Magija sutra 37 – koja vlada dubinama
Sada smo upali u teškoće. I sada još u izrazitijoj meri nego ikada treba priznati da pitanje nije bio osvetlio Beme, na ovoj tački čovek bi bio prinuđen da duboko ćuti. Međutim, Beme ne zna za teškoće, čak je u svim slučajevima s naročitom ljubavlju isticao u prvi plan takve teškoće koje su svi, sem njega, ili prećutkivali, ili, što je još gore, nisu ni primećivali.
O prirodi objavljenja jednom ranije je već bilo reči, i to u takvom obliku da treba reći sledeće: svako ima saznanja o kvarežu egzistencije, ma koliko ona bila mutna, tek slutnja, ili još nepouzdanija. Činjenica greha, ludila i bolesti svakoga čoveka prinudno upozorava da su poremećeni duh, duša i telo. Upravo zato ništa nije prirodnije nego popraviti nepriliku (reintegrisati je), i zbog toga po mogućnosti živeti prema zakonima morala, razumne jasnosti i zdravlja: samo se tako može ponovo zadobiti spasenje (celovitost). Međutim, reintegracija (realizacija) bila bi sasvim beznadežan poduhvat kad se na zemlji ne bi našla takva mera po kojoj bi se mogla završiti. Ceo čovekov svet je isto tako kvaran kao što sam i ja sam. Ne mogu da izaberem ljudski primer. Ne mogu ni da dobijem savet. Ni smer, ni podsticaj. Čak ni svoju situaciju ne vidim jasno, jer nema autoriteta u koga bih se pouzdao, Trebalo bi da bludim i trebalo bi da propadnem i moji napori za uspostavljanje moje celovitosti trebalo bi da budu uzaludni kada objavljenje ne bi bilo pružilo meru pre svega i iznad svega u otelotvorenoj reči. To je bilo ono što je jednom prilikom već trebalo naglasiti o prirodi objavljenja. Tumačenje se inače obično zna, bar bi ga trebalo znati.
Međutim, svi oni koji su ovim sasvim uobičajenim tokom misli hteli da krenu korak dalje i čeznuli za dubljim uvidom u celokupan svet pitanja, sudarili su se sa činjenicom smisla kvarnosti (lomom bivstva). Drukčije rečeno: ne s tim kako je zapravo mogao nastati poremećaj. Kako je mogao nastati onda kada se jednoglasno slažu svi mislioci i baština i metafizika i filozofija i religija da u biću Stvoritelja (Bog) ne postoji, nešto slično kao greh i ludilo i bolest, odnosno da je njegova egzistencija, duhovno i duševno i fizički intaktna. Ako u njemu nije bilo i nema, kako je moglo dospeti u ono što je on stvorio iz sebe? Beme je bio jedini mislilac, ne samo u Evropi, nego, koliko se to može utvrditi na osnovu dostupne literature, u celokupnom čovečanstvu koji se bacio na ovo najbitnije pitanje.
Kada je Beme postavio pitanje smisla poremećene egzistencije, opet je ukazao na objavljenje ali je otkrio dublji smisao objavljenja od pređašnjeg. Nije ustuknuo od toga da poreklo infernalnih sila koje deluju u prirodi potraži u Stvoritelju i njih je sve bez izuzetka i pronašao.
Strast, srdžba, bes, gnev, tamno usijanje, gorko razdiranje, slepa sila, goropadna plahovitost sve je prisutno. Ovaj krug sveta Beme naziva krugom tamne ledene vatre (hollisch Lalt Finsterftner) .
Stari zavet kaže da je to Božiji gnev. Međutim, ova tamna vatra nije odeljena od toplog zračenja svetlosti, od bogatog cvetanja i uzgoja i dobrote i ljubavi i radosti. Toliko nije odeljena da ono što hrani toplu svetlost (Lichtwelt) to je tamna vatra, i što hrani radost ljubavi, to je ljutiti gnev koj i proždire, tako da to dvoje u neprekidnoj saradnji (inqualiren) svojom magijom stvaraju svemir (Wunderwelt).
Shvatimo dobro. Gnev i goropadnost i tamna strast u Tvorcu (i u prvom svemiru, odnosno u prvoj prirodi) uopšte nisu negativni, jer ništa nije negativno što je na svom mestu. Svaka tačka tame prosvetljena – gnev do svog poslednjeg trenutka preobražen u nežnost – plahovitost je strpljenje – mraz je zračeća toplota – pustinja bogato cveta – dubina je svetlost. Beme zaista nije pijetista, i ne plaši se što Stvoritelja ne objavljuje sa snishodljivim temenanjem da će ga eventualno uvrediti pa čak rizikovati i svoje spasenje. Vrlo dobro zna da u suočavanju sa stvarnošću postoji dublje poštovanje i klanjanje nego što je ulizivanje i kukavička pobožnost. Čovek ima duh. A duh, kaže Pavle, sve ispituje, čak i Božije ponore. I konačno, Bog svemir nije stvarao krišom, i nema šta da skriva. Neka svako pogleda ako ume. . Egzistencija se u čoveku onda slomila kada je čovek u katastrofi izgubio svoje mesto u svemiru i pao u svet tame. U svemiru je čoveku određeno mesto, on je bio gospodar (mikroteos – mali Bog) prirode (stvorenog sveta) .. Međutim, čovek se time nije zadovoljio (pogrešno tumačeći svoju slobodu). Poželeo je od Stvoritelja onaj zadatak, moguć samo za tvoračku moć, da sravni svet tamnih dubina sa svetom svetlosti, i da spajajući ih oba sa svojom magijom, stvori svemir (Wupderwelt).
Drugačije i kratko rečeno: hteo je da bude Bog. Međutim, one sile s kojima je mogla da izlazi na kraj samo Božija moć,. nisu ga slušale, ali ga nisu ni mogle slušati, Jer čovek u sebi nije bio u stanju, suočen sa strastima tame koje gutaju, da u samom sebi neprekidno budi i budnim održava sjajnu toplinu zračeće ljubavi. Zbog toga je tamna moć skleptala čoveka. Tada se u čoveku slomila egzistencija, izgubio je svoje mesto u vasioni i pao u svet tame.
Sada sledi najkrupnijI korak Bemea. On postavlja pitanje u čemu je i gde je bila i jeste ona moć Stvoritelja s kojom, držeći u šaci svet tamnog besa, može večito i u svakom trenutku da svet načini čarobnim svetom zračeće ljubavi?
Odgovor: ova moć je u magijskoj Reči (Lotos:), u otelotvorenoj svetlosti, u reči, u sinu Božijem.
Stvoritelj uz pomoć Reči (Logos, ljubav, Isus) vlada dubinama. Jedina moć kojoj se pokorava, jer mora da se pokorava, Jer se najviša moć egzistencije nalazi u Reči. To je ono što Jevanđelje (naročito Marko i Pavle) naziva vrhovna moć.
Objavljenje pak nije ništa drugo do objavljenje ove reči. Objavljenje one Reči koja svojom vrhovnom moći vlada tamom i srdžbom i besom i afektima i skočanjenim ledenim pustošima i gorkim samomorenjem i strasnim gnevom i goropadnim ponorima. Zato je magijska Reč objavljenje (i ništa više izvan toga) koja vlada dubinama.
Bela Hamvaš
