Uvodne napomene
Kulturna razuđenost Latinske Amerike čini spoj domorodačkih, kolonijalnih i modernih tekovina, čije jedinstvo počiva na različitosti.To plodno kulturno podneblje, u kome su, osim najčešće spominjanih i istorijski najznačajnijih civilizacija Maja, Asteka i Inka, i mnogi drugi prehispanski narodi, Olmeci, Tolteci, Sapoteci, Ćićimeci, kulture Ćavin, Parakas, Vikus, Moćika, Naska, Ćimu…, počevši od 1492. godine živeli su i bogatili i potomci Grka i Latina, pridošlice hrišćanske, arapske i jevrejske krvi, afrički doseljenici, kineski živalj. Pet vekova prepoznavanja, usvajanja i prihvatanja, odnosno pretakanja kultura na tlu Latinske Amerike ne samo što su stvarali identitet tamošnjeg čoveka već su kontinuirano uobličavali novu, hibridnu stvarnost u kojoj su postojeće kulture stvorile sopstveni mikrokosmos: orbitu u kojoj svi oni zajedno obitavaju u neprekidnom procesu međusobne asimilacije, ispoljenom jedinstvenim kulturnim fenomenima koji počivaju na tom osobenom sinkretizmu.
Otuda ne čudi što je upravo na tom i takvom tlu nastao termin transkulturacija, iz uma i iskustva kubanskog antropologa Fernanda Ortisa (Fernando Ortíz, 1881–1969), jednog od osnivača Kubanske akademije za jezik i proučavaoca brojnih aspekata domorodačkih kultura Srednje Amerike. On je, kako navodi u knjizi Kubansko kontrapunktiranje duvana i šećera (Contrapunteo cubano del tabaco y el azúcar, 1940), posegnuo za tim neologizmom „kako bi izrazio najrazličitije fenomene koji nastaju na Kubi usled vrlo složenih transmutacija kultura koje su tu prisutne, a bez kojih bi bilo nemoguće razumeti evoluciju kubanskog naroda“1 (Ortiz 1983: 86). Ipak, začetnicima pojma „transkulturni“ smatraju se dvojica sovjetskih mislilaca: rusko-gruzijski filozof Merab Mamardašvili (Merab Mamadarshvili, 1930–1990), čija fenomenološka istraživanja sugerišu da treba živeti na ivicama kulture, kretati se po njenim obodima kako bi se prevazišla sredina i okruženje u kojem živimo, i rusko-američki književni kritičar i teoretičar Mihail Epštajn (Mikhail Epstein, 1950), zastupnik ideje da je transkulturnost oslobođena izvorne kulture i da nastaje na raskršću više kultura (Vladiv-Glover 2014: 15–20).
Latinoamerički put ka transkulturnom osvešćenju utrli su mnogi mislioci, nezavisno jedan od drugog ili u međusobnom prožimanju. Razmišljanja nekih od njih predočićemo u svetlu teme kojom se bavimo, težeći da središnje istraživanje posvetimo književniku koji je svojim delom najviše doprineo razumevanju kulture i identiteta Latinske Amerike: Karlosu Fuentesu (Carlos
Fuentes, 1928–2012).
Pojam koji na latinoameričkom tlu nesumnjivo prethodi „sinkretizmu“, „transkulturaciji“ i „transkulturnosti“ jeste mestizaje, definisan u Rečniku latinoameričke filozofije (Diccionario de filosofía latinoamericana) kao „mešavina rasa i kultura; treba ga shvatiti kao slivanje kulturnih izraza i načina poimanja sveta, čije je najveće bogatstvo upravo pomešanost“2 (2000: 233). Mešanje je počelo osvajanjem Amerike, i mada se prvim Hispanoamerikancem smatra Martin, sin Ernana Kortesa (Hernán Cortés, 1485–1547) i njegove ljubavnice i prevoditeljke, astečke robinje La Malinće (La Malinche), arhetip meleza, odnosno mestika, otelovljuje Garsilaso de la Vega Inka (Garcilaso de la Vega Inca, 1539–1616), kao spoj španske i indijanske krvi, odnosno evropske i prehispanske kulture (Diccionario 2000: 233). U naredna tri veka, veliki broj mislilaca, filozofa, književnika i političara uticao je na formiranje svesti (pojedinačne, nacionalne i opšte) o (kulturnom) identitetu na tlu kontinenta koji je tokom istorije imao brojne nazive, od kojih ćemo u ovom članku koristiti termin Latinska Amerika, odnosno Indo-afro-iberoamerika, budući da ga je Karlos Fuentes smatrao najpreciznijim odrazom mnogostranosti tamošnje kulture.
Značaj i bogatstvo jedinstvenih kulturnih prožimanja na tlu Latinske Amerike uočili su, tumačili i zastupali brojni filozofi, mislioci, književnici tog podneblja. Tome je prethodio začetak ideje o panameričkom jedinstvu, čiji je tvorac borac za pravdu i jedan od najvećih vizionara latinoameričkog kontinenta Simon Bolivar (Simón Bolívar, 1783–1830) – oslobodilac Bolivije, Kolumbije, Ekvadora, Paname, Perua i Venecuele – koji je, s jedne strane, težio oslobađanju Latinske Amerike od kolonijalne vlasti, a s druge njenom ujedinjenju. Borba za nezavisnost donela je u 19. veku traganje za osobenim „američkim“ karakteristikama novih nacija, koje su nastavljale kontinuitet domorodačkih kultura. Kubanski pesnik i revolucionar Hose Marti (José Martí, 1853–1895), na osnovu podrobnog poznavanja društveno-političkih okolnosti latinoameričkog kontinenta, objavio je 1891. godine esej Naša Amerika (Nuestra América), u kome, između ostalog, tvrdi da je tamošnjim narodima neophodno kulturno osvešćenje kako bi spoznali identitet, i to u vidu stapanja tradicionalnog i modernog, koje ne treba suprotstavljati već spajati. Hispanistkinja i profesorka Filološkog fakulteta u Beogradu Ljiljana Pavlović Samurović (1935–2006) u svom Leksikonu hispanoameričke književnosti naglašava da je Marti „svojim delom zasnovanim na amerikanizmu kao osnovnom opredeljenju podstakao proces samospoznavanja kod stanovnika hispanoameričkih zemalja“ (1993: 582).
