Knjga dana Narodne biblioteke Srbije
Izdavač: Laguna
„Lazar Džamić pokazuje tipičnu englesku veštinu: da sa malo reči mnogo kaže. Jezik kojim to čini je jednostavan i otmen, metafore su mu maštovite i pametne, a zapažanja lucidna i duhovita. Uz perfektnu ravnotežu šarma i ozbiljnosti, on poredi uzdržani engleski i pregrejani srpski mentalitet, u isti mah nemilosrdno i sa velikim simpatijama za obe strane. Od Borislava Pekića do današnjih dana nismo, verujem, imali boljeg autora koji se prihvatio ove izazovne teme.“ Ivan Ivačković
„Dve države, jedna kraljevina bez krune i druga republika sa krunom na zastavi. Dva naroda, jedan koji se pravi važan i drugi koji se „pravi Englez“. Dve civilizacije, jedna koja ima Vimbldon i druga koja ima šampiona istog. Dva ostrva, jedno okruženo okeanom, drugo žicom… Lazar Džamić je zaista fenomen. Sudeći po Čaju od šljiva, on je čovek koji je uspeo da bude na dva (suprotna) mesta u isto vreme!“ Slavoljub Stanković
„Krovni naslov Čaj od šljiva bio je genijalno Lazino pokriće za ozbiljnu studiju engleskih i srpskih korena, DNK, mentaliteta, radne etike, komunikacije, ponašanja, svakodnevnih navika… Kako su tekstovi odmicali, postajalo je očiglednije da je pred čitaocima ozbiljna sociopsihološka studija. Takvu je mogao da napravi samo rasni antropolog koji ozbiljno studira pojedince, zbilju, društvene grupe, mentalitete, socijalne odnose, pojave, društvene anomije, istorijski kontekst…“ Miša Brkić
„Džamić inteligentno i na jednostavan način ulazi u mikrokozmos naše svakodnevice. On pokazuje ono nesvesno, ali vrlo vidljivo, i na (samo)ironičan način otvara različitost mirisa i osećanja Zapada i Istoka, Rima i Carigrada; znači onoga što shvaćamo Europom.“ Andrej Horvat
Intervju o Londonu: Lazar Džamić
Pisac i kreativni strateg u Guglu u Londonu nedavno je objavio knjigu Čaj od šljiva u izdanju Lagune, u kojoj je odbacio emigrantski čemer. On je u fantastičnim zapažanjima suočio srpske i engleske simbole od svadbi, okućnica, pijaca, do poslovne žurbe. Izbegavajući da se “pravi Englez”, Džamić je kroz duhovite paralele napravio dragoceni priručnik svim onim “diplomiraj pa emigriraj” pojedincima koji će se možda uputiti pod oblačni londonski svod da bi naplatili svoje srpsko školovanje. Džamić u intervjuu Branku Rosiću govori o Londonu, emigrantima, srpskim i engleskim zabludama.
Emigrantska literatura je već poodavno ušla u srpsku lektiru. Naročito memoarski spisi srpskih doseljenika u London. I Miloš Crnjanski i Borislav Pekić opisali su svoja iskustva novopečenih nosilaca stanarskih prava u britanskoj prestonici. Lazar Džamić, kreativni strateg u Guglu, pisac, bubnjar, objavio je nedavno u izdanju Lagune knjigu Čaj od šljiva u kojoj je odbacio emigrantski čemer. On je u fantastičnim zapažanjima suočio srpske i engleske simbole od svadbi, okućnica, pijaca, do poslovne žurbe. Izbegavajući da se “pravi Englez”, Džamić je kroz duhovite paralele napravio dragoceni priručnik svim onim “diplomiraj pa emigriraj” pojedincima koji će se možda uputiti pod oblačni londonski svod da bi naplatili svoje srpsko školovanje. Džamić im je sigurno uštedeo dane i godine zbunjenosti nad postupcima i mentalitetom novih sugrađana koji se ne prave Englezi već to jesu zaista.
Da krenemo od poslednje stranice vaše knjige i pitanja “Kako je tamo?” Pa, kako je Londonu i koliko se London promenio i kako od kada ste vi stigli u njega?
