Lao Ce i poezija Miloša Crnjanskog [Tema: Crnjanski]

Antologija kineske lirike (1923) i Pesme starog Japana (1928), koje je Miloš Crnjanski sastavio u vreme avangarde u srpskoj književnosti, izuzetno su zanimljive pojave kada razmotrimo način na koji se srpska književnost upoznala sa dalekoistočnim poezijama i kako ih je prihvatila. I u pesništvu Miloša Crnjanskog primećuju se tragovi koje su ostavile drevne poezije Kine i Japana. Rascvetana trešnja, prepoznatljiva pesnička slika u poeziji Miloša Crnjanskog, nastala je posle pesnikovog susreta sa drevnom poezijom Japana. Ovu prozračnu pesničku sliku Crnjanski je gradio kao simbol prolaznosti, primajući je iz japanske kulture (up. Jamasaki 2011).

I kineska kultura, čini se, igra bitnu ulogu u njegovom stvaralaštvu, posebno na misaonoj ravni. U Antologiji kineske lirike (1923) posvećeno je dosta prostora kineskom drevnom misliocu Lao Ceu, čija je filozofija utkana u poslednju Crnjanskovu poemu Lament nad Beogradom. Moglo bi se reći da je filozofija Lao Cea pratila razvoj poetike ovoga srpskog pesnika kroz ceo njegov život.

Misao Lao Cea je filozofija o putu (tao1) i ništavilu. Izgrađena je retorikom negiranja, a paradoksalnost predstavlja kao suštinu našeg sveta. Odraz ove drevne filozofije prisutan je i u zen budizmu, koji je nastao u Kini. Lao Ceova misao je duboko urezana i u srednjovekovnu japansku kulturu, posebno kroz zen budizam. Lao Ce nas uči kako da shvatamo ništavilo kroz tumačenje prolaznosti ovoga sveta, ali i života jednog živog bića. Njegov pogled na svet, koji se razlikuje od evropskog, privlačio je i zapadne avangardne pesnike, ali i srpske, među kojima je Crnjanski. Taj pogled ima nekoliko važnih načela, srodnih postulatima avangardne poetike, pogotovo ekspresionističke, koja teži metafizici. Nematerijalizam je, kako i Crnjanski zapaža u pogovoru svoje antologije, jedna od osnovnih ideja Lao Ceove filozofije. Njegov stav da je rat besmislen podseća nas na antiratne stavove mnogobrojnih evropskih avangardnih stvaralaca. Ideja o povratku prirodi, srodna Rusoovoj ideji, ili ideja o povratku u suštinu našeg bića čini temelj Lao Ceove misli. Otuda težnja ka nedelanju, ili protiv „veštačkog“ delovanja, odnosno protiv svega što nas otuđuje od prvobitnog stanja našeg bića, ali i sveta koji nas okružuje. Lao Ceova filozofija, koja osporava formalnu učenost, lažni moralizam, autoritet svih institucija, bliska je avangardnim pesnicima, jer su oni takođe tragali za putevima koje naš svet treba da sledi za vreme društvenih lomova i duhovne krize na Zapadu. Pored ovih principa, u istočnjačkoj kulturi, pa i kod Lao Cea, postoji načelo neverovanja rečima, što se oseća i u evropskoj avangardnoj poetici, koja je oštro negirala sve jezičke i književne konvencije.

Susret srpskog pesnika sa filozofijom Lao Cea dogodio se početkom dvadesetih godina prošlog veka. Crnjanski se intenzivno bavio prevođenjem kineske i japanske poezije u Parizu, prikupljajući materijal u muzeju „Gime“ (muzeju istočnjačke umetnosti)2, od oktobra 1920. godine do 1921, mada je njegov prvi dodir sa kineskom poezijom zabeležen malo ranije: časopis Dan koji je uređivao Crnjanski objavio je prevod kineske pesme „Dve frule“ Li-Tai-Pea (1919. godine, 1–2, oktobar), pre njegovog odlaska u Pariz3.

Lirika Itake (1919), moglo bi se pretpostaviti, nastala je bez mnogo dodira sa drevnim pesmama sa Istoka. Ova zbirka, međutim, protkana je poetikom ništavila, koja je bitan element Lao Ceove misli, iako su pesničke slike ništavila u duhu evropske avangarde.

1. Poetika negiranja od Lirike Itake do poeme Lament nad Beogradom

Lirika Itake, koja je nastala u vreme lomova i ratova, sadrži veliki broj odričnih rečenica, kao što se odmah primećuje u pesmi „Prolog“ (Crnjanski 1993: 19): „Ja nisam pevač prodanih prava, / ni laskalo otmenih krava. / […] / Nisam patriotska tribina. / Nit marim za slavu Poetika“.

Pesma „Himna“ (Crnjanski 1993: 21), koja peva o nestajanju, o nepostojanju, o nemanju, sadrži sledeće odrične rečenice: „Nemamo ničeg. Ni boga ni gospodara. / Naš bog je krv. / […] / Nestaše šume, brda i stene. / Ni majke, ni doma ne imadosmo, / selimo našu krv./ […] / ni majke, ni doma, za nas nema, / ni stanka, ni dece“.

Pesma „Zdravica“ (Crnjanski 1993: 23) sva je satkana od negiranja: […] / Ne treba nam žena kada cveta, ni kad vene./ Ne bacamo decu u zvezdan beskraj. / Za naša srca ništa nije dosta. / Za naša srca ništa ne osta. / Dok jedan od nas na zemlji diše, / da ni jedan vrt ne zamiriše“.