Urugvajski književnik i političar Hose Enrike Rodo (José Enrique Rodó, 1871–1917), tvorac arijelizma, idealističke vizije latinoameričke kulture kao otelovljenja duhovnog publikovane u eseju Arijel (Ariel, 1900), smatrao je da Latinska Amerika treba da zastupa sopstvene duhovne vrednosti, „genij svoje rase“3 (Diccionario 2000: 44), kao suprotnost utilitarizmu i materijalnim porivima Sjedinjenih Američkih Država, otelovljenih u liku divljaka Kalibana (anagramu od reči kanibal, preuzetom iz Šekspirove Bure).
Ovde treba istaći mišljenje portugalskog profesora Boaventure de Souza Santosa (Boaventura de Sousa Santos, 1940), koji smatra da su se prekolumbovske transkulturacije zapravo odvijale između domorodaca u paleolitu i neolitu. Po njegovom mišljenju, Arijel oličava transkulturni proces i višekulturnost, mestizaje tela i duha (Sousa Santos 2007: 242), ali i neumerenost kojom se društvena dimenzija baroka ispoljava kroz razne kulturne forme.
Veliki reformator meksičkog sistema obrazovanja (ministar za javno obrazovanje) i rektor Nacionalnog univerziteta Hose Vaskonselos (José Vasconcelos, 1882–1959) tvrdio je da je Hispanoamerikanac mešavina indijanske, crnačke, mongolske i bele rase, te da stoga pripada petoj, kosmičkoj rasi (la raza cósmica) i svoju tezu razvija u eseju Kosmička rasa. Misija iberoameričke rase (La Raza Cósmica. Misión de la raza iberoamericana, 1925). Koncepcija tog „filozofa intuicije“ (Pas 1995: 116) imala je snažan uticaj na mnoge latinoameričke mislioce, utoliko pre što su mnogi od njih isticali da nije dovoljno političko i društveno ujedinjenje već da je neophodna i kulturna integracija (Diccionario 2000: 234). Da bi se to postiglo, „trebalo je, kroz obrazovni sistem, stvoriti homogenu kulturu kadru da izbriše heterogenost kako bi mogla da pribegne istoj tradiciji, odnosno sopstvenim, specifičnim nasleđima, kao suprotnost tuđim, univerzalnim”4 (Diccionario 2000: 234). Karlos Fuentes će upravo od Vaskonselosa preuzeti termin mestizaje, mešanje rasa, i postaviti ga u središte sopstvenog traganja za hispanoameričkim identitetom.
Meksički filozof i profesor estetike i istorije Samuel Ramos (Samuel Ramos, 1897–1959) tumačio je identitet Hispanske Amerike sa psihološkog stanovišta, prvi analizirao meksički nacionalni karakter (time će se kasnije temeljno baviti i Oktavio Pas) i smatrao da je Latinskoj Americi i njenom identitetu potreban sopstveni jezik da bi odrazio duh i probudio nacionalnu svest, koja će podstaći formiranje autohtone, jedinstvene latinoameričke kulture. Leopoldo Sea (Leopoldo Zea, 1912–2004) „zastupao je ideju ujedinjenja Latinske Amerike koja ne počiva na utopiji već na stvarnosti“ (Kovačević Petrović 2017: 70) i isticao da taj kontinent zaslužuje da se uključi u svetske tokove budući da je kosmička rasa „rasa nad rasama, kultura nad kulturama“ (Zea 1990: 52–53).
U izučavanju i tumačenju sinkretizma i transkulturnosti Latinske Amerike značajno mesto zauzima argentinski semiolog, filozof i profesor književnosti na Univerzitetu Djuk u SAD Valter Minjolo (Walter Mignolo, 1941), koji se naročito bavi kolonijanim nasleđem, budući da je ono „uobličilo ideju o Amerikama“5 (Mignolo 2008: xi). U knjizi Zamisao Latinske Amerike (The Idea of Latin America, 2006) Minjolo nudi geopolitički manifest kojim poziva rodni kontinent da ostavi za sobom istoriju, ideju i način poimanja 19. veka i prvi se odvažuje na akademsku raspravu o postkolonijalnim okolnostima. Njegova „borba“ između evropskog i ne-evropskog paralelna je s Fuentesovim sučeljavanjem zapadnog i pre-hispanskog vremena/mita.
U ovom kontekstu treba spomenuti i urugvajskog esejistu i kritičara Anhela Ramu (Ángel Rama, 1926–1983), autora knjige Narativna transkulturacija u Latinskoj Americi (Transculturación narrativa en América Latina, 1982) u kojoj konceptualizuje kulturnu interakciju evropske i latinoameričke domorodačke kulture kroz ekonomski razvoj, avangardu i regionalizam. On naglašava da su hispanoameričke zemlje nakon sticanja nezavisnosti imale potrebu da se odvoje od Španije kako bi afirmisale sopstvene nacionalne pokrete (criollismo, indigenismo, nativismo). Takođe, Anhel Rama bio je „prvi u nizu istraživača književnog polja koji je termin transkulturacija upotrebljavao da njime označi kreativan postupak koji počiva na slobodi“ (Mančić 2014: 363).
Stavovi pomenutih mislilaca u manjoj ili većoj meri prožimaju delo Karlosa Fuentesa, ali najveći uticaj na njega kao čoveka, umetnika i književnika duboko zainteresovanog za kulturu i identitet Hispanske Amerike imala su dvojica njegovih prijatelja – Alfonso Rejes (Alfonso Reyes, 1889–1959), koji mu je bio duhovni otac, i Oktavio Pas (Octavio Paz, 1914–1998), za kojeg ga je vezivalo dugogodišnje prijateljstvo, okončano krajem osamdesetih godina, nakon što je Pas objavio u časopisu Vuelta tekst Enrikea Krauzea (Enrique Krauze, 1947) u kome autor dovodi u pitanje legitimitet Fuentesovog meksičkog identiteta (nazvavši ga, između ostalog, gerilskim dendijem). Rejesov pogled na sinkretizam kontinenta na kome je rođen najbolje osvetljava esej Anahuačka vizija (1519) (Visión de Anahuac (1519)), napisan između 1915. i 1917. godine (tokom meksičke revolucije, dok je autor bio u egzilu u Madridu), budući da u njemu zadire u srž identiteta. Delo počinje rečenicom „Putniče: stigao si do najprozračnijeg kraja“6 (Reyes 1995: 13), koju je prvi izgovorio Aleksandar fon Humbolt (Alexander von Humboldt, 1769–1859) kad je 1804. godine ugledao Meksičku visoravan, i koju će Karlos Fuentes 1958. godine iskoristiti za naslov svog prvog romana Najprozračniji kraj (La región más transparente).