Volim kada krenemo od kraja. Tako treba u svemu: šta je kraj, rezultat – i šta nam onda treba da do njega stignemo (ili ga izbegnemo). London je vrlo kompleksna priča: geografski, fizički, vremenski, finansijski, kulturno, mentalno i energetski. Testira sve naše granice: izdržljivosti, strpljenja, upornosti, ambicije, samopouzdanja, organizacije. Kao što sam rekao u predgovoru knjige, u Londonu sam shvatio da je uspešna emigracija akord, ne solo melodija: mora da postoji neka harmonija između nas i novog okruženja, inače se emigracija pretvori u mizeriju. A okruženje jeste novo jer je u pitanju jedna nova fikcija – da citiram poznati ogled o izbeglištvu Edvarda Saida – fikcija koja zahteva interpretaciju koja se ne zahteva od “domaćih”. Tajna je u mentalnoj i kulturnoj fleksibilnosti. Kada je reč o promenama u Londonu u poslednjih petnaestak godina, ima ih mnogo i nisu sve nabolje. Mi smo stigli na vrhuncu talasa “Cool Britannia”, kada je sve cvetalo, optimizam je bio u vazduhu, pare su bile besplatne (bukvalno, ljudima su nudili kredite bez kamate…), sve je bilo dostupno i živelo se kao da sutra ne postoji, a juče više nije važno. Onda se sve slomilo sa bankarskom krizom, na vlast su došli konzervativci i zemlja se ideološki pomerila nadesno. Vidno. Siromaštvo raste, raslojavanje raste, socijalna mreža se cepa, ljudi su više nervozni i uplašeni, i s time i sami manje tolerantni. Sve manje njih može sebi da priušti da živi u Londonu zbog stravičnih cena loših kuća i visokih kirija. Postoje čitava naselja sagrađena samo kao šema za investiranje i pranje arapskih, kineskih i ruskih magnatskih para. London je sada i za rođene Londonce drugačije mesto, manje prijateljsko, manje opušteno i raznoliko. Ali je i dalje grad koji odaje utisak, kako je to jednom rekao istoričar Piter Ekrojd, da su u njemu zakopane sve tajne sveta. I dalje ima makar deo svoje stare mistike.
Čaj od šljiva je knjiga o engleskim i srpskim fenomenima i razlikama, ali je i na neki način “emigrantsko štivo”. Kako poredite emigrantske sudbine, karijeru i živote Srba u Londonu od kojih su neke zapisane, kao Pekićeva i Crnjanskog, pa i nezapisane biografske beleške poput onih fotografa Brajana Rašića, naših profesora na Oksfordu itd.? Da li je lakše biti danas emigrant u Londonu? Srbin u Londonu u eri globalizacije?
U pitanju su vrlo različite emigracije. Ti romani i narativi nastali su u sasvim drugačije vreme, posebno u slučaju Crnjanskog. Čak i u Pekićevim Pismima iz tuđine, iz osamdesetih godina prošlog veka, vidi se to drugo vreme kada je teror značio IRA, kada je Jugoslavija još postojala, kada je globalizacija tek počela… Engleska je tada mnogo više bila Engleska, utočište više nego poslovna prilika. Mislim da je danas lakše biti Srbin u Londonu, jer više nema veze sa srpstvom – ako je ikada imalo – nego sa ličnim afinitetima. Nema stigme iz ratnih dana (mada smo je mi osetili jedino u medijima, ne u ličnim kontaktima), svi su u Londonu stranci, ceni se struka i ličnost, i ništa više. Niko više ne može da prepozna milionera ili programera – odakle god da su – jer mnogi od njih hodaju okolo u bermudama i “japankama”, kao i u svojim zemljama. Postoji interesantan simbolički egalitarizam, podrivan finansijskim elitizmom. Sa druge strane, mnogo je teže danas naći povoljan smeštaj u gradu, cene svega su opscene. (Ops)cenost je tamno naličje grada, posebno petkom uveče kada se po ulicama otvoreno pije i bludniči. Kao da Hogartova vremena nikada nisu prošla, samo što je džin zamenjen alkopopom i pilulama. Darvinizam polako curi u atmosferu; daleko je to još od Amerike, ali trend povećane sebičnosti i komercijalne tuposti je stvaran. Život je komplikovan i naporan, nema vremena za stvari koje zahtevaju vreme: ljubav, porodicu, prijatelje, hobije, spavanje… Ipak, za one koji žele da razvijaju karijeru bilo koje vrste, koji žele da se potope u ‘predbudućnost’ – da vide i osete u kom pravcu se stvari kreću u narednih 5–10 godina – London je i dalje ta sveća u močvari koja pokazuje put; šta je na kraju tog puta, videćemo.
