Desi se, kao živ, da me posmatra neki cvet
I da je vazduh topao i kao jedan pogled plav
I onda zaželim: da prođem otvoren kroz svet
I da svemu prinesem pozdrav.
Iz ove ljubavi što nosim, neprekidno,
I obnavljam u telu od rođenja –
Za jedan ljudski osmeh, za jedno cveće žuto,
Za jedan duboki mir kamenja.
Tad mi se tek učini da je zlo prolazno
Pa pomislim: da ima dobrog u svemu,
Da je bez njega promašeno sve, i prazno –
Po jedan puki oblik, samo, u prostoru golemu.
Oči su tad lepe – jer vole i prodiru
Vidovito do svega čega se taknu, okrznu;
U njih, iz sveta, kao u dva mora uviru
Sve dobrote, do kraja, do zvezda što mrznu.
I ja koji sam dotad bivao tih i skroman
(K’o što su mnogi u ovom prostoru gosti)
U svojoj tišini izrastam ogroman
U jedan krug dobra, jedan krug nežnosti
I tako stojim. U svemu. I ovde i – okolo.
I duboko osećam da sam rođen za dobro.
Pa iako me trnje kroz život često bolo
Sve praštam za ovaj cvet što sam ga slučajno obro
Stevan Raičković