U knjizi Lavirint samoće (El laberinto de la soledad, 1950) Oktavio Pas ističe da „Kortesovom delu prethode politička sinteza koju u Španiji ostvaruju katolički kralj i kraljica, i sinteza koju započinju Asteci u Mezoamerici“ (Pas 1995: 100). Duboko prodrevši u meksikanstvo, Pas predočava da je meksičko biće prožeto tradicijom i običajima iz prošlosti i sadašnjosti (Kovačević Petrović 2017: 74) i pojašnjava da „ako je istorija Meksika istorija naroda koji traži formu koja bi ga izrazila, onda je istorija Meksika istorija čoveka koji žudi za zajednicom“ (Pas 1995: 112).
Naposletku, za razliku od ostalih autora koji koriste termine „višekulturnost“, „višerasnost“, „sinkretizam“, kubanski književnik i muzikolog Aleho Karpentjer (Alejo Carpentier, 1904–1980) u svom eseju napominje: „Mi smo proizvod raznih kultura, vladamo raznim jezicima i odgovaramo na različite, legitimne procese transkulturacije“7 (Carpentier, 1990: 34).
Višekulturna Amerika Karlosa Fuentesa
U mnogim esejima, intervjuima, zapisima, romanima, pričama i dramskim delima Karlos Fuentes ističe mnogostrukost kultura na kontinentu na kome je rođen, naglašavajući da svi njegovi profili – domorodački, crnački, iberijski, a posredno i mediteranski, španski, portugalski, potom jevrejski, arapski, rimski i grčki – zajedno čine jednu ogromnu kulturu pomešanih rasa, kulturu sve tri Amerike (Fuentes, 2011: 67). On takođe naglašava da je veoma rano uvideo „spojene sudove“ između kultura, žanrova, pojedinaca, i da se „izolovane kulture ne mogu spasti od zaraze; one se na taj način samo osuđuju na smrt. Otvorena, mutantska, zaražena kultura predstavlja živu kulturu“8 (Fuentes 1999: 116).
U Vrlom novom svetu (Valiente mundo nuevo, 1990) Karlos Fuentes razmišlja, između ostalog, o krizi kulture i njenom kontinuitetu. On smatra da osnova demokratske kulture u Iberoamerici počiva upravo u neprekinutom kulturnom toku, koji se manifestuje putem demokratije i književnosti. Jednu od svojih upornih tvrdnji, da se prošlost i budućnost susreću u sadašnjosti, Fuentes dopunjuje stavom da je progresivističko nestrpljenje rezultiralo još jednim političko-ekonomskim razdorom u istoriji „Latinske“ Amerike, a da je za razliku od toga, kulturno strpljenje istrajno pokazalo da je zamisao prošlosti neodvojiva od zamisli budućnosti Indo-afro-iberoamerike, nesavršene, ali izvesne (Fuentes 1998: 20–22). Kad je o kulturi reč, Latinska Amerika je u neprestanom kretanju od konkiste do danas. Ona je protagonista takozvane „kontra-konkiste“, kako ju je nazvao Hose Lesama Lima (José Lezama Lima, 1910–1976), misleći na stvaranje hispanoameričkog sveta (Fuentes 1999: 125).
U knjizi eseja Zakopano ogledalo. Razmišljanja o Španiji i Americi (El Espejo Enterrado: Reflexiones Sobre Espana y America, 1992), Karlos Fuentes poručuje da je usred svih nevolja latinoameričkog kontinenta jedino postojano ostalo kulturno nasleđe, koje su potomci Indijanaca, crnaca i Evropljana u Novom svetu pet vekova stvarali s radošću, ozbiljnošću i rizikom:
U nas je, možda, najmoćnija domorodačka tradicija u Meksiku, Gvatemali, Ekvadoru, Peruu i Boliviji, dok je snažnije evropsko prisustvo u Argentini i Čileu. Crnačka tradicija je moćnija na Karibima, u Venecueli i Kolumbiji nego u Meksiku ili Paragvaju. Sve nas, međutim, grli Španija; ona je, na neki način, naše zajedničko mesto. Španija, majka domovina, pruža dvojako roditeljstvo, majku i oca sjedinjene u jed- no biće, katkad nas greje do usijanja, katkad guši prisnošću, ljuljajući kolevku u kojoj, poput darova s krštenja, počivaju nasleđe mediteranskog sveta, španski jezik, katolička vera, tradicija autoritarne politike – ali i mogućnosti prepoznavanja demokratske tradicije koja istinski može biti naša, a ne samo običan derivat francuskih i angloameričkih modela (Fuentes 2017: 19).
Premda višekulturnost svog kontinenta smatra njegovim najvećim bogatstvom, i dakako viševekovnim uzrokom traganja za identitetom, Fuentes naročito ističe značaj crnačkog nasleđa, koje je donelo novu boju ljudskom licu sve tri Amerike:
Ako je nešto bilo potrebno da produbimo i proširimo evropsku, indijansku i mestičku kulturu Amerika, to je bila mogućnost da prigrlimo afrički univerzum koji je stigao do nas ojađen i potčinjen, kako bi nam darovao slobodu i užitak9 (Fuentes 2011: 63).
Nakon što mu je uručena Nagrada Servantes 1987. godine, Karlos Fuentes je svoj govor pred španskim kraljem i kraljicom najpre posvetio svojoj domovini, Meksiku, čija kultura daje smisao i kontinuitet narodu, a potom i svim piscima koji stvaraju na španskom jeziku. Štaviše, Fuentes uverava da književna kultura njegove zemlje ne može da se razume van jezičkog univerzuma koji ujedinjuje narode tog kontinenta. Kao i mnogo puta do tada, ovaj meksički erudita naslutio je tokove španskog jezika, odnosno njegovu sve očigledniju univerzalnost, i slikovito istakao neraskidivu vezu između Španije i Latinske Amerike: „Naš doprinos je jedinstven; takođe je i neophodan; bez nas nema koncerta“ (Fuentes 1987).
