Nije mala, nije mala, ona je najmanja. Manja, manja, od makovog zrna. Manja, manja i biće još manja. Ako bude sreće. Tako valja. O strašne popjevke onih koji vode zemlju Srbijicu u propast slaveći put kojim hode i proklinjući one koji bi da sa tog puta skrenu. Do jame će biti na čelu kolone. Neće skočiti u jamu. Ostaće da tuže i leleču nad jamom. Sa sigurne visine. Tako će da bude. Ako nas ne bude…
A nikada Srbijica i nije znala, baš mi se nešto javlja, da nađe svoju pravu mjeru. Kad je mogla da bude velika, izabrala je da je nema. Kad je već nije bilo, sjetila se da je ima. Kad je shvatila da je ima, bilo je kasno da postane velika. Kad je postalo kasno, poželjela je da bude veća nego što je ikada bila. I sve nekako tako. Okruglo, pa na ćoše. Od nemila do nedraga. Od kralja do druga, od druga, do turbo-druga. Od turbo-druga do nedruga, od nedruga do ovog sada. Ovog unikata, unikuma, koji ne bi umio da sačuva nacrtanu ovčicu, a ne Srbijicu- sve i kad bi htio…
Ako bude sreće, biće od nje nešto. A šta će biti i da li će to nešto uopšte nešto biti, to ni Tarabići ne znadu. Nema tog proročanstva koje nam govori o budućnosti državice kojoj su oni koji su joj radili o glavi bili jedini garant srećne budućnosti. Svaki je za po malčice skratio ne bi li bio u tom i takvom samoukidanju uspješniji od svoga prokletoga i ukletog prethodnika. I tako, mic po mic, postade mala iako je isuviše velika za sve one koji je trenutno smanjuju po principima bolesne logike i nezdrave pameti…
Trenutna negeografska veličina opjevane majčice je toliko mala da nam se čini da je nema, pa čak u svom mitomanskom porazu pitamo sebe: da li je uopšte i bilo ili je stvorena da bi bila žrtvovana demonima privida i obmane koji su joj, sva je prilika, uvijek bili važniji od sopstvenog postojanja. Štetočinske serbske elite stavile serbskog pijetla na panj, skratili ga za krestavu glavicu i naredili mu da kukuriče patriotske pjesmice. Pa i dalje ubjeđuju obezglavljeno pučanstvo da je mrtvi muk najljepša rodoljubna pjesma i da je, Bože mi oprosti, samrtni ropac isto što i jutarnji kukurijek. Ne kukuriče se sa panja ukoliko je glava na panju i ukoliko znate da panj ne može da kukuriče i da najavi sopstveno olistanje iliti buđenje svijetle serbske zore… Pominju i nesrećno Kosovo, a ne znaju ni šta bi sa njim sve i kad bi im ga vratili i donijeli u Beograd i svezali ispod njihovog pendžera kao danajski dar…
Javlja mi se, ko to kaže, ko to laže, da će ovo malko potrajati. Mislim na ovu strašnu najezdu ovih koji i ispod zemljice Srbijice izviru mjerkajući joj poslednju snagu i čupajući joj snemoglo srculence i sluđenu pamet. A sve u ime napredovanja na svim poljima i po svaku cijenu, kao što im je to i u proročkom imenu zapisano. A šta bi bio Aleksandar kad ne bi bio Veliki i kad ne bi bio Osvajač? Veliki je iako je vjerovatno najmanji vlastodržac i najveći vlastohlepac u historiji ove male zemlje koje će valjda i poslije njega biti…ako bude sreće da ga otprati sa porukom: nikada više…I osvajač je, tome nema spora, jer je osvojio svojom gordom sumanutošću gotovo svaki zakutak zdrave pameti i trezvenog rasuđivanja u vilajetu koji je mogao biti i nešto više samo da nije bilo manjka razuma i viška oholosti i otrovnog cinizma onih koji sve znaju, a najviše znaju da će im biti gore ako bude bolje. Jer cinik voli da je u pravu, pogotovo ako se njegova apokaliptična proročanstva ostvaruju na tuđoj koži…
Ko to kaže, ko to laže, da kozice i dalje neće čuvati serbska kupusišta sve vajkajući se, mekećući zapravo kao zadušne babe, da rade najplemenitiji i najteži posao na svijetu, i da oni ne znaju zašto je koza sve više, a kupusa sve manje. Možda ga pretekne za još poneku masnu svadbarsku trubačku Gučicu i to će biti, to. Što rekli pametari u samorazarajućem i crkvenoosveštanom patriotskom zanosu, udareni i ošamućeni viškom nacionalnog holesterola: Ako već propadamo, propadajmo slavno… Mada nešto mi ovo ne liči na slavno propadanje. Više je onako totalno, bez imalo slave…
Ko to kaže, ko to laže, da mačkice i dalje neće čuvati ribice. Naravno, i ovdje se misli na nacionalnu samorazarajuću simboliku, a ne, ne bilo primijenjeno, na nekakve provrištala serbska erotska proročanstva. Dakle, mačor će i dalje čuvati ribu, da se preciznije izrazimo, i kad joj već oglođe i repić, tražiće od nje da pliva u brzaku. Mrtva ribica će se možda praćaknuti u njegovim somnabulnim aleksandrovskim fantazijama koje imaju veze sa nacionalnom politikom koliko i mrtva riba sa životom. Ili je zapravo, ko to kaže, ko to laže, politika glavnog mačora zasnovana na ubijanju svega onoga što bi moglo poremetiti uokvirenu sliku mrtve prirode koji je jedini podnošljivi pejzaž za Aleksandra Nepodnošljivog…
Ko to kaže, ko to laže, da nije najmanja mila serbska zemljica koja i dalje čeka da bude velika u svojoj slavi i čestitosti koja se ne mjeri kvadratnim kilometrima već kilometarskim kolonama onih koji bi da žive kao ljudi u zemlji u kojoj je sve manje slobode, a sve više straha…