Pesma „Naša elegija“ (Crnjanski 1993: 26) sadrži nekoliko rečenica u negaciji, kao i pesničku sliku nepostojanja: „Ne boli nas, / Gračanice više nema, / […] / Nećemo ni pobedu ni sjaj. / […] / Mi više tome ne verujemo, / nit išta na svetu poštujemo. /Ništa željno ne očekujemo, / mi ništa ne oplakujemo“.

U „Vojničkoj pesmi“ (Crnjanski 1993: 30), punoj ironije, na samom početku nalaze se sledeće odrične rečenice, koje se ponavljaju i na kraju: „Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnog cara dom. / […] / Nisam ja za srebro i zlato plako, / niti za Dušanov sjaj. / Ne bih ja rukom za carske dvore mako, / za onaj bludnica raj“.

Prva strofa pesme „Putnik“ počinje ovako (Crnjanski 1993: 41): „Idem slobodno, / niko mi nije odneo, / da ljubim, tužnu moć“.

Njena poslednja strofa takođe sadrži odrične rečenice (Crnjanski 1993: 41): „Ne žalim ni tebe ni sebe ja, / i smešim se na daljine“.

„Uspavanka“ (Crnjanski 1993: 42) sadrži sledeću sliku odsutnosti: „Vetar studeni duše, ne stidi se mene, / nema duše, / ni zakona ni časti, / nad bolom ima vlasti / još samo telo golo“.

U pesmi „Slava“ (Crnjanski 1993: 43) nalazimo stih u kojem je subjekat prirodna pojava, tj. oblak: „Kud oblak ne nađe više / puteve zasute, / lete oči moje.“

Potpuno negiranje nalazimo u pesmi „Vetri“ (Crnjanski 1993: 53):

Ne grli cvetne poljane moje glas.

Nikad me nisi čula još da ječim,

nikad me nisi videla da klečim,

nikad u mojim očima pljusnuo nije

begunac talas.

„Bolesni pesnik“ počinje slikom u kojoj se lirsko „ja“ predstavlja kao prirodna pojava (Crnjanski 1993: 57): „Nisam čovek, krv mi je mlaka / samo rosa / dalekih rumenih oblaka“.

Pesma „Mizera“ (Crnjanski 1993: 58) sadrži rečenice kojima se izriče zabrana:

O, nemoj da si topla, cvetna,

O, ne budi, ne budi sretna,

bar ti mi, ti.

O, ne voli, ne voli ništa,

ni knjige, ni pozorišta,

ko učeni.

Nekoliko odričnih rečenica nalazi se i u pesmi „Dosada“ (Crnjanski 1993: 60):

Nek pljušti kiša besa i srama,

niko neće ostat za nama.

[…]

Ulice su nam deca i druzi,

neće naš stid u čelu da puzi.

Nije za život tvoj pogled ohol,

nego za slast i san i bol.

Svi navedeni stihovi jasan su odraz ratnog doba, doba revolucije, i grade tamne slike ništavila. Pesme su pune nemira, krvi, nasilja, sumnje, besa, očaja i nagoveštaja smrti.

Motiv ništavila nalazi se i u Lamentu nad Beogradom, Crnjanskovoj labudovoj pesmi. Odmah u prvoj strofi pronalazimo reči ruskog: ničevo i španskog jezika: nada. I u ovoj pesmi ima mnogo nagoveštaja samoće i smrti. Ali, za razliku od pesama iz Lirike Itake, ovde se osećaju stišanost, smirenost, svetlost, čak i nada. Zanimljivo je to što se pojavljuje nekoliko kineskih motiva (Crnjanski 1993: 104):

JAN MAJEN i moj Srem,

Pariz, moji mrtvi drugovi, trešnje u Kini,

priviđaju mi se još, dok ovde ćutim, bdim, i mrem,

i ležim, hladan, kao na pepelu klada.

Prva strofa je sklopljena od tuđih mesta, nedostižnog zavičaja, mrtvih drugova ali i od trešanja u Kini. Kao što smo već pomenuli, cvet trešnje je jedan od tradicionalnih motiva u japanskom pesništvu, i simbolizuje prolaznost, što je Crnjanski odlično znao. Ali u Kineskoj lirici skoro da nema motiva trešanja. Ova sintagma, možda, upućuje na dalekoistočnu poetiku prolaznosti. To možemo reći skoro sa sigurnošću kada primetimo motiv Kine u poslednjoj, neparnoj strofi, u sintagmi „šapat u Kini“. On stoji uz druge motive, kao što su pena i trenuci, koji grade sliku prolaznosti sveta (Crnjanski 1933: 114):

Samo, sve to, i ja, nismo nikad ni bili više,

nego neka pena, trenuci, šapat u Kini,

što šapće, kao srce, sve hladnije i tiše:

da ne ostaju, ni Ming, ni jang, ni yin,

ni Tao, trešnje, ni mandarin.

Niko i ništa.

U ovoj strofi, kineski motivi grade sliku stišavanja, koja nagoveštava smrt, ali i nestajanje stvarnog sveta, iščezavanje svega postojećeg: moćna dinastija (Ming); prirodna pojava (trešnje); elita državnog uređenja (mandarin). Nestaju tama i svetlo, muški i ženski princip (jang: jin), čak i put (tao). Drugim rečima, Crnjanski je gradio smirenu sliku ništavila od motiva iz Kine. Poema se završava rečju šapat (Crnjanski 1993: 115), u parnoj strofi koja daje svetlosnu sliku rađanja sunca u snoviđenju („Sunce se rađa u mom snu“):

A kad i meni odbije čas stari sahat Tvoj,

to ime će biti poslednji šapat moj.