Nova hispanoamerička kulturna genealogija
1. Značaj jezika za kulturni identitet
Višerasna realnost buduće Latinske Amerike nužno je zahtevala prilagođavanje jezika. Tvorac prve Kastiljanske gramatike (Gramática castellana, 1492) Antonio de Nebriha (Antonio de Nebrija, 1444–1522) načinio je „savršen umetnički dokument moralne snage, političke alternative i jedinstva više rasa“ (Fuentes 2017: 83), koji će poslužiti kao ključni instrument za postavljanje temelja latinoameričkog sinkretizma. Lucidan svedok surovih osvajačkih pohoda Bartolome de Las Kasas (Bartolomé de Las Casas, 1484–1566) u Kratkom izveštaju o uništenju Indija (Brevísima relación de la destrucción de las Indias, 1522) beleži da su Indijanci primili redovnike kao da su anđeli s neba i da su „s puno naklonosti, pažnje i radosti slušali riječi koje su im redovnici mogli priopćiti više pokretima nego govorom, jer još nisu poznavali njihov jezik“ (Las Kasas 1982: 117). Karlos Fuentes piše u Zakopanom ogledalu kako je Malinće postala „’moj jezik’ jer ju je Kortes uzeo za prevodioca i ljubavnicu, jezik koji je trebalo da ga vodi uzduž i popreko po astečkom carstvu“. Ona je rodila prvo dete španske i urođeničke krvi „govoreći taj novi jezik koji je naučila od Kortesa, španski jezik, jezik pobune i nade, života i smrti, koji će postati najsnažnija spona između potomaka Indijanaca, Evropljana i crnaca na hispanoameričkoj hemisferi“ (Fuentes 2017: 106, 111). Govoreći o osvajanju Meksika – budući da Meksiko u njegovom delu često oličava ili simboliše i pojedinca i kontinent – Fuentes kaže da „osvajanje Meksika nije bilo samo borba između Ljudi i Bogova ili između Mita i Artiljerije. To je takođe bio sukob glasova: borba za jezik“10 (Fuentes 2011: 41).
Oktavio Pas u opsežnom eseju Sor Huana Ines de la Krus ili zamke vere (Sor Juana Inés de la Cruz o las trampas de la fe, 1982), govoreći o sinkretizmu i carstvu, napominje da novi sinkretizam, za razliku od narodnog sinkretizma indijanskih masa, nije nastojao da indijanizuje hrišćanstvo već je u paganstvu tražio njegove nagoveštaje i znake“11 (Paz 1982: 55–56). U tome su, naročito u 17. veku, ključnu ulogu odigrali teolozi i istoričari, jezuiti, kao i jedan od vrsnih intelektualaca tog doba, Karlos de Siguensa i Gongora (Carlos de Sigüenza y Góngora, 1645–1700), inicijator prvih iskopavanja starina na tlu Meksika. Početkom 19. veka, u svom Pismu s Jamajke (Carta de Jamaica, 1815), Simon Bolivar piše o grandioznoj ideji da ceo Novi svet čini jednu jedinu naciju, međusobno povezanu: „Budući da ima jedno poreklo, jedan jezik, jedne običaje i jednu religiju, samim tim bi trebalo da ima jednu vladu koja bi objedinila različite države koje se oformljuju“12 (Bolívar 1999: 21).
Bezmalo vek i po kasnije, Oktavio Pas će u Lavirintu samoće preneti stav Alfonsa Rejesada se prva dužnost pisca „zasniva na njegovoj vernosti prema jeziku. Pisac je čovek koji nema drugog instrumenta do reči“ (Pas 1995: 135), a Karlos Fuentes će nam u jeku „buma“ poručiti: „Sve je jezik u Latinskoj Americi: moć i sloboda, dominacija i nada“13 (Fuentes 2013: lok. 723) i staviti nam do znanja da je došlo vreme za nov, oprirođen, oslobođen jezik. Drugim rečima, postavljajući se radikalno u odnosu na sopstvenu prošlost, novi hispanoamerički pisac započinje reviziju, polazeći od nečega što je, za Fuentesa, očigledno: nedostatka jezika. Izmisliti jezik znači reći sve što je istorija prećutala. Jezička transkulturnost Latinske Amerike je najosobeniji fenomen: devetnaest zemalja piše i govori na istom jeziku, univerzalnom za njihovo područje, španskom (Soldatić 2002: 176). To im daje savremenost i time postaju deo zajedničke kulturne sadašnjosti, ali i budućnosti, budući da je kastiljanski postao lingua franca hispanoameričkih domorodaca (Fuentes 2011: 12).
Vreme i prostor su jezik, tvrdi Karlos Fuentes, te otuda pod okrilje jezika mogu da stanu razna vremena i različiti prostori, poput Borhesovih divergentnih, konvergentnih i paralelnih vremena (Fuentes 1998: 60). Upravo jedno od takvih vremena karakteristično je za Špansku Ameriku, višekulturnu i višerasnu teritoriju koja je nasledila brojne (prehispanske i evropske) tradicije:
Karlos Fuentes o tome govori u brojnim delima, a jedan od njegovih najubedljivijih osvrta na tu temu zabeležili su Alfred Mek Adam (Alfred MacAdam) i Čarls Ruas (Charles Ruas, 1938) u intervjuu vođenom u Fuentesovoj kući u Prinstonu (Nju Džersi), 1981. godine:
Mi u Latinskoj Americi oduvek smo znali da nam jezik ne pripada, da je španski jezik nametnut domorodačkim civilizacijama kao kulturni fenomen, da je posle nastupila imigracija crnaca i da je naposletku jezik španske Amerike postao višerasan i višekulturan. Zamislite na koji način jezik koristi jedan kubanski pisac, sa svim zvucima tropskih predela i crnačkim nasleđem, ili kako ga neki argentinski pisac poput Borhesa upotrebljava da izmisli evropsku tradiciju koja nije bila prisutna u Argentini, ili način na koji meksički pisac poput Oktavija Pasa jezikom dočarava sve odjeke domorodačkog sveta14 (Fuentes 1999: 78).
