Anatomija Fenomena

Čas anatomije (5) – Mi zaista ne govorimo istim jezikom! [Tema: Kiš]

Gabelentz kaže, da slučajni promatrač nema nikakva pojma, kako mogu biti mnogostruko i lijepo izražene gramatičke kategorije, čak i u prividno najnerazvijenijim jezicima… P. W. Schmidt (…) kaže, da bi svaki onaj, koji bi očekivao, da je jezik Andamnežana zbog njihove niske kulture vrlo jednostavan i siromašan u izrazu, bio u velikoj zabludi, jer je mehanizam tog jezika vrlo kompliciran; ima mnogo prefiksa i sufiksa koji često skrivaju i sam korijen. Meinhof… spominje mnoštvo pluralnih oblika u afričkim jezicima. Wilhelm Thomsen govoreći o santhalskom jeziku (Khervarian) kaže, da je njegova gramatika sposobna da izrazi mnoštvo nijansa, koje drugi jezici moraju izraziti nezgrapnim perifrazama…  utisci o jeziku drugoga naroda lako [se] prenose s lingvističkog područja na druga i odatle se veoma lako stvaraju općeniti sudovi o karakteru drugih naroda. U te se sudove katkad uvlače predrasude sa drugih područja, na primjer s područja politike; katkada je naprotiv muzičko-fonetsko karakteriziranje stranog jezika, makar i nesvijesno, natrunjeno nacionalnim predrasudama – navod iz Weingarta, Ibid, str. 378. (Petar Guberina, Povezanost jezičkih elemenata, Zagreb, 1952, str. 368–370).

I ništa više. Uvek svestan subjektivnosti tog svog suda i mišljenja, uvek svestan relativnosti, što znači univerzalnosti ove i ovakve moje preferencije: svuda oko mene, svuda oko nas, na nekoliko sati putovanja, na zapad, istok, sever i jug, hiljade pisaca stoji nad ispisanom hartijom i miluje ili kara svoj najlepši, najponosniji, najskromniji, najodvažniji, najdirljiviji, najsladostrasniji, najčedniji, najotmeniji, najprisniji, najmahnitiji i najmudriji jezik na svetu i najprimereniji ljudskoj, pesničkoj (plemenitoj) duši. I ako se u jednom času tom mom dalekom (i bliskom) srodniku i javi svetogrdna misao da ga je jezik izneverio, on to misli samo zato što mu je zapelo pero, jer nije našao pravu reč i pravi izraz, ali posumnjati u svoj jezik (jezik na kojem piše) značilo bi za njega prestati biti piscem. I ja ga razumem. Kao što razumem i njegovu isključivost. To i hoću: da kažem svoje saznanje: da je njegova isključivost potekla iz zablude. Ali, priznajem, takođe, da volim kada se pisac sruči na svoj maternji jezik sa besom sina razmetnoga i kada se u jednoj kulturi stavi pod pitanje i valjanost jezika, kada se ustaljene forme odnosa prema jeziku izmene. Volim to, makar kao akt pobune protiv konvencija i opštih mesta (jezik je najveće opšte mesto), kao opoziciju opšteprihvaćenim, automatizovanim formama mišljenja, življenja i pisanja. Kao što verujem da je svako valjano delo čin pobune protiv svog sopstvenog i jedinog jezika, da su pobune poput one Lazine ili Vinaverove ili Kenoove (Mi pišemo na jednom mrtvom jeziku) takođe deo stvaralačkog čina, vrednije od svake apologie de la langue française.

Stoga želim da poručim ovde, i ovim putem, mojim dušebrižnicima da meni nije potrebna nikakva njihova indulgencija za greh što pišem na ovom jeziku na kojem pišem, nikakvi fermani i hatišerifi koje bi mi oni potpisali, pošto ja ne fermam nikakve njihove ukaze i meni nisu potrebne njihove bule i oproštaji grehova, jer ovo je moj jezik! I ako se mi ne razumemo do kraja i do dna (Gde je ljudima zavičaj? Tamo gde drugi ljudi oko njih razumeju do kraja i do dna što oni kažu, do poslednjeg spoljnog i unutrašnjeg treptaja jezičkog razumeju šta je onima drago i šta ih boli – Isidora), to nije stoga što gospoda od fermana i ukaza ne razumeju to što ja govorim i pišem, nego su ti nesporazumi drugačije prirode: ja sa tom gospodom od fermana ne govorim zaista istim jezikom na jednom drugom planu: intelektualnom i moralnom, i ja toj gospodi ne dajem za pravo da mi određuju norme, ni jezičke, ni književne, ni moralne. Mi zaista ne govorimo istim jezikom! I neka je hvala Bogu Ocu Sabhaotu!

