Kako se osloboditi pamćenja? Ono je uvek tu, sledi vas. U stvari, vi ste pamćenje, dakle kako se osloboditi njega? Ko ste vi izuzev vašeg pamćenja? Kada pitam: “Ko ste vi?” vi mi kažete svoje ime. To je vaše pamćenje. Vaši roditelji su vam nekada ranije dali to ime. Ako vas pitam: “Ko ste vi?” govorite o svojoj porodici, o svom ocu, majci. To je memorija. A ja vas pitam: “Ko ste vi?” a vi mi govorite o obrazovanju, vašoj diplomi, položaju; da te stekli diplomu na umetničkoj akademiji, da ste doktorirali, ili ste inženjer, ili arhitekta. To je pamćenje.
Kada vas pitam: “Ko ste vi?” ako zaista pogledate unutra, jedini vaš odgovor može biti: “Ne znam.” Šta god da kažete biće sećanje, ne vi. Jedini pravi autentični odgovor može biti: “ne znam,” jer da neko zna sebe, poslednja je stvar. Mogu odgovoriti ko sam ja, ali ja neću odgovoriti. Vi ne možete odgovoriti, “ko ste vi”, ali ste spremni, pripravni s odgovorom. Oni koji znaju, ćute o tome. Jer ako se svo pamćenje odbaci, i sam jezik se odbaci, onda ‘ko sam ja’ se ne može reći. Mogu gledati u to, mogu vam dati gest, mogu biti s vama, s vašim totalnim bićem – to je moj odgovor. Ali odgovor se ne može dati rečima jer sve što je dato rečima biće deo pamćenja, deo uma, ne svesti.
Kako se osloboditi pamćenja? Posmatrajte pamćenja, svedočite ih. Uvek imajte na umu: “Ovo se dogodilo meni, ali to nisam ja. Naravno, vi ste rođeni u određenoj porodici, ali to niste vi; to vam se dogodilo, jedan događaj izvan vas. Naravno, neko vam je dao ime. Ono je od koristi, ali ime niste vi. Razume se, vi imate oblik, ali oblik niste vi. Oblik je samo kuća u kojoj se desilo da jeste. Oblik je samo telo u kome se desilo da ste. Telo je vama dato od vaših roditelja. To je dar, ali to niste vi.
Posmatrajte i razlikujte. To je ono što na Istoku zovu viveka, razlikovanje ili diskriminacija; neprekidno vršite diskriminaciju. Nastavite s oštroumnim razlikovanjem i doći će momenat kada ćete eliminisati sve što niste: porodica, telo, um. U toj praznini, kada sve što nije bilo vi bude odbačeno, vaš bitak odjednom izlazi na površinu. Po prvi put susrećete sebe, a taj susret postaje kontrola.
Misli nisu naše, ali naše je držanje za njih, njihovo stalno ponavljanje i kombinovanje sadržaja. To je mehanička ili formativna funkcija uma. Mi smo identifikovani sa mislima i zato ih ponavljamo i kombinujemo.
Misli su deo prirode, to je kategorija manas u teoriji sankhye, priroda sama sebe osmišljava pomoću svojih najfinijih vibracija, a to su informacije, koje se u mozgu, manasu, aktuelizuju kao misli. Naš je mozak samo najfiniji organ koji može da reflektuje te vibracije. One se reflektuju u našoj glavi i samo zato nam izgleda kao da su naše. Priroda se aktuelizuje tako što se oblikuje (rupa) u svom zbivanju, a krajnji ishod njenog zbivanja je stvaranje uslova za pojavu svesnog subjekta kao ishoda sveg zbivanja. U svesnom subjektu ishod sveg oblikovanja se odražava tako što se daju imena (nama) oblicima, ustanovljavaju se. Tako mozak ne proizvodi misli nego ih samo odražava, upija kao utiske (samskara i vasana) i ponavlja usled nesvesne navike. Samo zbog tog ponavljanja misli koje nisu naše izgledaju kao naše.
Reč “kontrola” je vrlo ružna. Ja ne bih želeo da je koristim, ali ništa ne mogu učiniti jer ju je Patanjđali koristio – jer u samoj reči izgleda da neko kontroliše nekog drugog. Patanjđali to zna, i docnije će reći da postižete pravi samadhi samo kada nema kontrole i nema kontrolora. Sada ćemo ući u sutre.
Kada je aktivnost uma pod kontrolom, um postaje kao čist kristal, reflektujućipodjednako, bez izobličavanja, opažaoca, opažanje i opažanog.
Kada je aktivnost uma pod kontrolom… Sada razumete šta ja smatram “pod kontrolom”: da ste u središtu i pazite na um odatle; da sedite u kući i odatle gledate u oblake, grom, munju i kišu; da ste odbacili svu svoju odeću – prašnjavu i prljavu odeću; jer zapravo nema odeće, samo slojevi nečistoće, tako da ih ne možete očistiti. Odbacili ste je van, odbacili je odmah bez ustezanja. Jednostavno ste nagi i ogoljeni u svom bitku, ili postojanju. Ili ste eliminisali sve ono sa čim ste se identifikovali. Sada ne kažete ko ste vi; oblik, ime, telo, um; sve je eliminisano. Samo je ono tu što ne može biti odstranjeno.
To je metoda iz Upanšada. One to nazivaju neti-neti. One kažu: “Ja nisam to, ja nisam ni to,” i nastavljaju s tim dalje i dalje… Nastupa momenat kada samo svedok ostaje, a svedok se ne može poreći. To je poslednji sloj vašeg bića, sama njegova srž. Ne možete ga osporiti, jer sada dvoje ne postoje, samo jedan. Onda nema kontrole. Onda je aktivnost uma pod kontrolom. To nije kao kada je malo dete prinuđeno od roditelja da bude u ćošku i kada mu je rečeno: “sedi tamo tiho” – da izgleda da je pod kontrolom, ali ono nije. Ono izgleda da je pod kontrolom, ali je besno, nespokojno, izveštačeno, unutra je veliki nemir, komešanje.
Malo dete je prisilila majka. Trčalo je svuda okolo, a onda mu je ona tri puta rekla da sedi tiho. Onda četvrti put – poslednji put – ona je rekla: “Sada sedi mirno ili ću doći i prebiću te!” Tada je dete razumelo šta majka stvarno misli. Tako je ono shvatilo. Selo je tamo, ali misli: “Spolja izgleda da sedim u ćošku, ali unutra još trčim.”
Možete prisiliti svoj um spolja da “sedi”; iznutra će on nastaviti da juri. U stvari, juriće brže jer se opire kontroli. Svako se opire kontroli. Ne, to nije način. Možete ubiti sebe na taj način, ali ne možete postići večni život. To je vrsta sakaćenja. Kada je Buda sedeo tiho nije bilo unutrašnjeg “trčanja”, ne. U stvari, unutra je postao tih, a ta smirena tišina se izlila u njegovu spoljašnost, ne obrnuto.
Vi pokušavate prisiliti sebe da budete tihi u spoljašnjosti, i mislite da će smirivanjem spolja, unutrašnjost postati mirna. Ako ste iznutra mirni, spoljašnost će biti preplavljena time. Ona jednostavno sledi unutrašnje. Periferija sledi centar, ali ne možete učiniti da centar sledi periferiju – to je nemoguće. Stoga uvek zapamtite da je čitavo religijsko traganje iz unutrašnjeg prema spoljašnjem, a ne obratno.
Osho