Traganja Karlosa Fuentesa uvek su i opšta (posvećena Meksiku, Latinskoj Americi i čovečanstvu) i lična (usmerena na lični identitet, sopstveno biće na razmeđi kultura i iskustava). On otuda ističe da je za njega bilo veliko otkrovenje kad je pronašao i prepoznao svoj meksički identitet, ali i kad je uvideo da je mogao da osvetli i izrazi taj identitet putem španskog jezika (Fuentes 1999: 98).
2. Barok kao izvor i okrilje meksičke transkulturnosti
Novi narod Latinske Amerike imao je brojne dileme: koje je njihovo mesto u svetu, kome da budu verni: očevima Špancima ili astečkim i majanskim majkama, kome da se mole: drevnim ili novim bogovima, i naposletku: koji jezik da govore: jezik osvojenih ili osvajača (Fuentes 2011: 42). Isto kao i u Evropi, između ideala i stvarnosti pojavio se barok Novog sveta, požurujući da ispuni prazninu (Fuentes, 2017: 188). U svojim razmišljanjima, u više navrata, ističe da je barok ponudio odgovore na sva ta pitanja, pojašnjena u Zakopanom ogledalu:
Meksiko je stavio Kortesu masku Kecalkoatla. Kortes ju je odbio, i zauzvrat stavio Meksiku masku Hrista. Od tada je nemoguće znati kome se zaista klanjaju na baroknim oltarima Pueble, Oahake i Tlaskala: Hristu ili Kecalkoatlu? (U univerzumu koji je bio naviknut na to da se ljudi žrtvuju bogovima, Indijance ništa nije toliko zapanjilo kao vizija Boga koji se žrtvuje za ljude. Hristovo iskupljenje čovečanstva fasciniralo je i istinski porazilo Indijance u Novom svetu. Pravi povratak bogova bio je dolazak Hrista. Hrist je oličavao vraćanje sećanju, uspomeni na doba prapočetka, kada su se bogovi žrtvovali u korist čovečanstva. To maglovito sećanje, koje su rasule sumorne ljudske žrtve, do kojih je došlo naredbama astečke moći, sada je spasla Hrišćanska crkva.) Rezultat je bio upadljivi sinkretizam, religijska mešavina hrišćanske i indijanske vere, jedan od kulturnih temelja hispanoameričkog sveta (Fuentes, 2017: 142).
Barok je, dakle, bio formalni odgovor hispanoameričke kulture u povoju na poraz utopije o izmišljenoj Americi i epike njene konkiste. Umetnost baroka je umetnost kontrakonkiste, a „Naš gospodin Barok“, kako ga Fuentes naziva posežući za izrazom Hosea Lesame Lime, govori jezikom obilja, parodije, erotike, i vremenom poprima odlike latinoameričke slobode (Fuentes 2011: 56). Ipak, vrhunac hispanoameričkog baroka otelotvoren je u delu muzikologa Aleha Karpentjera, jednog od prvih profesionalnih pisaca Latinske Amerike, koji je tvrdio da sva simbioza i celokupno mešanje rasa stvaraju barok(nost), što je detaljno objašnjeno u knjizi Barok i neobarok u hispanoameričkoj književnosti (Barroco y neobarroco en la narrativa hispanoamericana, 2008) Figeroe Sanćesa (Figueroa Sánchez). Karpentjerov roman Kraljevstvo ovog sveta (Elreino de este mundo, 1949) obiluje baroknim elementima, svojstvenim za taj kontinent. Karpentjer pomoću pojma realismo maravilloso analizira kulturu Hispanske Amerike kroz literaturu: „Lo real maravilloso“ čudesna je stvarnost Latinske Amerike preneta u književnost, a hispanoamerički romanopisci moraju da imenuju sve što ih definiše, okružuje i obavija, sve što deluje energijom konteksta – da bi bili smešteni u univerzalnu umetnost. Zato je hispanoamerička umetnost, kaže Karpentjer, uvek barokna:od sjajnih prekolumbovskih statua i kodeksa maja, do najboljih hispanoameričkih romana, preko kolonijalnih katedrala i manastira (Soldatić 2002: 164). Karpentjer tvrdi da barokni stil preovladava u Latinskoj Americi, on se ciklično vraća u umetnost tokom istorije često označavajući vrhunac, najviše dostignuće, trenutak najvećeg bogatstva određene civilizacije. On je dakle ljudska konstanta (Soldatić 2002: 165).
Svakako treba spomenuti i razmišljanja Oktavija Pasa o Sor Huani de la Krus, u Lavirintu samoće, gde kaže da niko kao Huana de la Krus ne otelotvoruje dvojnost ovoga sveta (Pas, 1995: 94) i napominje da je Prvi san (Primero sueño, 1692) mogao da se uporedi sa Samoćama (Soledades, 1613), budući da je Sor Huana koristila Gongorin postupak. Fuentes, pak, navodi da niko nije uzvišenije predstavljao španski jezik kolonijalnog doba kao ta meksička monahinja (2011: 59–60) čija poezija je ovaploćavala glas društva. Takođe, u intervjuu iz 1981. godine Fuentes ističe da je Fokner pisac čiji barok je istovetan s onim u Latinskoj Americi, pa čak možda i jedini zapadni romanopisac 20. veka koji ima isti osećaj poraza i gubitka kao Latinoamerikanac (Fuentes 1999: 45). On je, po Fuentesovom mišljenju, jedan od tvoraca kolektivnog pamćenja u Amerikama (Fuentes 2011: 28).
U ličnoj istoriji latinoameričke književnosti, La gran novela latinoamericana (Veliki latinoamerički roman, 2011), Karlos Fuentes zapravo proširuje svoj pogled na Novi hispanoamerički roman (La nueva novela hispanoamericana, 1969), osvrnuvši se na preiberijski period, otkriće i osvajanje Amerike, kolonijalnu kulturu, sticanje nezavisnosti, a potom progovara o okolnostima koje su
dovele do „buma“, „post-buma“, „kreka“ i drugih savremenih pravaca u hispanoameričkim književnostima. Na tom dugom putovanju, tokom koga je na indo-afro-iberoameričkom kontinentu roman bio zabranjen tri kolonijalna veka (što zapravo svedoči o njegovom značaju), Fuentes naročito ističe ulogu barokne umetnosti, koja se jednako u Evropi i u Americi javlja kao izmirenje međusobnih protivrečnosti: „Evropski barok spasava katolički jug od dogmatske suzdržanosti i nudi joj pohotan izlaz. Američki barok spasava osvojeni svet od tišine i nudi joj sinkretički i senzualni izlaz“15 (Fuentes, 2011: 58). Umetnost baroka je, dakle, bila sklonište, most preko provalije, način da se prebrodi praznina između utopijskog obećanja Novog sveta kakav je zamišljala Evropa i užasne
kolonijalne stvarnosti. I crnačka kultura Latinske Amerike pronašla je svoj izraz u baroku, a Karlos Fuentes njegovim vrhuncem smatra brazilskog vajara i arhitektu, mulata Antonija Fransiska Lisbou (Antonio Francisco Lisboa, 1730–1814), poznatog po nadimku Aleižadinjo (Aleijadinho).