Za razliku od već pomenutih pesničkih slika o ništavilu iz Lirike Itake, slike ništavila i slike iščezavanja svega postojećeg iz Lamenta nad Beogradom ispunjene su smirenošću i prozračnošću, na način Dalekog istoka.

Motivi sa Istoka bitniji su za značenje Lamenta nego što se čini u prvi mah. Uz ovu poemu sam pesnik je napisao napomenu za Prosvetino izdanje Tri poeme 1965. godine:

Ming je stara dinastija Kine. Yang i yin, muški i ženski princip u kineskoj mitologiji. Tao, glavni princip filosofski, taoista. Mandarini su bili najviši red kineskih velikodostojnika i državnih savetnika. (Crnjanski 1993: 590)

Jang i jin, kineski pojmovi, ključni su u poemi Lament nad Beogradom. Sama njena struktura sagrađena je na principu jang-jin. Pesnikova napomena je, mogli bismo reći, neka vrsta malog programskog teksta, koji nam otkriva jedan važan misaoni sloj u kome se krije stara kineska

filozofija.

Prva pesnička slika poeme Lament nad Beogradom opisuje klonuće: lirsko „ja“ u prvoj slici ne govori (ćuti) i leži, dok poslednja neparna strofa nudi sliku o ništavilu, ali i o rađanju sunca u snu, i završava se stišavanjem, mojim šapatom. Kada se motiv trešnje uzme kao simbol prolaznosti, dve sintagme – „trešnje u Kini“ i „šapat u Kini“ – daju važan idejni okvir poeme Lament nad Beogradom, upućujući na sliku prolaznosti sveta, osećanje tišine (odsustvo jasnih glasova). Kao što smo već pomenuli, klonuće i ništavilo osnovni su elementi drevne kineske misli Lao Cea i imaju pozitivno značenje jer nam obezbeđuju prvobitno stanje svega postojećeg. Drevne misli sa Istoka, može se reći, grade semantičko jezgro u labudovoj pesmi Miloša Crnjanskog, koja peva, iz daleke tuđine, o nedostižnom zavičaju. Pojmove jang i jin iz drevne kineske misli Crnjanski je prvi put pomenuo u Pesmama starog Japana (1928), naglašavajući veliki uticaj kineske kulture na japansku, na osnovu knjige Poliginie Sororale koju je objavio Marcel Grane sa Sorbone:

Na Severu, u zaleđenoj vodi, pod zemljom, spojeni su principi sveta, od čijeg je stapanja i varijacija postalo sve ostalo, muško – jang i žensko – jin. Život je igra njenih stapanja i rastapanja. Sve se kreće u jednom krugu, koji se sastoji iz prepletanja, muškoga i ženskoga. Sve što se u njemu kreće nalevo muško je. Tu stranu je poštovao narod, koji se držao reda nebeskog. Sve što se kreće nadesno žensko je. Tu stranu poštovahu otmeni, koji se držahu reda zemaljskog (Crnjanski 1928: 4).

U daljem tekstu citira reči Lao Cea:

Docnije kaže Lao-Ce, po Žilienovom prevodu: Tao (smisao, put, duh, um) rađa jedininu, jednina rađa dvojstvo, dvojstvo rađa trojstvo, trojstvo rađa sva bića. (Crnjanski 1928: 5)

Ovaj citat je iz prvog dela 42. poglavlja Lao Ceove knjige De (Vrlina). Tu se pominju jin i jang, dva principa koji čine sklad (Fukunaga 1995b: 38; Vihelm 2004: 73). Crnjanski objašnjava ove pojmove na sledeći način: […] Dva principa, jang i jin, jedno u drugome, svetlo i tamno. Muško je kosmogonijski stvoritelj, vedar. Ženski znak se širi, kosmogonijski je začet. Samo se intuitivno mogu shvatiti, dinamični su, ne mehanički. Nisu protivnosti. […] Jang je znak nepomičan, on je tišina. Jin liči na vrata, sklapa se i otvara. Jang kad raste predstavlja Sunce, jin, dvostruko, znači Mesec. To je najstarija prošlost lirike kineske. (Crnjanski 1928: 5)

Antologija kineske lirike i Pesme starog Japana, čini se, zajedno grade jednu celinu koja integralno prikazuje pesnikovu misao, inspirisanu drevnom filozofijom sa Istoka. Štaviše, objašnjenje o drevnoj kineskoj misaonosti u Pesmama starog Japana može da se čita kao pesnikov programski tekst: moglo bi se reći da je ideja o skladu tame i svetlosti pesnikov ideal.

Isidora Sekulić je, povodom Antologije kineske lirike (1923), objavila kratak prikaz u Srpskom književnom glasniku: Ova knjižica je bizarna, ali vrlo prijatna pojava u današnjoj poeziji: blaži, odmara nas od aktuelnog pesništva, koje svaki osećaj, pa i štimung, provlači kroz intelekt, i sa svakom malom zbirčicom daje poglede na svet. U kineskoj i japanskoj lirici preovlađuje nagoveštenje vizije, trenut osećaja. Daljina, tišina, diskretnost. More tuge, a u njemu pliva samo mali listić tužne pesme. Poema od tri reda, od dva reda, od jedne rečenice… G. Crnjanski je vrlo dobro radio što je prikazao tu interesantnu liriku dalekog istoka. (Sekulić 1923: 79)

Sekulićeva odlično prepoznaje sugestivnost, melanholičnost i sažetost kao osobenosti stare kineske, pa i japanske poezije, ali se nije zanimala za prevod tekstova Lao Cea, koji imaju dosta težine u ovoj antologiji.

