Prvo pitanje:
Rekli ste prošle noći da su potpuno očajanje, frustracija i beznadežnost početne osnove za jogu. Ovo daje jogi pesimistički izgled. Da li je to pesimističko stanje zaista potrebno da započne staza joge? Da li optimista takođe može poći stazom joge?
Nije ni jedno ni drugo. To nije pesimistično, to nije
optimistično, jer pesimizam i optimizam su dva aspekta istog novčića. Pesimista
označava čoveka koji je bio optimista u prošlosti; a optimista označava onoga
ko će biti pesimista u budućnosti. Svaki optimizam vodi do pesimizma, jer svaka
nada vodi do beznadežnosti.
Ako se još nadate, onda joga nije za vas. Postoji želja, ima nade; samsara je
tu, svet je tu. Vaša želja je svet, vaša nada je ropstvo, jer nada vam neće
dozvoliti da živite u sadašnjosti. Nastavljaće da vas prisiljava ka budućnosti;
neće vam dozvoliti da budete usredišteni. Ona će potezati i potiskivati, ali
vam neće dozvoliti da ostanete mirni u sadašnjem trenutku, u tišini.
To vam neće dozvoliti.
Tako kada kažem totalna beznadežnost, ja mislim da je nada oslabila, a i beznadežnost je takođe postala uzaludna. Onda je to totalna beznadežnost. Totalna beznadežnost znači da ni sama beznadežnost nije prisutna, jer kada osećate beznadežnost, suptilna nada je prisutna.
Inače, zašto biste osećali beznadežnost? Nada postoji, vi još prianjate uz nju; otuda beznadežnost.
Totalna beznadežnost znači da sada nema nade. A kada ne postoji nada ne može biti beznadežnosti. Vi ste jednostavno odbacili celu pojavu. Obe strane su odbačene, ceo novčić je bačen. U ovom stanju uma vi možete ući na stazu joge; nikada pre. Pre toga nije moguće.
Nada je protiv joge.
Joga nije pesimistička. Vi možete biti optimista ili pesimista; joga nije ni jedno ni drugo. Ako ste pesimista, ne možete ući na stazu joge jer pesimista se vezuje uz svoje nevolje.
On neće dozvoliti svojim nevoljama da iščeznu. Optimista se lepi uz svoje nade, a pesimista se lepi za svoju patnju, za svoju beznadežnost. Ta beznadežnost mu je postala pratilac. Joga je za nekoga ko nije ni jedno ni drugo, ko je postao tako potpuno beznadežan da je čak nekorisno da oseća beznadežnost.
Suprotno može da se oseti samo ako nastavite da prianjate negde duboko dole uz pozitivno. Ako prianjate uz nadu možete se osećati beznadežno. Ako prionete uz očekivanje vi možete osećati frustraciju. Ako jednostavno shvatite da nema mogućnosti da očekujete ništa, onda gde je frustracija? Onda je priroda egzistencije da nema mogućnosti bilo šta de se očekuje, ne postoji mogućnost za nadu. Kada ovo postane sigurna činjenica, kako možete osećati beznadežnost? Onda oboje iščeznu.
Patanjđali kaže, a sada, disciplina joge. To ‘sada’ će se dogoditi kada niste nijedno. Pesimistička gledišta ili optimistička gledišta, oba su bolesna, ali postoje učitelji koji stalno govore u terminima optimizma – naročito američki hrišćanski misionari. Oni stalno govore u terminima nade, optimizma, budućnosti, raja. U očima Patanjđalija to su samo priče za malu decu, jer vam jednostavno daju novu bolest. Zamenjujete novu bolest za staru. Vi ste nesrećni i tražite na neki način sreću. Stoga ko god vam da uverenje da je to staza koja će vas voditi do sreće, vi ćete slediti to. On vam daje nadu. Ali vi osećate tako veliku patnju zbog vaših prošlih nada. On vam opet stvara budući pakao.
Joga očekuje od vas da budete više odrasli, više zreli. Joga kaže da ne postoji mogućnost da se očekuje išta, ne postoji mogućnost ma kakvog ispunjenja u budućnosti. Ne postoji nebo u budućnosti i nema Boga koji vas čeka sa božićnim darovima. Nema nikog da vas očekuje, stoga ne žudite više za budućnošću.