Kada se govori povodom mojih knjiga o problemima judaizma, o Jevrejima, o stradanju Jevreja, itd., itd., sve to izaziva u meni jednu vrstu idiosinkrazije koju tumačiti (psihološki) jevrejskim kompleksom, frojdovskim Heimlichkeitom, dakako da nije dovoljno. Što se mog odnosa prema judaizmu i jevrejstvu uopšte tiče, ja sam, još i mnogo pre nego što sam upoznao Kestlerovu surovu asimilatornu teoriju, na neki način i sam, idejom i življenjem, bio tu istu teoriju prihvatio, mada me je praksa, književna praksa u prvom redu, na izvestan način demantovala: pisati o Jevrejima, imati za junake svojih tekstova Jevreje, to se smatra nekom vrstom, rasno-versko-nacionalnog opredeljenja, i neki bi kritičari, kada bi mogli, mene najradije uvrstili u hebrejsku literaturu i naterali me da pišem ako ne na hebrejskom a ono na jidišu. I tu je uzaludno svako dokazivanje, svako objašnjavanje, jer u odsudnom trenutku, u trenutku kad zatrube nacionalističke trube (ne Jerihonske!), onda se treba opredeljivati za narod, za pokrajinu i za oblast, onda se treba jasno izjasniti da li si naš ili njihov, jer nečiji moraš da budeš. I reći tada da nisi ni naš ni njihov, ako te još uvek budu pitali, onda to znači da si ono što oni intimno misle da ti jesi, nešto treće, možda ne njihov, možda još ne protivnik, ali u svakom slučaju neko na koga se ne može računati na opštenarodnom zboru književnika i fariseja. I kazati im tada da ti zapravo pripadaš, svojim jezikom na kojem sanjaš i na kojem pišeš, da dakle pripadaš ovoj našoj literaturi (makar pojam tradicije smatrao širim, evrocentričnim, i ne samo evrocentričnim, nego svetskim, zaista svetskim, neburžoaski i nenacionalistički, i ne čak u geteovskom značenju Weltliterature, nego borhesovski, kestlerovski, na način kako je zamišlja i shvata jedan Etijambl), reći im, dakle, da si, iz tog ugla gledano (u smislu tradicije) jugoslovenski pisac, to se onda smatra nekom vrstom književne laži, ili beskućništva, Heimlichkeitom koji izaziva sažaljenje ili bes, jer si se tim opredeljenjem pokušao sakriti, pokušao si prikriti svoju intimnu pripadnost i pokušao si da već na samom startu, kao da su u pitanju utrke, zauzmeš sebi mesto u prostoru i vremenu, kao da si krenuo u pohod u sve naše krajeve, odjednom, ni kućić ni odžaković, Lutajući Jevrejin, koji će tim svojim opredeljenjem, tim svojim jasnim i jasno naglašenim književnim znakom dospeti bez po muke i do evropskih i vanevropskih izdavača, a zna se kojim putem i načinom…

Jevrejstvo je, međutim, u mom slučaju, i ne samo u mom, što se tiče psihološkog ili metafizičkog plana, isto ono nepromenjeno osećanje što ga je još Hajne nazvao porodičnom nesrećom, Familienunglück, i ja bih svoje knjige iz tzv. porodičnog ciklusa najradije nazvao tim zajedničkim naslovom: Porodična nesreća. A to osećanje porodične nesreće jeste neka vrsta anksioznosti koja, jednako na književnom i psihološkom planu, pothranjuje osećanje relativnosti i – poteklu iz nje – ironiju. To je sve. Moj je judaizam bez reči, kao Mendelsonove pesme. (Borhes)