2. Lao Ce u Antologiji kineske lirike

Antologija kineske lirike, koju je Crnjanski priredio, hronološki prikazuje razvoj kineskog pesništva od VI v. p. n. e. do 1879, i sadrži pesme 27 stvaralaca. Od ukupno 92 strane, 15 strana posvećeno je Lao Ceu. Kao što se vidi u pogovoru pod naslovom „Moja Antologija kineske lirike“, Crnjanski je gajio naročitu naklonost prema Lao Ceu: „Nematerijalni izraz Lao-Cea, eterična raspoloženja Tu-Fua, bez ičega sličnog kod nas, bilo je prvo, što je trebalo, pre otsutnog prevrata, pokazati“ (Crnjanski 1923: 96). U daljem tekstu pesnik potvrđuje da je svesno dao više prostora Lao Ceu: „Izbor je potpuno svestan i ličan. Lao-Cea ne unose inače u lirske antologije, ja mu dajem glavno mesto“ (Crnjanski 1923: 99). I dodaje: „I, u Parizu, ja sam, utvrdivši tekst, provodio u muzejima. Duge i svetle noći, koje se iz vidika nisu spustile na zemlju, nego samo na vrh srebrne neke trske, na starim svilama, dovodile su me do mirnog osmeha, kojim se jedino može razumeti tekst Lao-Cea“ (Crnjanski 1923: 100).

Ovde Crnjanski ističe miran osmeh kao ključ za razumevanje Lao Ceove misli, što je veoma bitno. Naime, sličan smiren osmeh se pominje više puta i u Pesmama starog Japana. Prvo, u odeljku „Haikai“ postoji opis ribarskog mesta koji sadrži motiv osmeha (Crnjanski 1928: 43): „ […] hram boga rata, i jedan ogroman Buhda, koji gleda nepomično, sa osmehom rascvetanim kao lotos, prolaznost sveta“. Srpskog pesnika su, čini se, privukle smirenost i vedrina sa Istoka, uz sliku prolaznog sveta.

Prevodi 15 tekstova iz Lao Ceove Knjige o smislu i vrlini (Dao i De)4, kao i dva teksta I-Kinga i dva teksta Kong-Fu-Cea, nisu lirske pesme. To su refleksivni zapisi sa poetskim elementima, a Crnjanski ih je svesno rasporedio da budu na početku, da bi služili kao programski tekst za Antologiju kineske lirike u celini. Kao što sam Crnjanski kaže u pogovoru, zbirku je sastavio koristeći se nemačkim i francuskim prevodima, mada je malo verovao „u poznavanje tih starih, čudnih, dalekih jezika“ (Crnjanski 1923: 96).

Kada se porede prevodi Lao Ceovih tekstova sa originalom, odmah se primećuje da su tekstovi poređani bez nekog jasnog redosleda. Neki tekstovi su samo delovi poglavlja, a prevodi često odustupaju od originala. Uprkos ogromnoj razlici, utvrdili smo izbor citata. Pošto su prevodi bez naslova i broja, ovde ćemo prikazati, uz redni broj, i prvi stih.

1. „Najdublji smisao nije smisao, koji se daje zamisliti“ (Crnjanski 1923: 11).

To je deo prvog poglavlja iz knjige Dao (Fukunaga 1995: 31; Pušić 1997: 103; Vilhelm 2004: 35). Dok u originalu postoji 11 rečenica, u prevodu stoji samo osam. Ovo poglavlje objašnjava osnovno načelo put. Tao (dao) je Crnjanski preveo kao smisao. A pojam ime, koji je takođe ključan u Lao Ceovoj misli („Ime koje se može izreći nije večno ime“), mogao bi da znači reč. Naime, ime je jedan od čestih motiva i u poeziji Miloša Crnjanskog.

2. „Gleda se za njim i ne vidi se: on je prozračno“ (Crnjanski 1923: 12).

Citat je iz 14. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 113; Pušić 1997: 116; Vilhelm 2004: 46). U prevodu nedostaju poslednje dve rečenice. To je jedan od najpoznatijih tekstova o putu (tao). Ideja o povratku, kao što se vidi u rečenici „Vraća se u ništa i znači maglovito“ (Crnjanski 1923: 12), čini jezgro Lao Ceove filozofije, što smo već naglasili. Tekst je, kao i prvo i 25. poglavlje knjige Dao, jedan od najpoznatijih u kojima Lao Ce određuje pojam put (taoizam). Tekst objašnjava da je put (tao) bez boje, bez glasa i bez oblika. Ovde pojam ništa ima pozitivan prizvuk i prikazuje početak, iz čega sve počinje. „Ništa“, dakle, predstavlja izvor našeg postojanja.

3. „Trideset paoca stiču se u glavčini“ (Crnjanski 1923: 13).

Trideset paoca stiču se u glavčini:

bitnost je točka praznina.

od gline se vitla grnčarija:

bitnost je suda praznina.

Vrata i prozore buše u zidu:

bitnost je odaja praznina.

Vidljivo je od koristi,

nevidljivo daje tajanstvenu moć.

Tekst, koji se ovde daje u celini, uzet je iz 11. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 98; Pušić 1997: 113; Vilhelm 2004: 44). Original sadrži osam rečenica, kao i u prevodu. Ovo poglavlje objašnjava ulogu praznine, i govori o tome da postojanost sama nije dovoljna: potrebna joj je i praznina. Da bi bio vidljivi predmet koristan, potreban je i nevidljivi deo. O tome ovaj zapis govori uz pomoć jednostavnih primera i predmeta iz svakodnevnog života, kao što su točak, posuđe i prozor. Prevod, uprkos nekim udaljavanjima, dosta dobro prenosi smisao originala.

