Kolridžov cvet [Tema: Borhes]

Negde oko 1938. godine, Pol Valeri je zapisao: „Istorija književnosti ne bi trebalo da bude povest o autorima i nepredvidivim okolnostima u njihovoj karijeri ili karijeri njihovih dela, nego povest o Duhu kao stvaraocu ili potrošaču književnosti. Ta istorija bi mogla da bude napisana bez pominjanja ijednog pisca”. Nije to bilo prvi put da Duh uobliči ovakvo zapažanje; godine 1844, u selu Konkord, jedan od dvojice seoskih pisara zabeležio je: „Reklo bi se da je samo jedna jedina osoba napisala sve knjige na svetu; u njima postoji takvo središnje jedinstvo, te se ne može poreći da su delo jednog jedinog sveznajućeg viteza” (Emerson: Essays, 2, VIII). Dvadeset godina ranije, Šeli je izrekao sud da su sve pesme iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo epizode ili delovi jedne jedine beskrajne pesme, stvarane od strane svih pesnika širom zemnog šara (A defence of poetry, 1821).

Ova stanovišta (svakako, veoma bliska panteizmu) omogućila bi nepresušnu raspravu; ja ih sada navodim kako bih ostvario skroman cilj: prikazao istonju evolucije jedne ideje pomoću raznorodnih tekstova tri autora. Prvi tekst je Kolridžova beleška; ne znam da li ju je zapisao krajem XVIII veka ili početkom XIX. On doslovno kaže:

„Ako bi čovek u snu prošao kroz raj, i tamo mu dali jedan cvet kao dokaz da je bio u raju, i ako bi, probudivši se, otkrio taj cvet u svojoj ruci…šta onda?”

Ne znam šta će misliti moj čitalac o ovoj maštariji; ja mislim da je savršena. Upotrebiti je kao polazište za nova plodna otkrića, unapred deluje nemoguće; ona poseduje celovitost i jedinstvo jednog terminus ad quem, pogotka u centar. Naravno da ona to jeste; u sferi književnosti, kao i u ostalim oblastima, ne postoji čin koji ne bi bio kruna beskrajnog niza uzroka i izvorište beskrajnog niza posledica. Iza Kolridžovog otkrića nalazi se opšte i drevno otkriće generacija ljubavnika koji su tražili cvet u zalog.

Drugi tekst je roman koji je Vels skicirao 1887, a napisao ga sedam godina kasnije, u leto 1894. godine. Naslov prve verzije bio je The Chronic Argonauts (u tom odbačenom naslovu chronic ima etimološko značenje vremenski); konačno, Vremeplov. Vels u tom romanu nastavlja i preuobličava drevnu književnu tradiciju: predviđanje budućih događaja. Isaija vidi pustošenje Vavilona i obnovu Izrailja; Eneja, vojnu sudbinu svojih potomaka, Rimljana; prorok iz Edda Saemundi, povratak bogova koji će, posle ciklične bitke u kojoj će naša zemlja stradati, otkriti, bačene u travu nove livade, šahovske figure kojima su nekad igrali… Velsov junak, za razliku od ovih proročkih posmatrača, fizički putuje u budućnost. On se vraća iznuren, prašnjav i klonuo; vraća se iz dalekog budućeg čovečanstva podeljenog na dve međusobno omražene vrste (na dokone eloije – oni žive u ruiniranim palatama i razrušenim vrtovima; i na podzemne morloke – oni pate od niktalopije i hrane se eloima); iz budućnosti se vraća sede kose noseći jedan uveli cvet. To je druga verzija Kolridžove slike. Još neverovatniji od rajskog cveta, ili cveta iz sna, jeste cvet iz budućnosti, nepostojani cvet čiji atomi još nisu došli na svoje mesto i nisu se povezali.

Treća verzija, najviše razrađena, koju ću komentarisati ideja je jednog pisca prilično složenijeg od Velsa, mada manje obdarenog onim lepim vrlinama koje obično nazivamo klasičnim. Govorim o autoru dela La humillación de los Northmore, tužnom i lavirintskom Henriju Džejmsu. Kada je umro, ostavio je nedovršen roman iz oblasti naučne fantastike, The Sense of the Past, koji je varijacija ili razrada Vremeplova*.

Velsov junak putuje u budućnost u nezamislivom vozilu koje se kreće napred-nazad kroz vreme kao što druga vozila to čine kroz prostor; Džejmsov junak vraća se u prošlost, u XVIII vek, tako što ulazi u to doba. (Oba postupka su nemoguća, ali je Džejmsov postupak manje proizvoljan.) U romanu The Sense of the Past, kopča između stvarnog i nestvarnog (između sadašnjosti i prošlosti) nije cvet, kao u ranijim pričama; kopča je zagonetni portret glavnog junaka iz XVIII veka. Fasciniran tim platnom, junak uspeva da se prebaci u dan kada je ono naslikano.

Među osobama koje sreće, neminovno je prisutan i slikar; on ga slika ispunjen strahom i odbojnošću, jer sluti nešto neobično i čudno u još nenaslikanim crtama lica… Džejms tako stvara nenadmašan regressus in infinitum, budući da se njegov junak, Ralf Pendrel, prebacuje u XVIII vek. Uzrok sledi nakon posledice, motiv za putovanje jedna je od posledica samog putovanja.

Vels verovatno nije znao za Kolridžov tekst; Henri Džejms je znao za Velsov tekst i divio mu se. Naravno, ukoliko je ispravno učenje da su svi autori jedan autor*, takve činjenice su nevažne. Zaista, nije neophodno ići tako daleko; panteista koji izjavljuje da je mnoštvo autora samo privid, nailazi na neočekivanu podršku klasičara po kome je to mnoštvo gotovo beznačajno. Klasičarski duh smatra da je književnost suštinski važna, a ne pojedinci. Džordž Mur i Džems Džojs utkali su u svoja dela tuđe stranice i misli; Oskar Vajld imao je običaj da poklanja zaplete priča kako bi ih drugi razradili; oba stava, iako naizgled suprotstavljena, mogu da ukazu na isti smisao umetnosti. Na ekumenski smisao, bezličan smisao… Još jedno svedočanstvo o dubokom jedinstvu Reči, još jedno poricanje granica subjekta, iskazao je znameniti Ben Džonson, koji je, nastojeći da formuliše svoj književni testament i stavove prikladne ili neprikladne za uši svojih savremenika, samo spojio odlomke iz dela Seneke, Kvintilijana, Justusa Lipsijusa, Vivesa, Erazma, Makijavelija, Bekona i dvojice Skaligera.

I, poslednje zapažanje. Oni koji pomno kopiraju nekog pisca, čine to bezlično, čine to jer brkaju tog pisca sa književnošću, čine to jer strepe da udaljavanje od njega u jednom trenutku može značiti udaljavanje od razuma i ispravnog puta. Dugo godina mislio sam da je gotovo beskrajna književnost u jednom čoveku. Taj čovek bio je Karlajl, bio je Johanes Beher, bio je Vitmen, bio je Rafael Kansinos-Asens, bio je De Kvinsi.

Horhe Luis Borhes

• Nisam čitao The Sense of the Past, ali mije poznata iscrpna analiza Stifana Spenderà u njegovom delu The Destructive Element (str. 105-110). Džejms je bio Velsov prijatelj; o njihovom odnosu može da se pročita u obimnom Velsovom delu Experiment in Autobiography.

** Polovinom XVII veka pisac panteističkih epigrama Angelus Silesijus kazao je da su svi blaženi jedan {Cherubinischer Wandersmann, V, 7) i da svaki hrišćanin mora biti Hristos (op, cit., V, 9).