Kvarnjaci i pokvarenjaci

Ni­je im pro­šao rok. Du­go­traj­ni su. Do­bro oču­va­ni u svo­jim kon­zer­vi­ca­ma, u svo­jim fo­li­ja­ma, u svo­jim ce­lo­fa­ni­ma, u svo­jim sa­la­mu­ra­ma, fu­tro­la­ma i obra­zi­na­ma. Ni­je­su se po­kva­ri­li. Još uvi­jek su za upo­tre­bu i ima ih po­svu­da, a na­ro­či­to ta­mo gdje su naj­po­treb­ni­ji. A naj­po­treb­ni­ji su ta­mo gdje su naj­štet­ni­ji. I nji­ho­va šte­ta je je­di­na te­ko­vi­na šte­to­čin­skog si­ste­ma.
Ni­je­su se ni ukva­ri­li. Još uvi­jek su u do­brom sta­nju. Ne smr­de kao obič­ni po­kva­re­nja­ci. Smr­de, vi­še ona­ko du­bin­ski, iz­nu­tra, jer oni su kvar­nja­ci, a nji­ho­va kon­ta­mi­na­ci­ja je neo­do­lji­va aro­ma kon­ta­mi­ni­ra­nog si­ste­ma ko­ji je kon­ta­mi­ni­rao pre­kon­ta­mi­ni­ra­nu ze­mlji­cu. Cr­nu. Kvar­njač­ku. Ko­ja će jed­nom mo­žda bi­ti ne­što što je mo­žda i bi­la. Ni­kad se ne zna. Ma­da rok tra­ja­nja ne­mi­lo­srd­no is­ti­če…
Ni­je­su se ni is­kva­ri­li. Is­kva­re­ni su, ne­ka­da dav­no, u pra­pe­ćin­sko vri­je­me bi­li ne­is­kva­re­ni. Kvar­nja­ci su ta­kvi ka­kvi su. Od svo­ga pra­po­čet­ka. Od svo­je naj­du­blje ži­li­ce. Od svog pra­i­skon­skog ja­va. Od svog naj­du­bljeg ki­ko­ta i najg­nu­sni­jeg zi­je­va. Kvar­njak ni­je ro­đen, ro­đe­nje je sve­ti­nja nad sve­ti­nja­ma, kvar­njak je pod­met­nut da po­kva­ri ro­đe­ne. Da ih ukva­ri. Da ih is­kva­ri. Jer čo­vjek je kvar­lji­va ro­bi­ca. Oso­bi­to ako je čo­jek. Ni­šta lak­še ne­go kvar­njač­ki po­kva­ri­ti, ukva­ri­ti i is­kva­ri­ti čo­je­ka ko­ji je ot­kad se pam­ti iz­u­zet­no pod­lo­žan go­re­na­ve­de­noj gnu­so­bi…
Ni­je kvar­njak tek ta­mo ne­ki po­kva­re­njak ko­ji će ko­ra­kom na­rod­noh he­ro­ja uše­ta­ti u ta­mo ne­ko po­kva­re­no mi­ni­star­stvo ili ta­mo ne­ki ukva­re­ni par­tij­ski štab ili ne­ku is­kva­re­nu in­sti­tu­ci­ju si­ste­ma, da se ta­ko po­kva­re­no iz­ra­zi­mo. Po­kva­re­njak, kao sva­ki po­kva­re­njak, po­no­si­to po­ka­zu­je tra­go­ve do po­me­nu­tih ja­zbi­na, to je, ka­žu mu­dri­ji i po­kva­re­ni­ji, nje­go­vo de­mo­krat­ski ste­če­no pra­vo. Da­kle, po­kva­re­njak je onaj ko­ji će ući na naj­va­žni­je adre­se po­kva­re­nog si­ste­ma, a kvar­njak je onaj ko­ji će ga sa­če­ka­ti. Kvar­njak je ta­mo. Od­vaj­ka­da je ta­mo i bio. Kvar­njak je do­ma­ćin u svim po­kva­re­nim, ukva­re­nim i is­kva­re­nim in­sti­tu­ci­ja­ma, a po­kva­re­njak je onaj ko­ji je tu. Od da­nas- do sju­tra. Ma­da se to po­ne­kad, ona­ko kvar­njač­ki, odu­ži…