4. „Ko se uspne na vrh Praznine, biće sasvim tih“ (Crnjanski 1923: 14).

Ko se uspne na vrh Praznine,

biće sasvim tih.

Sva bića procvetaju i precvetaju.

Vrate se svome poreklu.

Vratiti se svome poreklu znači počivati.

Počivati znači svoj udes ispuniti.

Svoj udes ispuniti znači biti večni.

Tekst, dat u celini, prevod je iz 16. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 131; Pušić 1997: 118; Vilhelm 2004: 48–49). Dok u originalu ima 19 rečenica, kod Crnjanskog ih ima samo sedam, ali njegov prevod dobro prikazuje smisao pozitivnog shvatanja praznine, prenoseći taoističko iskustvo i spokoj mudraca. Put (tao) nedelanja je tih. Povratak svom korenu znači ulazak u tišinu, u spokoj. I ovde se ističe ideja o povratku.

5. „Vlada li jedan zaista Veliki, dole se jedva zna da je tu“ (Crnjanski 1923: 15).

Odlomak je iz 17. poglavlja knjige Dao. Od devet rečenica, u prevodu ima pet. Prikazuje uzornog gospodara, odnosno idealno društveno uređenje (Fukunaga 1995a: 142; Pušić 1997: 119; Vilhelm 2004: 50). Prema Lao Ceu, pravi gospodar se vrlo malo meša u život naroda. Taj čije se prisustvo skoro ne oseća, dobar je vladar.

6. „Što se više čuva pobožnost, tim više siromašni narod“ (Crnjanski 1923: 16).

To je drugi deo 57. poglavlja knjige De (Fukunaga 1995b: 109; Pušić 1997: 163; Vilhelm 2004: 83–84). I ovde je reč o idealu društvenog uređenja, koji je sam po sebi paradoksalan. Lao Ce smatra da su nedelanje i prirodnost bitna načela za skladno društvo, preporučujući vladaru da suzbija žudnju i pohlepu („Ne pokazuje li se nešto dostojno žudi, narod se neće uznemiriti).

7. „Ko druge pozna taj je mudar, ko sebe pozna taj je prosvećen“ (Crnjanski 1923: 17).

Odlomak je uzet iz 33. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 236; Pušić 1997: 135; Vilhelm 2004: 65). U ovom poglavlju se govori o pravom znanju i pravom bogatstvu. Ideja je srodna Sokratovoj, a slično načelo postoji i u hrišćanstvu. Original se sastoji od osam rečenica, koliko se nalazi i u prevodu. Čovek, po Lao Ceu, treba da se okrene ka unutarnjem biću. Onaj ko zna da se zadovolji onim što mu je dato – jeste bogat čovek. Lao Ce preporučuje povratak u prirodno stanje svih bića i pojava. Znanje i delanje bi, po njegovom mišljenju, mogli da nas udalje od prirode i suštine postojanja.

8. „Veliki Smisao sve potopi“ (Crnjanski 1923: 18).

Citat je iz 34. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 241; Pušić 1997: 136; Vilhelm 2004: 65–66). Reč Smisao ovde znači i put (tao). I ovo poglavlje definiše put (tao), koji teži nedelanju i prirodi. Put (tao) je, po njemu, beskrajan, bez žudnje, bez pohlepe.

9. „Ima nešto, što sve završi“ (Crnjanski 1923: 19).

Citat je iz 25. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 185; Pušić 1997: 136; Vilhelm 2004: 65–66). Od 23 rečenica koliko ima u originalu, prevedeno ih je 11. I ovde se objašnjava put (tao). Pominje se u prevodu i praznina („Tako tiho; tako prazno“). Lao Ce ovde govori o haosu koji prethodi postanku, mada se to u prevodu M. Crnjanskog ne vidi. Haos u istočnjačkoj filozofiji nema negativno značenje, već označava početno stanje pre nastajanja svih pojava i života. U ovom poglavlju objašnjava se majka svih stvari (Fukunaga 1995a: 185; Pušić 1997: 127; Vilhelm 2004: 58).

10. „Najviša dobrota slična je vodi“ (Crnjanski 1923: 20).

Citat je iz 8. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 81; Pušić 1997: 110; Vilhelm 2004: 41–42). Od 11 rečenica u prevodu, samo je prvih pet rečenica blizu originalu, a ostale rečenice veoma su udaljene od njega. Lao Ce poredi najveću dobrotu sa vodom: „U svojoj dobroti, dobra je prema svakom biću i ničemu se ne opire.“ Voda je blizu puta (Smisla), jer je skromna, teče ka niskom mestu, i ne sukobljava se ni sa kim.

11. „Polovina, biće celo“ (Crnjanski 1923: 21).

Tekst je odlomak iz 22. poglavlja iz knjige Dao (Fukunaga 1995a: 169; Pušić 1997: 124; Vilhelm 2004: 54–55). Od 17 rečenica, prevedeno je samo šest. Prevod dosta odstupa od izvornog teksta. Poznato je da je Lao Ce govorio da je bolje biti mekani jezik, nego biti jak zub. I ovo poglavlje govori o besmislenosti sukoba. Po njemu „izgubiti“ je „dobiti“. Mada u prevodu M. Crnjanskog stoji reč prazno („Prazno, biće puno“), taj kineski znak se odnosi na udubljenje koje se puni vodom.

