Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
Kraken je skandinavska verzija zaratana i morske aždaje ili morske zmije.
Danac Erik Pontopidan, inače bergenski biskup, objavio je 1752. godine Prirodopis Norveške, koji se pročuo zahvaljujući gostoprimljivosti ili lakovernosti njegovih stranica, na kojima može da se pročita da su leđa krakena duga milju i po, a da je pipcima kadar da obuhvati i najveći brod. Ogromna leđa izviruju poput ostrva; Erik Pontopidan čak je ovako sročio stvar: „Ploveća ostrva su uvek neki kraken”. Takođe piše da kraken ima običaj da pomuti morsku vodu tečnošću koju ispušta; ova tvrdnja dala je povoda za pretpostavku da je kraken zapravo uveličana hobotnica.
Među Tenisonovim mladalačkim radovima, jedan je posvećen krakenu. Doslovce kaže:
Pod tutnjavom gornjih dubina, duboko, duboko u ponornom moru, kraken sniva svoj drevni i nenastanjeni san bez snova. Bledi odsjaji se uzburkuju oko njegove mrke prilike; golemi sunđeri hiljadugodišnjeg rasta i visine nadimaju se na njemu, a u dubini čkiljavog svetla, bezbrojne i ogromne hobotnice mlate džinovskim pipcima zelenkastu ukočenost iz tajnih ćelija i čudesnih špilja. Tamo leži već vekovima, tamo će i dalje ležati; toveći se dok spava velikim morskim crvima, sve dok oganj Sudnjeg dana ne užari ambis. Tada će, tek da bi ga ljudi i anđeli jednom videli, uz urlikanje izroniti i na površini uginuti.
