Kišovo je delo neka vrsta svetog prikazanja ludila ovoga veka, njegovog ukusa krvi, blata i laži, izmešanih sa suzama žrtava. Miliona žrtava čiji je on neumoljiv i neutešan svedok. “Grobnica za Borisa Davidoviča“, ta optužba staljinizma, grandiozna je slika ne samo užasne klanice veka, već i istorije kao laži, kao plagijatora života. Poezija, koja se tome odupire, nastaje iz pietas i pamćenja, istovetnog s poezijom. Ona se i rađa iz pamćenja, kao u grčkom mitu u kojem je Mnemozina majka muza…
U “Peščaniku“ (1972), posvećenom uništenju Jevreja (čija je žrtva i njegov otac, stradao u Aušvicu), on je rukom dodirnuo užas, što je malo koji od pisaca znao da uradi, jer lagano uvodi čitaoca u spiralu tog užasa, tako da se čitalac, i ne primetivši, malo pomalo identifikuje sa rušilačkim mehanizmom, sa ubicom koji ispituje i muči žrtvu. “Peščanik“ je nesumnjivo njegovo remek-delo. Retko je jedna knjiga uspela da izrazi tu strahovitu, podmuklu sposobnost zla da raste u svakom od nas, da postane naša priroda. Ali i “Enciklopedija mrtvih“ (1983) – da ne govorimo o ostalim delima – čudesan je tekst takođe, koji u sebi sadrži svet a u isto vreme dolazi iz nekog drugog sveta.
Danilo Kiš je bar bio pošteđen toga da vidi Suboticu pod skorašnjim bombama. Nikada neću zaboraviti naš poslednji susret i lekciju iz gospodstvenosti i samopouzdanja koju sam od njega dobio. Bili smo u Budimpešti na književnim susretima i novinari su ponavljali jedno te isto pitanje: šta sada piše? A Kiš, na francuskom: “Rien. On a déjà fait, on a déjà écrit”. Ta sloboda – toliko retka među piscima – od mahnite želje za pisanjem, za činjenjem, za neprestanim dokazivanjem jednima i drugima sopstvene vrednosti i sopstvene vitalnosti, neprocenjiv je dar, potvrda samopouzdanja ličnosti koja ne robuje svetu, uspehu, rezultatima: vladarske samodovoljnosti dostojne kralja ili nomada lutalice. Ko ovako govori potvrđuje sebe sama dok se ironično poništava i izražava u impersonalnom obliku (On a déjà écrit): spasava svoje Ja suočen licem u lice s njegovim raspadanjem. Kiš je, u tom trenutku govorio o vrednosti literature poričući svaku njenu idolatriju i to kao neko ko živi do dna čak i na pragu smrti.
Sa italijanskog prevela: Mirjana Miočinović
http://www.okf-cetinje.org/OKF-Klaudio-Magris-Poslednji-susret-sa-Danilom-Kisom_360_1