12. „Svetitelj ostaje tih, pri svemu što čini i poučava bez reči“ (Crnjanski 1923: 22).

Citat je odlomak, završni deo 77. poglavlja knjige De (Fukunaga 1995b: 184–185; Pušić 1997: 183; Vilhelm 2004: 100). Ovo poglavlje govori o zakonitosti prirode, ali i vrlini svetitelja, idealnog vladara, koji „stvara ali ništa ne poseduje“. I u ovom tekstu „ništa“ ima pozitivno značenje.

13. „Dobar sam prema dobrima, dobar sam i prema onima, koji nisu dobri“ (Crnjanski 1923: 23).

To je odlomak iz 49. poglavlja knjige De (Fukunaga 1995b: 67; Pušić 1997: 155; Vilhelm 2004: 77). U originalu ima 12 stihova, dok u prevodu ima samo osam. U originalu, subekat je mudrac, dok je u prevodu ja. Ovo poglavlje prikazuje kako mudrac prihvata jednako i one koji su dobri i one koji nisu. Mudrac nema predrasude, nije opterećen svojim stavovima, prihvata ljude nevinim i čistim.

14. „Odrecite se saznanja, sačuvaćete se od bola“ (Crnjanski 1923: 24).

To je iz 20. poglavlja knjige Dao (Fukunaga 1995a: 153; Pušić 1997: 122)5. Mada je odstupanje od originala malo, u prevodu M. Crnjanskog stoje 22 stiha, dok ih u originalu ima 27. Ovo poglavlje, izuzetno visoke književne vrednosti, predstavlja čuvene stavove ovoga kineskog filozofa. Po Lao Ceu, „ako odbaciš učenost, nestaće nevolja puno“ (Pušić 1997: 122). Japanski filozof Kanaja naziva ovo poglavlje poemom o samoći (Kanaya 1997: 73). Poznato je da se u delu Lao Cea, kao što primećuje Fukunaga, ne javljaju lična ili geografska imena, a retko se koriste lične zamenice. Tako Lao Ce osvetljava iskonsku univer- zalnost. Ovo poglavlje je jedno od retkih u kojima se pojavljuje ja6, koje ima posebnu težinu. Ja posmatra samo tao (put, smisao) i s njim vodi unutrašnji razgovor, dok mnogi drugi ljudi to ne znaju da čine. Upravo zahvaljujući ličnoj zamenici ja naglašavaju se samoća, melanholija, ali i radost onoga ko stoji na putu, svestan suštine sveta.

Crnjanski je, uprkos pojedinim nedostacima u prevodu, uspeo da prenese samoću pesničkog subjekta, tog ja. U ovom poglavlju kontrastiraju se veselost ljudi („Svi su ljudi ponosni / kao da idu na svetkovinu / kao u proleće) i moja samoća („Ja, jedini ležim u mraku, / kao detence, / koje još ne zna da se nasmeši.) Zanimljivo je to što u njegovom prevodu postoji sledeći stih: „Nemiran, kao da nemam zavičaja“, koji sadrži ključne reči poezije Miloša Crnjanskog, tj. nemir i bezavičajnost, mada bi se izvorni tekst mogao prevesti i sa: „umoran, nemam gde da se vratim“.

15. „Najviši smisao znači: činiti dobro i ne nanositi bol“ (Crnjanski 1923: 25).

Ovaj prevod koji se sastoji samo od tri retka bi mogao da bude samo mali odlomak nekog poglavlja, i najteže je odrediti njegov izvor. Iako je dosta udaljen od originala, čini se da je to iz 60. poglavlja knjige De (Fukunaga 1995b: 122; Pušić 1997: 166; Vilhelm 2004: 86), sudeći po kineskom karakteru koji označava bol. Crnjanski ovim stihovima završava odeljak koji je posvetio Lao Ceu, stoga bismo mogli reći da ovaj prevod sažeto govori o tome kako je srpski pesnik razumeo Lao Cea. Smisao i u ovom tekstu može da znači i put. Bol je jedan od motiva koji se često javlja kroz celokupno pesništvo Crnjanskog.

Kao što smo gore prikazali, u Antologiji kineske lirike tekstovi iz Lao Ceove knjige Dao i De bave se elementarnim i univerzalnim pitanjima postojanja našeg bića i našeg sveta. Knjige koje skoro ne sadrže geografska ili lična imena ukazuju na istinu koja postoji izvan istorijskog ili geokulturološkog konteksta. Tematski gledano, Crnjanski je uzeo i preveo poglavlja koja definišu dobrotu, smisao učenja, mudrost i to iz sasvim novog ugla, na prvi pogled na paradoksalan način.

Ovi zapisi upućuju evropske ljude na drugačije shvatanje o praznini, o nedelanju i ništavilu (sa pozitivnim prizvukom), dajući smiren pogled na prolaznost sveta. Pored odlomaka o načelima koja se odnose na čovekov život, Crnjanski je preveo i nekoliko onih koji nude ideal društvenog uređenja, ili uzor vladara koji je istovremeno mudrac, odnosno svetitelj. Srpski pesnik, kroz kinesku filozofiju, nije tragao samo za putem kojim treba da ide čovek, već i za putem koji treba da sledi vladar ili sama ljudska zajednica.

Lao Ceova misao, čini se, postala je novi putokaz srpskom pesniku kroz poeziju. U poeziji Miloša Crnjanskog koja je nastala posle priređivanja Antologije kineske lirike, neki pojmovi, ključni za Lao Ceovu misao, dobili su drugačije značenje, ili barem novi semantički sloj.

