Svaki kamen na stazi mladosti
sklanjala sam sama,
da se ne spotaknem,
da ne izneverim sebe
ni one koji mi veruju.
Svaku granu breze
dugo sam gledala.
Kao Kolarova Janica –
drhti.
Treperi.
Srcoliki listići
kao moji nemiri,
moja nadanja.
Dvadeset i koja godinica,
a srce zgrčeno
zbog nekog pada.
Eh, mladosti…
Da li sada boli ono:
Staroslovenski jezik,
Svetska književnost,
Teorija književnosti…
Tri, tada,
nepremostiva kolegijuma.
Mladost razbarušena,
sa knjigama pod rukom
i životom koji zove
sa svih strana.
Kako sve stići,
sve postići?
Knjige teške.
Srce nemirno.
Činilo se
da se preda mnom ruši
ceo studentski put.
Danas, drhtavom rukom,
brišem te mladalačke suze
i grlim sebe tada neutešnu.
Ko mi je tada rekao
da postoje ispiti
bez pitanja na papiru,
ocene koje se ne upisuju u indeks?
Dolaze kasnije.
Teži.
Pred njih staneš
sa svim što jesi.
Neko nepoznat i površan
drži olovku
i upisuje ti pad.
Verovala sam.
Padala.
Ustajala.
Ponovo verovala.
Reči su im klizile iz usta
kao kamenčići nizbrdo.
Nijedna da zastane
pred Istinom.
Gurali su me uza zid,
u tamni ugao,
tamo gde se krila
najlakše lome.
Makaze su bile naoštrene,
usmerene ka mojim belim krilima.
Hteli su da ih skrate,
da ih sklope po svojoj meri,
da me uguraju
u oblik
koji nikada nisam bila.
Niti sam htela, niti znala
da letim bez krila,
da budem ono što niko moj nije,
što bi mi osramotilo i askurđela,
i potomke.
Sačuvala sam
komadić čistog neba.
Da mogu da dišem,
da se odmaknem od zida
i krenem.
Sećam se…
Nekada sam gledala nebo
i mislila:
Hoće li sutra biti lep dan?
Hoće li kiša?
Šta ću obući?
Hoće li mi vetar
pokvariti frizuru
ili ulepšati dan?
Nebo je tada bilo
samo nebo.
Danas ga gledam drugačije.
Toliki su mi dragi ljudi
zagrlili Nebo
da se u njegovoj plavoj tišini
ponekad začuje
njihov glas.
Ne posežem rukom.
Neke ruke
više ne mogu dohvatiti.
Podignem pogled.
Tražim.
Prelazim preko predela
i poznatih mesta.
Tražim ih
u dvorištu detinjstva,
nema ih ni za stolom,
nema mile ruke
na kvaki doma.
Ne greje ognjište
ondašnje.
Tražim drage, nasmejane,
na korzou,
u čitaonici,
u bioskopu,
na keju.
Grlim ih u Šobićevom “Džemperu i vinogradu”
i smejem se našim falševima
na studentskim žurkama.
Tražim ih
za našim kafanskim stolom…
u pesmama “na uvce”.
Nebo ćuti.
Kamenje je ostalo
na putu.
Neko sam sklonila.
Preko nekog pala.
Neki, oni najveći, hladni,
i danas leže
tamo gde sam se saplela.
Ne diram ih.
Neka ostanu
na svojim mestima.
Ožiljak ne kazuje
gde sam pogrešila.
Samo ćuti
na mestu
gde sam ustala.
Ne tražim više
put bez kamenja.
Ne širim krila
svakoj ruci,
svakom ramenu.
Ne verujem
svakom svetlu.
Neka svetla
blješte samo zato
što su jeftina.
Naučila sam:
kamen ne čeka
moj korak.
Neko ga položi
baš tamo
gde vidi da koračam.
Namesti ga za pad
i ne okrene se.
Iz tih padova
nisam ponela gorčinu.
Ponela sam korak –
otežan,
al’ jak.
Pa još jedan.
I pogled
koji se, posle svega,
još uvek diže.
Nebo je još tamo
za sve jednako.
Moje nebo
sve brže postaje Nebo.
U njemu čuvam
mnoge koji su bili moji,
koji su mi verovali,
koji me nikada nisu napustili.
Moji,
kojima sam sebe dala
i nikada se nisam pitala:
Treba li?”
Nada Mitrović Uzelac
