Ostaće pleme bez poglavice. Ostaće poglavica bez očerupanog perja i bez ratničkih boja…
I pleme više neće biti pleme. Niti će poglavica poglavicom biti.
Pleme će, o strašnoga sna, postati narod, a poglavica će postati sluga narodni…
Pa kako bez plemena, kako bez poglavice…
I hoćemo li to biti mi, plemenici, i hoće li to biti on-poglavica. Strašnog snoviđenja…
Gomila plemenska neće biti gomila, čudom nad čudima, preobraziće se u građanstvo. Odsad će građanin biti poglavica, a poglavica će biti građanin…
Sve može, ali ne može to. Kako građanin da vlada, a poglavica da ne vlada…Kako građanina osloboditi, a poglavicu zakatančiti…Kako građaninu oreol dostojanstva, a poglavici bukagije lopovluka… Ne biva to u našem plemenu. A ako nas i to čudo pogodi, to više nećemo biti mi. Biće to nešto što s nama nema veze…
Plemenska teritorija će postati država, a državom će upravljati građanski zakoni, a ne hirovi i zvjerske ćudi poglavice. Država će imati i svoje ime i svoje granice i svoju zastavu i svoju himnu, ali će važnije od svega biti građansko pravo i obaveza građanska…
Ako to bude, znači da ima najčudnijih čuda, a ako ima čuda, znači da nema nas. Jer među nama se ne dešavaju čuda otkad nas je snašlo crno čudo koje vječno traje. A čudo koje traje više i nije čudo…
A kad ne bude velikog poglavice, neće biti ni malih poglavica, nestaće poglavičića i doglavičića jer je smiješno da oni kakvi jesu postoje, a još smješnije je da takvi-nikakvi vladaju u plemenu koje više neće biti pleme nego će, košmarnim čudom, postati ozbiljna država…
Oni koji su do sada poglavarili, od sada neće moći, jer se desilo nešto u šta niko nije vjerovao. Desilo se nešto u strašnome snu koji nas je više uplašio od strašne jave na koju smo rođenjem naviknuti…
I biće u tom košmaru još strašnih snoviđenja: biće sudija koji dijele pravdu i biće stručnjaka koji se, o strahotnog čuda, razumiju u svoju struku, a ne rasipaju se svojom nestručnošću kao vrapčići govancima svojim…
Biće, o strašnoga usuda, čuvara državnog trezora koji ne prazne, nego pune, i biće policajaca koji hapse prestupnike, i biće zatvora u kojima se poštuje zatvorski red i koji nijesu lopovska akademija, u kojima rešetke nijesu smiješni dekor, nego ozbiljna kazna…
I biće više lopova u pravim zatvorima, a manje lopova na lažnim funkcijama. A lopova će i dalje biti. Jer bez lopovluka, ne bi bilo poštenja…
I biće lopov kažnjen zbog lopovluka, a nagrada za lopovluk neće biti…
I biće, o užasnog čuda, ljekara koji liječe za platu i koji ne pitaju mučenika koliko imaš, već od čega boluješ…
I bolnice će biti udobnije od zatvora, a zatvori će biti neudobniji od škola. A školama će upravljati čestiti upravitelji, a ne praznoglave sluge praznoglavijih podanika…
I u školama će, o užasne prelesti, biti više dobrih đaka, a manje loših odlikaša. I neće biti tatinih i maminih sinova, a biće više savjesnih roditelja…
I biće više vjere u hramovima, a manje hramova bez vjere. I biće više onih koji služe vjeri od onih koji u ime vjere služe nevjernicima. I biće, biće, biće, više dobra među najboljima, a manje najboljih među najgorima…
I biće više imovine koja se čuva i državi ostaje, a manje grabeži za sitnež i sitneži za grabež…
I znaće mnogi i ko su i šta su, pa će shvatiti da samo mahniti i lažljivi, samo prevarni i pokvareni ubjeđuju one koji ne znaju da je bitnije znati šta nijesi, nego šta si…
I biće mnogo više praštanja ne bi li bilo malo više ljubavi…
I u tom košmaru koji će nas valjda snaći, naučićemo jednom da živimo kao ljudi, a kad to naučimo lako ćemo biti sve ostalo što je manje važno…
I taj košmar zvaće se sloboda. Zvaće se pravda. Zvaće se istina. Donijeće strašnu kaznu gotovo svima u crnoj državici i neće donijeti nagradu gotovo nikome u državici crnoj.
Zato je istinski košmar. I zato ga izistinski neće ni biti..