Imajući u vidu da se „barok javlja tamo gde ima promena, preobražaja, inovacija“ i da je „kreolski duh sam po sebi barokni duh“ (Soldatić 2002: 165), barok Latinske Amerike vezan je za pojam mestizaje. Štaviše, barokno stanje podrazumeva prolazak kroz transistorijski kulturni proces, uobličen u filozofsku kategoriju barokne nauke (ciencia barroca): „biti i saznavati na barokni način, u ontološki mestičkom obliku“16 (Diccionario 2000: 66).
3. Roman kao prozna vrsta nad vrstama
Da bismo razumeli značaj romana na tlu Hispanske Amerike, pre svega je neophodno da imamo u vidu činjenicu da je španska kruna zabranila pisanje i cirkulisanje romana na tom kontinentu, pod izgovorom da je on štetan za stanovništvo koje je upravo primilo hrišćansku veru (Fuentes 2011: 71). U esejima objedinjenim pod nazivom Veliki latinoamerički roman Fuentes ispisuje i obrazlaže značaj pojedinih pisaca na putu ka oslobađanju te prozne vrste od trovekovnih stega, a među piscima koje smatra ključnim za razumevanje i osvajanje tamošnjih kultura i tradicija, kao i utopijsku želju da se stvori novo nebo u kome bi svi prostori i sva vremena zajedno i istovremeno obitavali (svojevrsna preteča Borhesovog „Alefa“17) naročito mesto zauzima brazilski pionir u umetnosti pisanja romana, Mašado de Asis (Machado de Assis, 1839–1908). Roman je „instrument dijaloga u najširem smislu: ne samo dijaloga između likova već i između jezika, žanrova, društvenih snaga, dalekih i bliskih istorijskih perioda“18 (Fuentes 1998: 54). On je takođe i potencijalna forma u kojoj se vreme i prostor imaginarno susreću, upoznaju i ponovo stvaraju. U hispanoameričkoj književnosti to su najuspelije prikazali Migel Anhel Asturijas (Miguel Ángel Asturias, 1899–1974), Hose Lesama Lima, Aleho Karpentjer, Gabrijel Garsija Markes (Gabriel García Márquez,1927–2014), a roman tog područja najbolje upoznaje sam sebe kada se prepozna u tekstovima koji su ga začeli: hronikama Indija (las Crónicas de Indias), koje objedinjuju majanski Popol Vuh (Popol Vuh), Morovu Utopiju (Utopia, 1516), Makijavelijevog Vladaoca (Il Principe, 1513) i Erazmovu Pohvalu ludosti (Stultitiae LausorMoriae Encomium, 1509) (Fuentes 1998: 68–70).
Govoreći o problemu autora u delu Autor i junak u estetskoj aktivnosti (Avtor i geroй v эstetičeskoй deяtelьnosti, 1920), ruski filozof i književni kritičar Mihail Bahtin (Mihail Mihaйlovič Bahtin, 1895–1975) napominje da „u estetski objekat ulaze sve vrednosti sveta, ali s određenim estetskim koeficijentom, autorova pozicija i njegov umetnički zadatak moraju biti shvaćeni u svetu, povezani sa svim tim vrednostima“ (Bahtin 1991: 203) i dodaje da reči nemaju završetak, te da umetnički zadatak gradi konkretan svet, sa središtem vrednosti: prostornih, vremenskih i smisaonih, koji su u međusobno prožetom jedinstvu (Bahtin 1991: 203). Karlos Fuentes podržava njegovu ideju o romanu kao nedovršenoj proznoj vrsti, trajno otvorenoj, koja stoga svedoči da se istorija nije okončala (Fuentes 1999: 214). U svojim razmišljanjima o vremenu i prostoru romana publikovanim u esejima Hrabri novi svet, Fuentes ističe i stavove Đambatiste Vika (Giambattista Vico, 1668–1744): istorija je za Vika zapravo istorija kulture jer jedino kultura kombinuje višestruke aspekte ljudskog postojanja u razumljivu celinu. Ona je pritom u neposrednoj vezi s ljudskom prirodom, koja osim što je večno sklona promenama, nosi prtljag kulturnih kreacije sopstvene istorije (Fuentes 1998: 46–47). Suočavajući Vika (i njegovu filozofiju istorije) sa Džojsom (i njegovim poimanjem
istorijskog romana), za koga istorija nije neprekidan progres već spiralno kretanje, Fuentes ponovo poseže za stavovima Mihaila Bahtina i prilagođava ih sopstvenoj poetici: „Kao teritorija koju zauzima onaj ko govori i sluša, ko piše i čita, reč uvek pripada svima. Na verbalnom nivou svi smo učesnici, zavisimo jedni od drugih i deo smo neprekinutog dinamičnog zadatka, koji se sastoji od stvaranja sveta stvaranjem istorije, društva i književnosti“ (Fuentes 1998: 53).
Meksički pisac odlazi još dalje u svojim tumačenjima, suprotstavljajući, u duhu Sabata, ali i Borhesa, pojedinca i univerzum, u kontekstu književnosti: knjiga, vreme, prostor, biblioteka, univerzum mogu biti u jednini, ali čitalaca je mnogo jer mogu čitati na mnogim prostorima i u mnogim vremenima. On ističe da je književno vreme reverzibilno jer se u svakom trenutku celokupna književnost nudi čitaocu. Na taj način mi postajemo uzrok Servantesovog Don Kihota, na primer, ali isto tako kroz nas čitaoce Servantes (Borhes, Sabato) postaju naši savremenici, ali i savremenici između sebe. Drugim rečima, Pjer Menar je autor Don Kihota jer je svaki čitalac autor toga što čita (Fuentes 1998: 57–59).
Kad je reč o stvaralaštvu Karlosa Fuentesa, većina njegovih knjiga sadrži pojedine aspekte o kojima govorimo u ovom članku, ali roman koji ih nesumnjivo sve obuhvata je Naša zemlja (Terra Nostra, 1975) kao njegov najobimniji i najslojevitiji dijalog između prehispanske prošlosti i modernog doba, smeštenog u budućnost (1999. godinu). Taj „imaginarni muzej hispanskog sveta“19 (Fuentes
1999: 155) nudi „novo viđenje baroknih elemenata u novom hispanoameričkom romanu“ (Soldatić 1985: 406)20. Ipak, koren novelesknog sinkretizma hispanskog sveta počiva u prvom modernom evropskom romanu, Servantesovom Don Kihotu od Manče, tom stvaralaštvu u stvaralaštvu i kritici unutar kritike, o kome Fuentes progovara kroz sopstvenu teoriju romana, naslovljenu Servantes ili kritika čitanja (Miguel de Cervantes ola crítica de la lectura, 1976).
Zaključna razmišljanja
Karlos Fuentes bio je jedan od najobrazovanijih pisaca Latinske Amerike, erudita i kosmopolita koji je životni i stvaralački vek posvetio traganju za identitetom hispanoameričkog čoveka, koji oličava spoj rasa i epoha, kultura i civilizacija. Identitet – nacionalni, individualni, kulturni – uvek je proces, a hispanoameričko vreme obuhvata sadašnjost, prošlost i budućnost. Na tom viševekovnom putu duboke tragove ostavile su brojne domorodačke kulture, ali i veliki mislioci s tla Novog sveta, čije stavove meksički pisac brižljivo iščitava, velikodušno prenosi, detaljno tumači i po potrebi preuzima.
Karlos Fuentes nastoji da predoči kako Hispanoamerikancima tako i celom svetu značaj i bogatstvo tamošnje kulture, njenu osobenost i osobinu koja ju je tokom vekova činila jačom od svih političkih i istorijskih turbulencija: kontinuitet. Kultura je jedina uporno opstajala na tom kontinentu, razvijala se i stapala, čuvajući sopstvene vrednosti i primajući tuđe.
Osim što se poziva na Vikove i Bahtinove ideje u svetlu sopstvenih razmišljanja (prošlost pripada sadašnjosti, a istorijsku prošlost manifestuje ljudska kreativnost u različitim formama kulture), Fuentes ističe da je roman kulturni proizvod koji raznovrsnošću i višeslojnošću jezika i života dinamično predočava odnos između pojedinca i društva, prošlosti i sadašnjosti, dovršenosti i nedovršenosti. Međutim, takav roman ne bi mogao da postoji bez jezika, tog jedinstvenog obeležja identiteta i transkulturacije 19 zemalja Latinske Amerike, i njihove neophodne 20. karike: Španije. Oslobođeni jezik i gotovo utvrđeni identitet doneli su hispanoameričkoj književnosti dva velika dobra – bujnost kolonijalnog baroka i novi roman. Onaj prvi je izbrisao dotadašnje granice na kontinentu, a ovaj drugi doneo je internacionalizaciju, „izvoz“ probuđene i razigrane hispanoameričke proze na ostale kontinente, za sva vremena.
Ako bismo sagledali misao i delo značajnih pisaca Hispanske Amerike, nesumnjivo bismo došli do zaključka da je Karlos Fuentes najviše učinio za književnost i literate tog kontinenta, omogućivši nam da ih kvalitetnije čitamo i bolje razumemo. Jedna od stvari koje nam je preneo, delom i rečima koji su odmicali daleko ispred njegovog vremena, jeste značaj mešanja i preplitanja kultura i rasa, neprekidnog i nedovršivog. Kulturni sinkretizam Latinske Amerike očituje se u gotovo celokupnom opusu Karlosa Fuentesa, koji je jednako neiscrpan izvor kao i neprekidni kulturni procesi njegovog naroda i kontinenta.
Bojana Kovačević Petrović
1 “Para expresar los variadísimos fenómenosque se originan en Cuba por las complejísimas transmutaciones de culturas que aquí severifican, sin conocer las cuales es imposible entender la evolución del pueblo cubano“.
2 “La mezcla de razas y culturas; debe entenderse como la confluencia de manifestaciones culturales y modos de concebir el mundo, cuya riqueza principal es la mezcla”.
3 „El genio de su raza“.
4 „Había que crear, mediante el sistema educativo, una cultura homogénea capaz de borrar la heterogeneidad y así poder recurrir a una misma tradicción, a lo propio, a lo específico en oposición a lo ajeno, a lo universal“.
5 „Shaped the idea of the Americas“.
6 “Viajero: has llegado a la region mas transparente del aire“.
7 “Somos un producto de varias culturas, dominamos varias lenguas y respondemos a distintos procesos, legítimos, de transculturación”.
8 “Las culturas aisladas no se salvan de la contaminación; sólo se condenan a muerte. Cultura abierta, mutante, contaminada, significa cultura viva”.
9 “Si algo se necesitaba para profundizar y amplificar la cultura europea, india y mestiza de las Américas, era abrazar el universo africano que llegó a nosotros apesadumbrado y sometido sólo para regalarnos libertad y gozo”.
10 “La conquista de México no sólo fue una batalla entre Hombres y Dioses, o entre Mito y Artillería. También fue un conflicto de voces: una lucha por el lenguaje”.
11 “El nuevo sincretismo, a diferencia del sincretismo popular de las masas indias, no se proponía indianizar al cristianismo sino que buscaba en el paganismo prefiguraciones y signos del cristianismo”.
12 “Ya que tiene un origen, una lengua, unas costumbres y una religión, debería por consiguiente tener un solo gobierno que confederase los diferentes Estados que hayan de formarse”.
13 “Todo es lenguaje en América Latina: el poder y la libertad, la dominación y la esperanza“.