Judaizam uz to – možda više u slučaju ličnosti iz mojih knjiga, E. S.-a i B. D. Novskog, nego u mom ličnom – ima nešto od one snažne i tajanstvene afektivne privlačnosti o kojoj govori Frojd, nešto od one uznemirujuće neobičnosti (što je samo slobodniji i tačniji prevod Heimlichkeita), koja je već, sama po sebi, vid oneobičavanja i na književnom planu. Posmatrano iz tog ugla, u odnosu na E. S.-a ili B. D. Novskog, određene prerogative judaizma, onako kako ih je shvatao Frojd, nisu bez značaja u formiranju pogleda na svet tih ličnosti: judaizam je tu vrsta latentne pobune. Kao Jevrejin – kaže Frojd – ja sam bio spreman da pristupim opoziciji i da se odreknem svakog sporazuma sa kompaktnom većinom.

Što se tiče Grobnice za Borisa Davidoviča (mislim na knjigu), i u njoj je udeo jevrejstva onoliki koliki je bio u samom boljševičkom pokretu (i ja sad nemam nameru da ulazim u razloge tog učešća), dakle u plejadi onih koji su stvorili deset dana koji su potresli svet. Ta se vrednost dâ i numerički izraziti i mislim da jedno takvo merenje u okviru moje knjige ne bi dalo bitno različitu sliku od one koju o tome pružaju istorijski i arhivski izvori: od 246 tvoraca oktobarske revolucije bilo je 119 stranaca i Jevreja, od čega 16,6% Jevreja. Podatak koji bi bilo zanimljivo uporediti sa podacima o poreklu ličnosti iz knjige Grobnica za B. D.

Jevrejstvo u Grobnici za B. D. ima dvostruko (književno) značenje: s jedne strane, zahvaljujući mojim ranijim knjigama, stvara nužnu vezu i proširuje mitologeme kojima se bavim (i na taj način mi, kroz problem jevrejstva, daje pristupnicu jednoj temi, ukoliko je za to potrebna neka pristupnica), a s druge strane, jevrejstvo je i tu, kao i u mojim ranijim knjigama, samo efekat oneobičavanja. Ko to ne razume, ne razume ništa od mehanizama književne transpozicije.

Nema sumnje, pripovetka, tačnije rečeno pripovedačka umetnost, deli se na onu do Borhesa i na onu posle Borhesa. I tu ne mislim na proširenje polja realnosti (u pravcu fantastike), nego u prvom redu, na samu tehniku pripovedanja; mopasanovsko-čehovljevsko-o’henrijevsko pripovedanje, koje je težilo detalju i koje je stvaralo svoje polje mitologema indukcijom, zamenjeno je kod Borhesa jednim čarobnjačkim i revolucionarnim pothvatom, dedukcijom, što je samo drugo ime za svojevrsni pripovedački simbolizam, čije su pak konsekvence, na teorijskom i praktičnom planu, ne manje od onih koje je izvršio taj isti simbolizam u poeziji sa pojavom Bodlera. Uz to, pomenuti induktivni metod, doživevši svoje vrhunce u pripovedačkoj umetnosti pomenute trojice velikana tzv. realističke priče, čini mi se da je iskoristio sva svoja sredstva i da danas, po principu smenjivanja senzibiliteta i konsekventne književne reakcije, deluje najčešće kao anahronizam. Kako se kod nas, zbog krajnje osetljivosti kada je u pitanju pojam realizma, ovakva izjava može smatrati bogohulnom, to sam primoran da se pozovem na Šklovskog (i da se ne bi pomislilo da smatram da se nove forme javljaju kao ideološke konsekvence ili da želim da dezavuišem starog dobrog Čehova): Umetničko delo se shvata na planu forme posredstvom asocijacija sa drugim delima umetnosti. Forma umetničkog dela određuje se odnosom prema drugim formama koje su postojale pre nje… Ne samo parodija, već uopšte svako umetničko delo stvara se kao paralela i protivteža nekakvom obrascu. Nova forma se javlja ne radi toga da izrazi novu sadržinu, nego da zameni staru formu, koja je već izgubila svoja umetnička svojstva.

Doći do ovakvog saznanja, do ovakve i ovako formulisane poetike (koju smatra osnovom i svoje sopstvene poetike), ne implicira nikakvu kvazinaučnost, nikakvu opasnu (po ignorante) intelektualističku i spekulativnu metodu iz koje se naknadno rađaju dela, već je ova vrsta pristupa književnim fenomenima, jednako na planu teorije kao i u književnoj praksi, imanentna pojmu književnog senzibiliteta uopšte i za ovakvo saznanje dovoljan je jedan makar i letimičan uvid u istoriju dela i ideja, pa se do njega može doći i bez ikakve teorije, prosto naprosto talentom. Jer šta je drugo talenat nego upravo to odstupanje od kanona, ono što Hristijansen naziva diferencijalnim osećanjem ili osećanjem različnosti! I kada bi naša kritika primenjivala ovaj osnovni princip pri ocenjivanju književnih dela, imala bi pri ruci siguran kompas, sigurniji od mehaničkog generacijskog pristupa, ili dihotomije forma-sadržina ili realizam-fantastika itd., itd. I kada bi sa tim kompasom pristupila i mojim knjigama, ona bi bez teškoće mogla u njima otkriti ovu permanentnu težnju za tim famoznim diferencijalnim osećanjem, pa ne bi tu različnost (u odnosu na naše književne kanone) tražila u judaizmu i u osobenom podneblju tih knjiga, nego u toj permanentnoj i opsesivnoj težnji da formom izvojuju sebi pravo na to diferencijalno osećanje, niti u tzv. zapadnim uticajima (kao da ti zapadni uticaji nisu pristupačni i drugim našim piscima), nego upravo u tom permanentnom razmaku (u formalno-sadržinskom pogledu) u odnosu na našu tekuću literaturu, u tom odstojanju koje ako delu i ne garantuje apsolutnu ili čak relativnu superiornost (tu je pitanje talenta odlučujuće), garantuje mu bar modernost, što će reći neanahroničnost. I ako se ja koristim u svojim knjigama iskustvima modernog evropskog i američkog romana, linijom afiniteta dakako, to nije stoga što sam ja, milošću neba, uspeo da pročitam neke romane i neka teorijska dela koja su drugim smrtnicima nedostupna, nego stoga što sam osetio, naslutio, da se u svetu književnih fenomena stvari menjaju, da se gibaju zajedno sa famoznim hegelovskim Weltgeistom i što sam želeo da temom i postupkom, svojom sopstvenom mitologemom, narušim, makar u okvirima nacionalne književnosti, kanone i anahronizme.

I ja se ne nadam, niti očekujem da će se neko potruditi da se pozabavi mojim skromnim oeuvreom  (Reč oeuvre primenjenu na mene, prihvatam samo pod navodnicima, prihvatam je, recimo, kao metaforu, ali ne drukčije. (Borhes) ) iz ugla o kojem govorim, tj. da će sesti i istražiti kakav je bio u trenutku pojavljivanja tih mojih pet-šest knjiga taj njihov diferencijalni koeficijent u odnosu na kanonizovana dela naše literature u tom času, i to od pojave kratkog romana Mansarda pa sve do Grobnice za Borisa Davidoviča; kao što mi nije stalo ni do toga da li će ti moji famozni zapadni uticaji (ovde ne mislim i na njihove političke implikacije koje teoretičari i divlji kritičari, kako ih zove Kovač, obavezno podrazumevaju  biti jednom pomno i valjano ispitani. Jer mada su od jednog univerzalnog pravila, što ga je Brintijer formulisao – da od svih uticaja koji dejstvuju u istoriji književnosti glavni je uticaj dela na delo – jedino izuzeti naši pisci, ja se ne bih mogao izuzeti iz te brintijerovske formulacije i reći da sam čitao samo Njegoša i narodnu pjesmu i slušao pričanje svoje babe. Dakle, ja ne poričem uticaje, nego se pitam da li sam u okviru jedne sume uticaja uspeo da stvorim – i u odnosu na pomenute uticaje – to famozno diferencijalno osećanje, drugim rečima: koliko sam, u okvirima uticaja tzv. nouveau romana, na primer, uspeo da stvorim svoje sopstveno autentično delo (kada je reč o Peščaniku) i koliko sam, polazeći od jedne književne teorije (novog romana), uspeo da stvorim jedan autentičan romaneskni svet koji je polemički i parodijski u odnosu na pomenuti uzor i, po mom skromnom uverenju, bar u slučaju novoga romana, i superiorniji.

Danilo Kiš

Nastaviće se

Ostavite komentar: