Karlu Štajneru
Doktor Taube, Karl Georgijevič Taube, ubijen je 5. decembra 1956, nepune dve nedelje posle zvanične rehabilitacije i tii godine nakon povratka iz Norilskog logora. (Taube je, ne računajući istražni zatvor, proveo u Iogorima sedamnaest godina). Ovo je ubistvo ostalo nerasvetljeno sve do juna 1960, kada je u Moskvi uhapšen izvesni Kostik Koršunidze, zvani Artist ili Orao, stručnjak za kase, »mečkar« broj jedan, u podzemlju cenjen kao kralj obijača. Kapetan Morozov, koji je ispitivao Kostika, bio je začuđen njegovim držanjem: Kostik je drhtao! Taj isti Kostik koji je u svojim ranijim istragama govorio sa ponosom o sebi i o svom poslu, sa dostojanstvom kakvo i priliči pahanu njegova kalibra. Čak je znao u bezizlaznim situacijama da prizna, ne bez ponosa, i ono što se nije tražilo od njega: neku pljačku (kao, na primer, onu kada je obijena pošta u Kazanju) koju je počinio dve-tri godine ranije. Ovakvo priznanje moglo se izvući iz Koršunidzea tim pre što je on, hrabri noćnik i majstor, imao jednu slabost koja je bila, makoliko da je ljudska, naizgled u nesklađu sa njegovim životom: Kostik nije podnosio batine. Sama pretnja, podignut glas istražitelja, ili zamahnuta ruka, pretvarali su Kostika-Artistu, Kostika-Orla, u krpu od čoveka. A iz krpe nećeš iscediti priznanje. Kapetan Morozov, koji se u svojoj karijeri već dva puta susreo s njim (jednom u logoru, kao s doušnikom, a jednom, neposredno zatim, kao sa obijačem) znao je dakle kako ne treba razgovarati sa Koršumdzeom (osim u slučaju krajnje nužde, naravno). Kostik bi, uz obećanje da ga neće tući i vikati na njega (što vređa njegovo dostojanstvo i ubija njegove moždane ćelije), pričao nadugo i naširoko, sa stručnim pojedinostima, o svim svojim zahvatima. Bio je rođeni glumac, glumac inspiracije. Jedno je vreme tokom svog burnog života pripadao nekoj amaterskoj pozorišnoj družini gde je svom prostačkom rečniku dodao izvestan rafinman. (Jedan od njegovih nadimaka, Dantes, svedoči o tom preobražaju; sam Korsunidze ga je razlagao na Dante i Dantes: on je svojeručno prosvirao metak kroz svoju pesničku lobanju i iz tog se slavnog hica rodio ne manje slavni mečkar). Svoje je glumačko iskustvo proširio kasnije u logorima gde je bio član kulturbrigade, režiser, glumac i doušnik. Uzgred budi rečeno: Kostik je svoje robije smatrao sastavnim delom svog posla, kao što su negdašnji revolucionari smatrali svoje robije »univerzitetima«; njegova filozofija ne bejaše dakle u raskoraku sa njegovim življenjem:
»Između dve velike role (to je njegova reč) postoji logična praznina koju treba ispuniti kako najbolje znaš i umeš«. Treba priznati, u vreme najvećih trijumfa Kostike Koršunidzea, između tridesetih i pedesetih godina, robije su za njega bile, kao i za tolike druge razbojnike svake fele, samo nastavak »slobode«. Milionske gomile političkih bile su izložene svim ćudima i nastranostima takozvanih socijalno bliskih; u logorima su se ostvarivali najsmeliji i najfantastičniji snovi razbojnika: negdašnji gospodari, oko čijih su dača obilazili sitni lopovi I krupni obijači, sada su postajali sluge, »ađutanti« i robovi nekadašnjih prognanika iz raja, a gospodarice pravde, ministarke i sudije, postajale su naložnice i robinje onih kojima su nekad sudile i držale predavanja o socijalnoj pravdi i o klasnoj svesti, pozivajući se na Gorkog, Makarenka i druge klasike. Bejaše to, jednom rečju, zlatno doba zločinaca, pogotovu onih čije je ime u ovoj novoj hijerarhiji bilo obavijeno oreolom pahana, što je bio slučaj i sa imenom Kostika Koršunidzea, zvanog Artist. Kralj podzemlja tek je u podzemlju pravi kralj; za njega rade ne samo bivši gospodari, nego se čitave legije ovejanih zločinaca pokoravaju njegovoj volji: dovoljno je da Koršunidze izjavi svoju želju, rečju ili makar samo pogledom, pa da čizme malinove boje bivšeg čekiste Čeljustnikova zablistaju na nogama novog vlasnika (Kostika) ili da se, Ijubaznošću i milošću kuvara, bivšeg podvodača i ubice, pothrani supruga (bivšeg) sekretara rajkoma, beloputa Nastasja Fedotjevna M. i privede Kostiki, jer Artist voli pretile dame, »belopute i drusle, to je tip naše, ruske žene«.