3. Put i praznina u poeziji Miloša Crnjanskog

Reč put, koju Crnjanski koristi u prevodu kao ekvivalent za tao, javlja se više puta u njegovoj poeziji i pre i posle Antologije kineske lirike. U zbirci Lirika Itake postoje četiri pesme sa motivom puta.

U pesmi „Putnik“ (Crnjanski 1993: 41) stoji sledeća rečenica: „Ljubav je put beskrajan / na kom je dozvoljeno sve.“ Sledeće tri pesme odnose se na jesenje prizore. U pesmi „Slava“ putevi su zasuti: „Kud oblak ne nađe više / puteve zasute, / lete oči moje“ (Crnjanski 1993: 43), a u pesmi „Mramor u vrtu“ put se javlja u prvoj strofi : „Kada ćutke gledaš / do nogu mojih i gledaš / jesenje puteve sumorne“ (Crnjanski 1993: 44). Pesma „Trag“ takođe sadrži jesenju sliku: „puteva zasutih lišćem svelim / sa jablanova“ (Crnjanski 1993: 63). U prvom primeru put ima figurativno značenje, dok su ostali primeri vezani za melanholični jesenji pejzaž, sa realnim prostornim značenjem. iako su istovremeno oduhovljeni, Svi primeri su u okviru leksičke norme srpskog jezika.

Posle Lirike Itake, tj. posle susreta sa kineskom poezijom, motiv puta nalazi se u pet njegovih poema. Najpre ga primećujemo kao naslov u pesmi „Bespuća“ (1920; Crnjanski 1993: 80), a „Stražilovo“ (1921; Crnjanski 1993: 92) donosi sintagmu „bez puta“ u nizu slika odsutnosti (bez reda; bez mira; bez pića). Oba primera upućuju na bezizlaznost, ali pesme nude i sliku spokoja, stišavanja kao kontratežu, što nas podseća na dalekoistočnu drevnu filozofiju, u kojoj se ništavilo prihvata sa smirenošću, kao povratak kosmičkom beskraju. Pesma „Bespuća“ se završava sledećim stihovima:

sve će se sliti,

i od svega biti:

Mir,

mir,

mir…

„Stražilovo“ donosi sledeće stihove na kraju:

tišina će stići, kada sve ovo svene,

i mene, i mene.

U poemi „Serbia“ (1925; Crnjanski 1993: 94), koja peva o jednoj od najtežih kolektivnih tragedija srpskog naroda, put se nalazi u rečenici „bednica što vreba put i stada, iz zaseda“. Iako se reč put nalazi u pomalo neobičnoj kolokaciji, ona ipak ne napušta prostorno značenje. U pesmi „Priviđenje“ (1929; Crnjanski 1993: 99), međutim, motiv puta se udaljava od značenja realnog prostora i pomera se ka semantici transcendentnog sveta.

Put čini semantičko jezgro pesme, uz motiv praznine, koja je takođe bitan pojam u Lao Ceovoj filozofiji. Moglo bi se reći da, kroz ovu pesmu, reč put dobija novo značenje, srodno onome u Lao Ceovoj misli. Zato ova pesma, treba svakako reći, predstavlja primer složene recepcije dalekoistočne misli kod Crnjanskog. Pesma je eterična, metafizička, ispunjena senzualnošću, ali i misaonošću. Ona prikazuje sasvim smireno shvatanje o prolaznosti sveta, blisko dalekoistočnoj misli. Nestajanje svoga bića shvata se kao povratak u beskrajni kosmički prostor. U ovoj pesmi reč put izlazi iz realnog prostora, ali i uobičajenog semantičkog opsega, gradeći prozračnu transcendentnu sliku, koja nastaje unutar pesničkog subjekta. Sledeći stihovi iz prve strofe ponavljaju se, kao refren, i u četvrtoj strofi:

Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni,

što se sad, nestajući, rasipa, u prazninu,

osvetlivši mi put, i bezdan, i isti mah?

Pesma se završava suptilnom tihom slikom prolaznosti, a tama (bezdan) se pretvara u svetlost (zvezdan):

Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni,

na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,

stresao, ustreptao, svoj zvezdan, zračni, čisti, prah?

Ovde praznina nema negativni prizvuk, već gradi beskrajan prostor, kao svemir, u koji se ja vraća posle fizičkog postojanja, a unutarnje biće, kroz proces nestajanja, svetluca i osvetljava put. Ovde, put može da znači i smisao ili značenje, na taoistički način. Naime, reč praznina i pridev prazan nisu toliko prisutni u pesništvu Miloša Crnjanskog. Osim u pesmi „Priviđenje“, ima ih samo u „Serbiji“, sa uobičajenim značenjem i negativnim prizvukom: „Uvek sam, bled, i prazan, u sveta ovog slasti“ (Crnjanski 1993: 95). Iako se glagol prazniti pojavljuje u stihu „Mesec, što kotrlja, večerom, prazni svoj svet žut?“ (isto), poema „Serbia“, koja peva o tragičnoj sudbini otadžbine, ne daje novu pojmovnu koncepciju praznine. Ovde, pridev prazan kao i glagol prazniti ostaju u okviru leksičke norme srpskog jezika, ali i značenja u kulturi. Stoga, moglo bi se reći da je „Priviđenje“ prva pesma koja daje novu sliku prolaznosti, ili novu pojmovnu koncepciju reči praznina koju je pesnik preuzeo od kineskog mislioca i preneo u srpsku poeziju.