14 “En América Latina siempre hemos sabido que el idioma no nos pertenece, que el idioma español fue impuesto como un fenómeno cultural a las civilizaciones indígenas, que después tuvimos la inmigración negra, y que finalmente el idioma de la América española es un idioma multirracial, multicultural. Piense en la manera en que puede usar el idioma un escritor cubano, con todos los sonidos del trópico y la presencia negra, o la manera en que un autor argentino como Borges puede usarlo para inventar una tradición europea que no estaba allí para Argentina, o la manera en que un autor mexicano como Octavio Paz puede usar el lenguaje con todas las resonancias del mundo indígena”.
15 “El barroco europeo salva al Sur católico de la continencia dogmática y le ofrece una salida voluptuosa. El barroco americano salva al mundo conquistado del silencio y le ofrece una salida sincrética y sensual.”
16 “Ser, estar y conocer de modo barroco, de forma ontológicamente mestiza.”
17 U Zakopanom ogledalu Fuentes u „Alefu“ ogleda prošlu i sadašnju Latinsku Ameriku: „Ko smo mi, mi što govorimo španski, članovi hispanske zajednice prožete astečkim i afričkim, mavarskim i jevrejskim nasleđem? Ne znam nijednu priču koja daje bolji odgovor na to pitanje i koja briljantnije izaziva u nama osećaj istovremenog postojanja kultura od „Alefa“ argentinskog pisca Horhea Luisa Borhesa. U toj priči, narator uspeva da pronađe idealan momenat u vremenu i prostoru u kojem sva mesta na svetu mogu da se vide u istom trenutku, sasvim jasno, iz svih uglova, i pritom u savršenom istovremenom saživotu. Šta bismo danas videli u hispanoameričkom alefu? Domorodački smisao sakralnog, zajednicu i volju za preživljavanje; mediteranski legat Amerikama: pravo, filozofiju, hrišćanske, jevrejske i arapske profile višekulturne Španije; videli bismo izazov Novog sveta upućen Evropi, barokni i sinkretički nastavak na ovoj hemisferi višekulturnog i višerasnog, indijskog, evropskog i crnačkog sveta. Videli bismo borbu za demokratiju i za revoluciju, poteklu iz gradova srednjovekovne Španije, i ideje evropskog prosvetiteljstva, ali bi naše lično i zajedničko iskustvo bilo objedinjeno Sapatinim selima, Bolivarovim dolinama i visoravnima Tupaka Amarua“ (Fuentes 2017: 347).
18 „Instrumento del diálogo en el sentido más amplio: no sólo diálogo entre personajes, sino entre lenguajes, géneros, fuerzas sociales, periodos históricos distantes y contiguos.“
19 „Museo imaginario del mundo hispánico.”
20 Jedno od poslednjih poglavlja Terra Nostre, pod nazivom „Rekvijem“, sadrži slikovit opis Novog sveta i jedinstvenog stvaralaštva koje obuhvata tu jedinstvenu viziju univerzuma, a zove se barok.
LITERATURA
Bahtin, Mihail. Autor i junak u estetskoj aktivnosti. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo,
1991.
Bolívar, Simon. Cartas de Jamaica. <ultimorecurso.org.ar/drupi/files/ ALEPH006.PDF> 5.9.2018.
Diccionario de filosofía latinoamericana. México: Universidad Autónoma del Estado de México, 2000.
Fuentes, Karlos. Zakopano ogledalo. Razmišljanja o Španiji i Americi. Prevele Bojana Kovačević Petrović i Ksenija Šulović. Novi Sad: Akademska knjiga, 2017.
Fuentes, Carlos. La nueva novela hispanoamericana (Kindle edition). Pamlona: Leer-e. 2013.
—, La gran novela latinoamericana. Madrid: Alfaguara, 2011.
—, Territorios del tiempo. Antología de entrevistas. Compilación e introducción de Jorge F. Hernandez. México: Fondo de cultura económica, 1999.
—, Tiempos y espacios. Madrid: Fondo de cultura económica, 1998.
—, Discurso Carlos Fuentes, Premio Cervantes 1987 http://www.rtve.es/rtve/20141023/discurso-carlos-fuentes-premio-cervantes-1987/1034427.shtml
Carpentier, Alejo. Ensayos (Obras completes). México, Madrid, Bogotá: Siglo XXI editores, 1990.
Kovačević Petrović, Bojana. Traganje za identitetom u delu Karlosa Fuentesa. Neobjavljena doktorska disertacija. Beograd: Filološki fakultet, 2017.
Las Kasas, Bartolome. Kratko izvješće o uništenju Indija. Zagreb: Globus, 1982.
Mančić, Aleksandra. „Viđenja transkulturne dimenzije komparatističkog aspekta slavističkih studija iz prevodilačkog ugla.“
Transkulturna dimenzija slavističkih studija i komparativna književnost. Ur. Slobodanka Vladiv-Gover, Milena Ilišević i Igor Perišić. Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2014. 345–368
Mignolo, Walter D. The Idea of Latin America. Malden, Oxford, Carlton: Blackwell Publishing, 2008.
Ortiz, Fernando. Contrapunteo cubano del tabaco y azúcar. La Habana: Editorial de Ciencias Sociales, 1983.
Pas, Oktavio. Lavirint samoće. Beograd: Geopoetika, 1995.
—, Sor Juana Inés de la Cruz o Las trampas de la fe. Barcelona: Seix Barral, 1982.
Pavlović Samurović, Ljiljana. Leksikon hispanoameričke književnosti. Beograd: Savremena administracija, 1993. Reyes, Alfonso. Obras completes II. Visión de Anahuac. Las vísperas de España.
Calendario.México: Fondo de Cultura Económica, 1956.
Soldatić, Dalibor. Prilozi za teoriju novog hispanoameričkog romana. Beograd: Filološki fakultet i Kragujevac: Nova svetlost, 2002.
—, „Karlos Fuentes i mit književnog stvaralaštva“. Terra Nostra. Prosveta: Beograd, 1985. 393–413.
Sousa Santos, Boaventura de. Conocer desde el Sur. Para una cultura política emancipatoria. La Paz: Plural editores, 2007.
Vladiv-Glover, Slobodanka. „From translinguistic to transtulture and genealogy: point of view in the humanities.“ Transkulturna dimenzija slavističkih studija i komparativna književnost. Ur. Slobodanka Vladiv-Gover, Milena Ilišević i Igor Perišić). Beograd: Institut za književnost i umetnost, 2014. 15–26.
Zea, Leopoldo. Descubrimiento e identidad latinoamericana. Mexico: UNAM, 1990.