I vi zapažate da Englezi mrze ideologiju, predavanje individue kolektivu, isključenje mozga u nekim situacijama… A da li su baš ove osobine po kojima se mi razlikujemo od Engleza dovele Srbe do tragedije u devedesetim godinama? Do Miloševića? Do svih onih zabluda koje ni danas nisu rešene?
To je jedna od bazičnih engleskih karakteristika, racionalnost, ali je i ona pod ideološkim udarom. U poređenju sa nama i ostatkom Mediterana, kao i većinom sveta, Englezi su i dalje osvežavajuće racionalni. Ali ne toliko kao ranije, moj je utisak. Racionalnost u modernom svetu je u principu pod velikim stresom – čak i u Skandinaviji, totalnom svetioniku zdravog razuma. Pogledajte samo Ameriku… Ipak, razlika u odnosu na Srbiju je i dalje velika, otprilike jedan vek uređenog sistema i svakodnevnih navika. Prosečan Englez je račundžija koji glasa za svoju kuću, jer mu je to penzija, i za mali porez na svoju platu, koja nikada nije dovoljna. Svako ko to nudi dobija glasove. Izuzetak je klasa koja je najviše nastradala u globalizaciji: radnici u proizvodnji. Njih niko danas ne zastupa, jer su u zemlji kao Britanija svi ostali zaposleni u uslužnim delatnostima, pa tih radnika nema mnogo. Njih populizmom i strahom od emigranata privlači UKIP, mada je to pomalo počelo da se menja sa pomeranjem Laburističke partije nalevo i torijevaca nadesno. Tako da Englezima veliki uzleti patriotskih strasti nisu baš svojstveni. Mnogi i dalje odbijaju da otvoreno postavljaju zastavu Sv. Đorđa, jer to vezuju za fašističke partije kao što je BNP. U pristojnom društvu se izbegava tema engleskog nacionalnog identiteta, kao nešto nisko i nedostojno globalnog čoveka. Mnogim Englezima je OK da su Britanci, što nije slučaj sa Škotima i Velšanima. Postoji tu i malo ostataka imperijalnog pogleda na svet, gde se svođenje na tu jednu malu naciju oseća kao ograničenje. Takođe, kada pogledaju svoj bankovni račun, Englezi shvataju da ga nacionalizam ne brani, naprotiv. Videli su dovoljno na primeru drugih da je obilje nacionalne retorike u direktnoj srazmeri sa siromaštvom nacionalne motorike. Loše je za biznis, distrakcija od rada. Kao i vaše pitanje na početku: Englezi često pođu od kraja, pa onda tako odlučuju šta da rade na početku. Zato i kažemo za njih da se “prave Englezi”. Bar za nas, kojima je sve u početku, jer o kraju nismo ni razmišljali…
Oni Srbi koji nikada nisu bili u Engleskoj ostaju na nekim davnim predrasudama kao što su: čaj u 5, kišobrani jer uvek pada kiša, razgovori o vremenu… Ali Engleska se promenila, pa i klimatski, pa je sad ponekad tokom letnjih meseci toplo kao u Srbiji. Čega se ipak Englezi od tih profanih stvari nisu odrekli?
Tako je, to su, uglavnom, samo stari stereotipi. Više kiše padne godišnje u Barseloni nego u Londonu. Ipak, nisu se odrekli čaja, u principu, mada danas piju više kafe nego čaja. Uostalom, institucija coffee house nastala je u Londonu, u 17. veku. Ponekad izgleda kao da je glavni način za rešavanje svih problema u Engleskoj pristaviti vodu za čaj; njihova cuppa kako je odmilja zovu… Ne odriču se ni svojih tradicionalnih kolača, o čemu sam takođe pisao u knjizi, koji su asketski, pomalo spartanski i suštinski dosadni. Utilitarnost zadovoljstva se u Engleskoj često vidi, što je povezano sa tom racionalnošću. Bečka škola se ovde doživljava kao dekadentna opasnost. Ne odriču se ni sporta, koji je ovde sveto trojstvo fudbala, kriketa i ragbija. Kao i raznih bizarnih olimpijskih sportova u kojima, izgleda, samo oni pobeđuju jer ih globalno samo oni i igraju… Uz to ide i obavezna pinta piva u pabu, kad su utakmice, ili petkom posle posla. Konačno, ne odriču se svoje istorije, kakva da je, oličene u očuvanju svakog kamena koji ima neku istorijsku ili lokalnu priču. Tu su vrlo različiti od nas, jer mi o tradiciji samo laprdamo i u praksi je uništavamo, dok oni o njoj ne razglabaju mnogo ali su joj u praksi fanatično odani na mnogo mikronivoa. To je jedan od glavnih razloga zašto su spremni da za svoje stare, memljive kućerke – koji su bar 20 odsto manji po kvadraturi od proseka Evrope – plate 30 odsto više po kvadratu. Čak i mladi žele viktorijanske kuće…
“Na srpskim pijacama se kupuje svakodnevni život a na engleskim mit.” A na kojim mestima ili gde se u Srbiji kupuje mit a u Engleskoj pravi život?
Teško pitanje. I dobro. Mislim da su neki centri za liferovanje mitova isti u obe zemlje: politika i komercijalizam su najveći. Samo je balans malo drugačiji, jer je kod nas taj politički mitski depo veći, dok je obrnuto u Engleskoj. I oba rade zajedno i zavise jedan od drugog, podržani trećim centrom koji se i hrani njima i hrani njih: medijima. Meni je najzanimljivije to što je separacija između privatnog i javnog života u Srbiji nekako manja, ljudi se ponašaju slično u obe situacije. U Engleskoj, gde su dekorum i međuljudski rituali jedna od najsnažnijih društvenih sila, ta podela je drastičnija. Na neki način, u Engleskoj se ‘pravi’ život živi u svoja četiri zida.
Postoje enklave emigranata u Londonu, kvartovi u kojima su migranti dominantno stanovništvo. Zbog čega je recimo Shepherd’s Bush bio privlačan za Srbe? I otkud srpska “Ravna gora” u elitnom Kensingtonu?
Mislim da se to desilo slučajno. Ljudi izbegnu i onda ostanu kod prijatelja ili rodbine, ili tu dobiju neku pomoć, pa se nekako onda tu u kraju i skuće. Shepherd Bush, Ealing, Corby… I onda se taj lanac nastavlja kroz rodbinske i prijateljske veze, kroz zajednice i kroz generacije, dok se ne stvori ta enklava – kojih inače u Londonu i u Britaniji, kao istorijski aktivnom imigrantskom društvu, ima bezbroj. Pored “Ravne gore” sam samo prolazio par puta, nikada bio unutra. Ne znam ništa o tome, sem da sam tih nekoliko puta proprtio kroz tučonosnu zvučnu mećavu raznih patriotskih pesama: nekih sa šubarom na glavi, nekih odevenih u Armani; zvučalo je kao svadba. To je jedna od tih londonskih priča: grad nekongruentnosti i iznenađenja, grad koji krije sve svetske tajne. Grad koji sa podjednakom ravnodušnošću ignoriše četnike, ustaše, tamilske tigrove i maoističke gerilce – sve dok ne počnu njemu samom da prete…
Da li ste se zamislili tokom godina života u Londonu nad srpskom izrekom “Pravi se Englez”. Otkud Srbima baš Englez u toj izreci. Da li vas je ponekad u Londonu nerviralo kad se Englezi prave Englezi i šta to, na kraju krajeva, znači?
Naša dva naroda razlikuju se u nekoliko fundamentalnih aspekata: kontrola impulsa i racionalnost, kao i nelagodnost pripadanja masi i strah od utapanja ličnog identiteta u veći kolektiv neki su od najvažnijih. Tako da je bilo koji susret između povodljivih nas, uplašenih od stajanja po strani od grupe, i njih koji su na suprotnom polu tog doživljaja, verovatno morao da proizvede tu percepciju. “Praviti se Englez” se može samo u odnosu na druge, ne i u Engleskoj. I za ostatak Evrope Englezi se prečesto “prave Englezi”. Pošto sam ja u London već došao sa sličnim mentalitetom – kako i zašto se to desilo je druga, duga priča koju ostavljam za svoj novi roman, negde krajem ove godine – meni je sve to nekako bilo poznato i normalno. Udobno, kao razgažena cipela. Ali sada, nakon sedamnaest godina, meni to znači nešto drugo: atomizaciju prijateljstva, zanetost brzinom i zaradom i propuštanje malih životnih radosti. Fraza je dobila teži, neurotičniji prizvuk, olinjala se njena razigrana ekscentričnost. Ako bih morao da suštinu tog novog, drugačijeg ‘englestva’ sažmem u samo nekoliko reči, to bi bilo to.
Autor: Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik
