Ostrvo u Egejskom moru, do kojeg se može stići posebnim brodom sa Rinosa, ili trajektom koji na njega svraća svakog petog dana da bi donio zalihe hrane i preuzeo ulov ribara. Ljudi koji na njemu žive su Grci i njihovo glavno zanimanje je hvatanje oktopoda.
Iz daljine, Ksiros veoma liči na kornjaču s nogama izvrnutim u vazduhu. Njegova južna obala je nepogodna za život, ali u pravcu zapada se nalazi jedna lidijska ili grčko-mikenska kolonija. Posjetioci treba da obrate pažnju na dva kamena stuba na koje se oslanja lukobran, ukrašen hijeroglifima koje je otkrio izvjesni profesor Goldman.
Glavna karakteristika ovog ostrva je da kada ga čovjek jedanput vidi, makar samo izdaleka, on više ne može da ga zaboravi. Njegov izgled proganjaće ga tokom čitavog života, i on će žudjeti za njegovim bijelim pijeskom i užarenim suncem, a kada konačno kroči na Ksiros, on će osjetiti vrhunsko blaženstvo stigavši u dugo priželjkivani raj. Međutim, ova radost biće kratkov vijeka, i nakon svega nekoliko sati razdraganosti njega će stići smrt.
Ovu neobičnu, fatalnu osobinu Ksirosa ima takođe i predmet, zvani zahir koji može imati jedan od sledećih oblika: argentinski novčić od dvadeset centi, tigar, slijepac, astrolab, mali kompas, žila u jednom od hiljadu dvije stotine mermernih stubova u Kordobi, dno jednog bunara u Tetuanu. Kada čovjek viid bilo koji od ovih prizora, on ga više ne može izbrisati iz sjećanja.
Izvor: Horhe Luis Borhes: “El Zahir”, u: El Aleph, Buenos Aires, 1949; Hulio Kortasar: “La isla a mediodia”, u: Todos los fuegos el fuego, Madrid, 1976.)
