Šekspir ovo nikada nije radio – III dio
Obavili smo Mediteran i slikanje. Sedeli smo i čekali. Onda se podigla jedna devojka, s neznatnim viškom sala, i skinula gornji deo svog kupaćeg kostima. Dobre je imala. Kibio sam je. Linda Li me večito optuživala da potajno kibim žene. Govorila je kako nikad ne gledam direktno u ženu. To je uglavnom istina, pre svega zato što smatram da ljudi zaslužuju neki lični mir, meni je potreban, a svestan sam i toga da sam ružan čovek. Postoji znači taj zid koji treba preskočiti. Ali ponekad imam sreće. To, ipak, mora da bude neka žena. Kao ona poslednjen noći u Parizu, došla je s druge strane ulice i bilo je to njeno telo i haljina i kosa i način na koji je hodala, i osećanje povezano s njom – usamljenost? šta? ne znam – ali osećanje se zgušnjavalo dok smo se približavali jedno drugom, obostrano se zgušnjavalo – i oči, više nego oči, šta? zračilo je i strujalo izmedu nas dok smo se mimoilazili, volšebnije od seksa, volšebnije od govora, volšebnije od svakog drugog kontakta. Sve u svemu, to nije tako loše.
Devojka s neznatnim viškom sala spremala se da uđe u vodu. A imala ih je. Ja sam Ijubitelj nogu, nisam ljubitelj sisa, ali dobro je izgledala, moram da priznam. Možda mi se dopalo što nije imala stida; bila je ponosna, ali nije pravila odvratan cirkus od toga.
Ušla je u vodu i čarobno plutala na njoj.
‘Vidim da gledaš” reče de Linda Li.
“Da”, rekoh.
Devojka je ostala pet minuta u vodi, onda izašla. Njene moćne sise prošle su pored nas. Sedela je neko vreme. Nakon dva-tri minuta vratila je gornji deo kupaćeg kostima na sebe i zurila u vodu. Lepo je bilo. U Americi bi mnogi saletali samu devojku na plaži. A još toples – u svesti američkog muškarca to bi značilo kako devojka želi da bude silovana. Amerikanac je u startu pun sebe i užasno neoriginalan.
Napustili smo plažu i šetali izmedu hotela i vode. Nica nije bila ništa naročito. Ušli smo u hotel s baštom. Uzeli smo kafu, mineralnu vodu, orandž-đus i tost. Izašlo nas je deset-petnaest dolara. Turisti i američki dolar su iščezavali. Šta sam ja radio tu? Eto, posetio sam ujka Bernara u Nici. Neki elitni Francuzi sedeli su u bašti. Sedeli su već satima tu; sedeće još satima. Pijuckali su svoje kafice i pušili. I zurili su, njihova su usta s vremena na vreme lagano uvlačila dim. Bili su zadovoljni onim što jesu i ako vide rupu od cigarete u tvojoj košulji bio si gotov. Kasnije, u hotelskoj sobi, ona bi mu rekla: “Jesi li video Amerikanca? Onog sa crvenim nosem? Imao je rupu od cigarete u kosulji…”
“Da”, rekao bi on, ‘Video sam ga..,”
Platili smo i oti5ii.
‘A sad”, rede Serena, “moram na autobus za nazad. Nisam sigurna gde je stanica, ali mislim da ću je naći.”
Hodali smo.
“Bila je pored parka, mislim da nije daleko odavde.”
“Zalto ne telefoniraš ujka Bernaru da te pokupi?” upita Linda.
“O ne, neće on doći.”
“Slušaj” rekoh, ja ću da se sakrijem negde.”
“Ne, neće on doći.”
Hodali smo. Hodali smo i hodali.
“O, evo parka!”
Išli smo za Serenom. Onda se popela na usku betonsku traku na kolovozu. To nije bio trotoar. Samo uska betonska traka oko pola metra iznad kolovoza. Pošao sam za njom. Linda Li je ostala, nije pošla za nama. Stajali smo. “Ovde me autobus ostavio”, reče Serena.
Stajali smo tako. Autobusi su prolazili, veoma brzo, ali nijedan nije stao. “Ne verujem da je ovo autobuska stanica, Serena.”
“Ali sigurna sam da sam ovde sišla.”
“Linda”, dreknuh, “dođi ovamo, čekamo autobus!”
“Ne pada mi na pamet!” doviknu ona. “Ne mogu da dođem! Poginuću! To nije trotoar!”
“Ma ajde, šta izvodiš!”
Tako je i ona došla pa smo sve troje stajali zajedno još deset minuta dok su autobusi prolazili.
“Ovde nema znaka za stanicu, Serena”, rekoh, ‘biće da grešiš.”
“U redu, probajmo negde dalje.”
Vratili smo se na pločnik i nastavili da hodamo. Na sve strane bili su parkirani autobusi, ali nijedan nije irnao pravi znak a nijedno od nas troje nije znalo francuski. Serena je ipak bila najsposobnija od nas u toj sferi pa sam joj predložio da pokuša da pita vozača nekog autobusa. Našli smo jednog druškana ljubaznog-debelog lica i potrudili se oko njega. Dobili smo uputstva i hodali dalje. Ali uputstva su bila pogrešna ili smo mi pogrešno duli. Autobus nije bio tamo. Hodali smo dalje. Digao sam ruke od svega. Imao sam osećaj kako Serena voli da pati. Zašto, ne znam. Ja ne volim da patim. Dosta mi je bilo patnje. Vrlo sam umoran od toga. Osećam kako bi samo još kap toga bila poslednja kap i da bi me onda smestili u ono mesto a ja ne želim da me smeste tamo. Onda Serena ugleda autobus. Stajao je kao spomenik s neba.
