Šetnja s njim je na neki način bila kao šetnja u snu.
Sunce bi skrenulo sa svoje putanje i ostavilo nas u tami.
Jednom, rekli su mi, dok je ulazio u prijateljevu kuću
sijalice su se – čak i ona u frižideru – raspukle u hiljade komadića.
I bilo bi lako da on nije prekršio svako pravilo
kao onda kad sam se probudila – bila sam iscrpljena, njegova mala podanica! –
i našla ga pokraj kreveta: lice u nekakvoj izmaglici,
bilo je lice stranca; onda sam opet zadrijemala,
i probudila se – da bih ga našla u negativu, ležao je
– kao Torinsko platno – na ovoj papirnoj plahti mog sjećanja.
Leontia Flynn
