Ludilo me je pritajeno vrebalo skoro iza svakog drveta ili kamena još od detinjstva. Postepeno sam se navikao da osećam mutni pogled tih budnih očiju dok lagano prolaze duž staze kojom prolazim i ja. Ipak, ludilo nisam poznavao samo kao opaku senku. Video sam ga i kao bljesak radosti tako obilne i potresne da je i samo odsustvo objekta na koji je ona mogla da se usredsredi za mene predstavljalo neki vid bekstva.
…šarenilo ludila koje bi, nakon što bi se pretvaralo da ukrašava moje postojanje posebnim oblicima nadahnuća, mentalnom ekstazom, i sličnim stvarima, prestalo da pleše i skakuće oko mene i skočilo na mene, i obogaljilo me, i, sva je prilika, uništilo.
Vladimir Nabokov