Zagrlili smo se, Serena nam je rekla poslednje zbogom. Ipak je bila dobra stara cura.
“Zbogom, Linda!”
“Zbogom, mama!”
“Zbogom, Henk!”
“Zbogom, Serena!”
Posmatrali smo je kako se penje u autobus. Pokrenuo se sa Serenom koja je mahala kroz prozor…
9
Telefon je zazvonio u pola deset ujutur. Bili smo opako mamurni.
Telefon je zazvonio u pola deset ujutru. Bili smo opako
Jebem ti!” dreknuh. “Ko je to? Ko se usudio? Kaži im da jedu govna i teraju se u kurac!”
Telefon je bio na Lindinoj strani kreveta. “Halo?” javila se.
Pogledala me: “To je Serena”, reče.
Krv, pomislih, krv krv krv, krv. Porodica, Bog, Domovina, Novac. Krivica i Dužnost. Isus. Greh. Krv, krv i krvavi mamurluk, na krstu, znojenje, smrad iz bulje, čupanje u trbuhu, tamna rutavost u grlu; slatki san kao jedina šansa, slatki san kao jedini lek…
“Slušaj, mama, suviše je rano. Dođi u dva sata. Dođi u tri…”
Linda je slušala. Onda se okrete ka meni. “U holu je… čeka..”
“Zamoli je bar za pola sata…”
“Mama, daj nam pola sata, silazimo za pola sata…”
Serena je bila sigurna da zna gde je kafana o kojoj su joj pričali divni engleski dečaci. Sad joj je bilo jasno kao dan. Nema problema, kod Viktora Igoa, dva bloka istočno, jedan severno. Ona će da plati jelo, doručak ili ručak. Šta želimo? Kad me spopadne teži mamurluk nikad mi se ne jede, naravno, ali mi se zato onaniše. Uvek se budim s tom stvari koja bi da mi se zavuče u uvo. Sad nije bilo šanse: moja velika jaja samo će da se sapliću jedno o drugo dok budemo hodali.
Počeli smo da hodamo. Onda je došlo do prepirke oko toga u kom je pravcu istok a u kom sever, i tako dalje. Majka i ćerka se nisu složile. Pokazivale su ka vodi i tvrdile ovo i ono. Nisam se upuštao u to. Ništa nisam znao. Nisam želeo kafanu. Patka me zaboIe za tu kafanu. Želeo sam da je nađu zbog bilo čega što bi ih usrećilo. Dobro je što im je bila važna. To sam morao da im priznam. Hodali smo, pokušali smo i severno i južno, istočno i zapadno, hodali smo. Nije mi se više onanisalo. Serena je bila odlučna. ZnaIa je da je kafana tamo. Na kraju smo našli grbavu ženu s krpom oko glave i zlatnim prstenjem na svim prstima. Bila je veoma ljubazna. Da, znala je gde se nalazi kafana. Bila je to veoma dobra kafana. Pošli smo za njom. Samo dve ulice ovim putem. Sada smo jedna ulica. Onda se pojavila isturena firma, eto imena tog mesta. Bilo je tu. Prišli smo. Zatvoreno.
Zahvalili smo ljubaznoj ženi s grbom i ponovo počeli da hodamo…
To veče sedeli smo u predvorju hotela čekajući da ujka Bernar pokupi Serenu. Dolazio je sa svojom ženom, bivšim foto-modelom. Trebalo je da se pojavi u šest. U šest i petnaest Serena reče: “Možda se izgubio. Teško je naći ovo mesto, baš preko puta železničke stanice. Bernar ne poznaje ovaj deo grada.”
Sedeli smo dalje. Prošuštala su dugačka kola boje slonovače.
“To su bila njegova kola”, reče Serena, “ne postoje slična kola u gradu. To je Bernar. Siroti Bernar, nije video hotel.”
“Naći će ga, majko”, reče Linda.
Novih sedam-osam minuta. Onda se kola boje slonovače ponovo pojaviše, uparkirala su se.
“To je on!” reče Serena. “To je on!”
“To je ujka Bernar”, reče Linda Li.
Skočile su. Linda se okrete ka meni. “Dođi kaži zdravo.”
“Ne.”
“Samo kaži zdravo, dođi…”
“Ne.”
Istrčale su da vide ujka Bernara. Postoji nešto u vezi s novcem i nešto u vezi s krvnim srodstvom…
Sedeo sam u fotelji, čekao. Čekao sam 15 minuta, onda sam se popeo liftom. Ušao sam u sobu, izuo cipele i pružio se na krevet u mraku. Krv i novac, i Crvenkapica i Tarzan majmun i Sirota mala Eni i Peca i vuk i Svi londonski mostovi se ruše i Robin Hud i Tri praseta koja su otišla na pijacu i Starica koja je živela u cipeli i imala toliko dece da ni sama nije znala, i Snežana,i moja majka i moj otac i osnovna škola i školski siledžija Stenli Grinberg i moj prvi posao i teror zidova i ubijanje časova i ljudi koji rade u fabrikama pored mene s izgrebanim klikerima umesto očiju i jedinom željom da se zadrže na poslu koji ih je već ubio, i onda sve kurve u mom krevetu i u mojim bednim automobilima, rutavih srca, i ja, još se držim, Krejzi Ket, a one dole ližu bulju bogatoj budali, više zbog novca nego zbog krvi; komunizam to nije razrešio, književnost je omašila kao i uvek, i ubijanje je bilo sveopšte…
Zaspao sam.
Probudio sam se kad je Linda Li otvorila vrata.
“Taj ujka Bernar je pravi skot”, rekla je.
Čarls Bukovski
Nastaviće se