Najzad, u poemi Lament nad Beogradom (1956) pojavljuje se motiv puta na dva mesta. Oba su u parnim strofama, u osmoj i desetoj (Crnjanski 1993: 111; 113):

Ti, međutim, dišeš, u noćnoj tišini,

do zvezda, što kriju put Suncu u svoj san.

[…]

Ti, međutim, krećeš, ko naš labud večni,

iz smrti, i krv, prema Suncu, na svoj put.

Kako je sam pesnik dao napomenu o kineskim pojmovima uz Lament, iz citata se jasno vidi da se radi o putu koji može da označava smisao, ili značenje na taoistički način. Kao i u „Priviđenju“, i ovde je put obavijen svetlošću i nudi kosmički i iskonski mir.

U zaostavštini Miloša Crnjanskog, prema Mirjani Popović Radović (Popović Radović 2003: 41; 115), pored Antologije kineske lirike i Pesama starog Japana, nalaze se Tao Then King (Laotse, Munchen, 1920) i Antologie de la literature Japonaise (Michel Revon, Paris 1919), što svedoči da su ove knjige, uprkos mnogim selidbama u izgnanstvu, pratile pesnikov život do Beograda. Svakako, stvaralačka radionica Miloša Crnjanskog veoma je složena i ne sadrži samo knjige o kineskoj i japanskoj književnosti. U toku nastajanja kineske i japanske antologije, pesnik je mnogo prevodio i iz drugih evropskih književnosti, Kazanovu, između ostalog. Ali, do promene u pesnikovoj poetici zaista dolazi posle upoznavanja sa dalekoistočnim kulturama, pogotovo na misaonoj ravni. Pošto se Crnjanski upoznao sa dalekoistočnim poezijama, dinamični izrazi o ništavilu, skoro krik i vika koji se čuju u Lirici Itake stišavaju se, a pesničke slike o prolaznosti postaju prozračne, pune svetlosti.

To su tragovi kineske i japanske poetike. Ipak, treba imati na umu i to da je Crnjanski, i pre nego što se upoznao sa dalekoistočnim kulturama, već pokazao poseban odnos prema prirodi. U zbirci Lirika Itake, kako zapaža Petković, „slike se obrću od kulture ka prirodi“ (Petković 1996: 53), što je veoma bliska koncepcija Lao Ceovoj ideji o povratku u prirodu. Crnjanski je imao srodni pogled na svet, i u tom smislu bio otvoren prema misli i poeziji sa Istoka.

Misao Lao Ceova se skriva u pesničkom biću Miloša Crnjanskog. Zajedno sa trešnjevim cvetom iz Japana, satkala je preciznu sliku pro laznog sveta, ukazujući na put što tiho svetli u tami.

Kajoko Jamasaki

1 U ovom radu upotrebljava se ovaj oblik, prema Crnjanskom, iako se danas koristi dao.

2 Up. Popović 1993: 51.

3 Up. Jamasaki 2004: 186.

4 U našem tekstu kao naslovi knjiga koristi se Dao umesto Tao, De umesto Te, prema savremenoj sinologiji.

5 U prevodu sa engleskog (Vilhelm 2004) 20. poglavlje se ne uklapa sa originalom.

6 Ja se javlja u poglavljima 17; 20; 42; 53; 57; 67; 70. Up. Fukunaga 1995a: 154.

LITERATURA

JAMASAKI, Kajoko. Japanska avangardna poezija – u poređenju sa srpskom. Beograd: Filip

Višnjić, 2004.

JAMASAKI, Kajoko: „Trešnjev cvet i poezija Miloša Crnjanskog“, u: Jezik, književnost, kultura: Novici Petkoviću u čast: zbornik radova, Beograd: Institut za književnost i umetnost: Filološki fakultet u Beogradu, 2011. Str. 313–376.

CRNjANSKI, Miloš. Dela Miloša Crnjanskog I, Beograd: Zadužbina Miloša Crnjanskog, 1993.

CRNjANSKI, Miloš: Antologija kineske lirike, Beograd: Izdavačka knjižarica Napredak, 1923.

CRNjANSKI, Miloš: Miloš Crnjanski, Pesme starog Japana, Beograd–Sarajevo: Izdavačka knjižarica Napredak, 1928..

PETKOVIĆ, Novica. Lirske epifanije Miloša Crnjanskog, Beograd: Srpska književna zadruga, 1996.

POPOVIĆ, Radovan. Crnjanski: Dokumentarna biografija, Beograd: Prosveta, 1993.

POPOVIĆ-RADOVIĆ, Mirjana. Književna radionica izgnanstva Miloša Crnjanskog, Novi Sad: Prometej, 2003..

SEKULIĆ, Isidora. Srpski književni glasnik, maj – avgust 1923, str.79.

FUKUNAGA 1995 (a): Mitsuji Fukunaga, Roshi, I, Tokyo: Asahi bunko. (福永光司、『老子』、上、東京、朝日文庫)

Fukunaga 1995 (b): Mitsuji Fukunaga, Roshi, II, Tokyo: Asahi bunko. 福永光司、『老子』、下、東京、朝日文庫

KANAYA, Osamu. Roshi, Tokyo: Kodansha bunko, 1997. (金谷治、『老子』、東京、講談社文庫)

PUŠIĆ, Radosav. Lao C’, sa starokineskog preveo Radosav Pušić, Novi Sad: Svetovi, 1997.

VILHELM, Rihard. Lao Ce, Tao Te Đing, priredio Rihard Vilhelm, Beograd: Babun, 2004.