Po­kva­re­njak je obič­ni ša­la­baj­zer, naj­o­bič­ni­ja vu­cu­ba­ti­na i pu­ni­dže­po­vi­na, ko­rov­či­na ko­ja će do­ći i pro­ći. Po­kva­re­njak je ska­ka­vac ko­ji će do­ska­ku­ta­ti i od­ska­ku­ta­ti sa pu­nom tr­bu­ši­nom i pra­znim oči­ma. Po­kva­re­njak je naj­o­bič­ni­ja pra­zni­na ko­ja će se do­dat­no is­pra­zni­ti i mi­nu­ti kao sva­ki po­kva­re­ni stvor. Po­kva­re­njak je dži­ber, dži­ber­či­na ko­ja se po­na­ša po sta­rim dži­ber­skim pra­vi­li­ma. Ni­šta čud­no. Ni­šta od ju­če. Po­kva­re­njak je sor­ta ko­ja će bi­ti i tu i ta­mo, a za­pra­vo ni­gdje ne­će bi­ti. Sem u sno­vi­ma i po­kva­re­nim am­bi­ci­ja­ma dru­gih po­kva­re­nja­ka. Sem u sva­kom na­šem po­snom za­lo­ga­ju. U sva­kom žed­nom gu­tlja­ju. U sva­kom la­ku noć i do­bro ju­tro. Tek da nam, ako mo­že, po­kva­ri za­lo­gaj, gu­tljaj, ve­če i dan svo­jim po­kva­re­nja­štvom. To je, o po­kva­re­na de­mo­kra­ti­jo, nje­go­vo le­gi­tim­no i le­gal­no de­mo­krat­sko pra­vo. Ba­ra­ba, kao ba­ra­ba, umi­lje­la u vlast, ta­ko je ot­kad je ba­ra­ba i ba­ra­ba na vla­sti…
Kvar­njak je, o tem­po­ra o mo­res, sve što je i po­kva­re­njak, ali ne­što mno­go, mno­go vi­še. Ne­što neo­bja­šnji­vo vi­še. I ne­što po­kva­re­ni­je od sva­kog po­kva­re­nja­ka. Po­kva­re­nja­ka ima kao na gra­ni li­sto­va, ali li­šće će usko­ro opa­sti. Ta­ko je to i ove po­kva­re­ne je­se­ni. Kvar­njak ne­ma ni­šta sa li­sto­vi­ma. Kvar­njak ne­ma ni­šta ni sa go­di­šnjim do­bi­ma. Kvar­njak mo­že pro­li­sta­ti i u je­sen, ako mu je baš do še­ga­če­nja. Kvar­njak ra­đa po­kva­re­nja­ke kad on to že­li. Za­to je kvar­njak ta­ti­ca i ma­mi­ca svih po­kva­re­nja­ka. Kvar­njak je po­kva­re­na du­ša. Po­kva­re­njak je po­kva­re­ni sto­mak. Ili ta­ko ne­ka­ko. Valj­da ste shva­tri­li šta se kri­je iza ove ne­vje­šte ka­že o po­kva­re­nja­ci­ma i kvar­nja­ci­ma- ka­kve mu­stre i ko­ji ti­po­vi…
Kvar­njak je te­melj­ni ka­men sva­kog po­kva­re­nog si­ste­ma. Po­kva­re­njak je tek de­kor u na­šoj ma­loj im­pe­ri­ji po­kva­re­nja­štva. Po­kva­re­njak snu­je, kvar­njak od­lu­ču­je. Kvar­njak je di­ja­bo­lo- kre­a­ti­vac, on stva­ra ar­mi­ju po­kva­re­nja­ka po tač­no utvr­đe­nim pra­vi­li­ma. Po­kva­re­njak je tro­vač. On tru­je na­ro­de i na­rod­no­sti na­še ze­mlje po­no­sne po sop­stve­nim in­stink­ti­ma, a opet po vi­šem na­lo­gu kvar­nja­ka…
Od po­kva­re­nja­ka na­še de­mo­krat­sko pu­čan­stvo ne­ri­jet­ko okre­će gla­vu na ukva­re­noj uli­ci na­ših is­kva­re­nih gra­do­va. Po­kva­re­njak na­i­la­zi na skri­ve­ni pre­zir od stra­ne ma­lih po­kva­re­nja­ka. Ma­li po­kva­re­nja­ci kao sva­ka de­mo­krat­ska go­mi­la, ne plju­ju na po­kva­re­nja­ka zbog nje­go­ve po­kva­re­no­sti, već ga pre­zi­ru jer ni­je vi­še po­kva­ren.
Ma­li po­kva­re­nja­ci su mla­dun­čad ve­li­kog kvar­nja­ka. Ma­li po­kva­re­nja­ci bi­ra­ju ve­li­ke po­kva­re­nja­ke, a ve­li­ki kvar­njak ih bes­pre­kor­no ras­po­re­đu­je. I ta­ko funk­ci­o­ni­še na­ša po­kva­re­na, ukva­re­na i is­kva­re­na dr­ža­vi­ca nad ko­jom se pre­sa­mi­ti­lo na­mr­šte­no ne­bo…
Kvar­njak gle­da u ne­bo zna­ju­ći da je do­vr­šio svo­je kvar­ne ze­malj­ske po­slo­ve. Mjer­ka i ne­bo. Kao sop­stve­ni vi­la­jet. Kao ja­mu nad gla­vom…