A kada postanete svesni da nema ničega što će se dogoditi negde u budućnosti, vi ćete postati spremni za sve ovde i sada jer nema nikuda da se krene. Onda ne postoji mogućnost za strepnju. Onda vam se dešava smirenost. Iznenada ste duboko opušteni. Ne možete ići nikuda, vi ste kod kuće. Kretanje prestaje; uznemirenost iščezava. Sada je vreme da se uđe u jogu.
Patanjđali vam neće dati nikakvu nadu. On poštuje vas više nego što vi poštujete sebe. On misli da ste zreli i da vam igračke neće pomoći. Bolje je biti spreman za ono što se dešava.
Inače odmah čim ja kažem: “Potpuna beznadežnost” vaš um će reći: “Ovo izgleda pesimistično”, jer vaš um živi kroz nadu, jer vaš um se lepi uz želje, nadanja.
Vi ste tako nesrećni upravo sada da ćete počiniti samoubistvo ako nema nade. Ako je stvarno Patanjđali u pravu, šta će vam se dogoditi? Ako nema nade, nema budućnosti, i vi ste bačeni natrag u vašu sadašnjost, vi ćete počiniti samoubistvo. Nema ničega zašta bi se onda živelo. Vi živite za nešto što će se dogoditi negde, nekada. To se neće dogoditi, ali osećanje da se to može dogoditi pomaže vam da budete živi.
Zbog toga kažem da kada dođete do tačke gde je samoubistvo postalo najznačajnije pitanje, gde je život izgubio svako svoje značenje, gde možete ubiti sebe, u tom trenutku joga postaje moguća, jer nećete biti spremni da preobrazite sebe dok vam se ova silna ništavnost života događa. Bićete spremni da preobrazite sebe samo kada osećate da ne postoji drugi put – ili samoubistvo ili sadhana (duhovna praksa, meditacija), ili da počinite samoubistvo ili da preobrazite svoje biće. Kada preostanu samo ove dve alternative, samo onda se bira joga, nikada pre. Međutim, joga nije pesimistična. Vi ste optimistični, zato vam joga izgleda kao pesimistična. To je zbog vas.
Buda je uzet na Zapadu kao vrhunac pesimizma, jer Buda kaže: “Život je dukkha, patnja”. Tako su zapadni filozofi tumačili da je Buda pesimista. Čak i osoba poput Alberta Švajcera (A. Schweitzer), osoba od koje možemo očekivati da zna izvesne stvari, čak i on je u zabuni. On misli da je čitav Istok pesimističan. A ovo je velika kritika od njega. Čitav Istok – Buda, Patanjđali, Mahavira, Lao Ce, za njega su svi pesimisti. Oni samo tako izgledaju jer su uvideli da je vaš život besmislen. Ne kažu da je sam život besmislica – nego život koji vi znate. A dok vaš život ne postane sasvim besmislen, vi ga ne možete transcendirati. Vi ćete se lepiti uz njega.
I dok ne transcendirate takav život, ovaj oblik egzistencije, nećete znati šta je blaženstvo. Ali Buda, Patanjđali, oni neće govoriti mnogo o blaženstvu jer imaju duboko saosećanje prema vama. Ako započnu da govore o blaženstvu, vi opet stvarate nadu. Vi ste neizlečivi: vi opet kreirate nadu. Kažete: “U redu! Onda možemo ostaviti ovaj život. Ako je bolji i bogatiji život moguć, onda možemo ostaviti želje. Ako je kroz ostavljanje želja moguće ostvariti najdublju želju dostizanja krajnjeg vrhunca blaženstva, onda možemo napustiti želje. Ali ih možemo samo napustiti radi veće želje.”
Onda gde je vaše napuštanje? Ništa ne ostavljate. Vi jednostavno zamenjujete drugačiju želju za stare želje. A nova želja će biti mnogo opasnija nego stara jer ste sa starom već prevareni. Da biste postali izigrani sa novom, možete proći puno života da biste došli do tačke gde možete reći ‘Bog je beskoristan’, gde možete reći ‘raj je besmislen’, gde možete reći ‘sva budućnost je bezumnost’.
Nije to pitanje samo svetovnih želja, to je pitanje želje kao takve. Željenje mora prestati. Samo onda postajete spremni, samo onda skupite hrabrost, samo onda se vrata otvaraju i vi možete ući u nepoznato. Otuda je Patanjđalijeva prva sutra: “A sada, disciplina joge”.
Osho