Kako je i posle svog dugog priznanja Kostik jednako drhtao (a da istražitelj nije podigao svoj glas, i čak ga je, da bi ga odobrovoljio i istovremeno ismejao, oslovljavao sa građanine), kapetan Morozov, ponesen pre nekim čudnim nadahnućem nego dostavom jednog od svojih doušnika, dade stručnjacima da uporede Kostikine otiske sa otiscima nađenim na »svinjskoj nozi«, alatu obijača, kojim je usmrćen pre četiri godine, u Tjumenju, izvesni Karl Georgijevič Taube. Nalaz je bio pozitivan. Tako je skinut, bar delimično, veo tajne sa jednog naizgled besmislenog ubistva.
Slike iz albuma
Karl Georgijevič Taube rođen je 1899. u Estergomu, Mađarska. Makoliko bili šturi podaci o njegovim najranijim godinama, provincijalno sivilo srednjoevropskih gradića s početka veka jasno izranja iz mraka vremena: sive prizemne kuće sa dvorištima koja sunce u svom sporom promicanju razdeljuje jasnom demarkacionom linijom na kvadrate ubitačne svetlosti i neke vlažne, plesnive senke nalik na tminu; drvoredi bagremova koji u proleće odišu otužno, kao gusti sirupi protiv kašlja i prsne bombone, mirisom dečjih bolesti; hladni barokni sjaj apoteke gde blista gotika belih porcelanskih posuda; turobni gimnazium sa popločanim dvorištem (oljuštene zelene klupe, pokidane ljuljaške nalik na vešala i belookrečeni drveni zahodi); opštinska zgrada ofarbana u marijaterezijažuto, boju uvelog lišća i jesenjih ruža iz romansi koje predveče svira ciganska kapela u bašti Grand-hotela.
Karl Taube, sin apotekara, sanjao je, kao tolika provincijska deca, o tom srećnom danu kada će kroz debela stakla svojih naočara pogledati poslednji put svoj grad iz ptičje perspective odlaska, kao što se gledaju kroz lupu sasušeni i besmisleni žuti leptiri u albumu iz gimnazijskih dana: s tugom i gađenjem.
U jesen hiljadu devetsto dvadesete seo je na peštanskoj Istočnoj stanici u prvu klasu brzog voza Budimpešta—Beč; čim je voz krenuo, mladi je Karlo Taube mahnuo još jednom svom ocu (koji je poput tamne mrlje nestajao u daljini sa zamahnutom svilenom maramicom u ruci), zatim je svoju kožnu torbu hitro preneo u treću klasu i seo među nadničare.
Credo
Dva značajna razloga stoje na putu boljeg poznavanja ovog bumog razdoblja u životu Karla Taubea: ilegala i mnogobrojni pseudonimi kojima se u to vreme služio. Poznato nam je da je posećivao emigrantske kafane, da je sarađivao sa Novskim, da se družio ne samo sa mađarskom, nego, još više, sa nemačkom i ruskom emigracijom, i da je pod imenom Kdroly Beatus i Kiril Bajc pisao članke u levičarskim listovima. Jedan nepotpun i sasvim nepouzdan spisak njegovih radova iz tog razdoblja obuhvata nekih sto trideset rasprava i članaka, i ovde navodimo samo nekoliko koje je bilo mogućno jasno dešifrovati po izvesnoj vehementnosti stila (što je samo drugi naziv za klasnu mržnju):- Religiozni kapital; Crveno sunce ili o nekim principima; Nasleđe Bele Kuna; Beli i krvavi teror; Credo.
Njegov biograf i poznanik iz tih emigrantskih daiia, dr Tamaš Ungvari, daje ovakav opis Taubea: »Kada sam hiljadu devetsto dvadeset i prve upoznao druga Bajca u bečkoj redakciji časopisa Ma što ga je u to vreme uređivao kolebljivi Lajoš Kašak, bio sam iznenađen njegovom, to jest Bajcovom, skromnošću i mirnoćom. Mada sam znao da je on pisac Krvavog terora, Credoa i drugih tekstova, nisam mogao nikako da povežem žestokost njegovog stila sa tim mirnim I ćutljivim čovekom sa naočarima velike dioptrije koji je delovao nekako stidljivo i zbunjeno. I začudo — nastavlja Ungvari — češće sam ga čuo da govori o medicinskim problemima nego o političkim. Jednom mi je pokazao u laboratoriji klinike u kojoj je radio uredno poređane posude od stakla sa fetusima u različitim fazama razvitka; svaka je posuda nosila etiketu sa imenom nekog od ubijenih revolucionara. Tom prilikom mi je rekao da je svoje fetuse pokazao Novskom i da je ovom bukvalno pozlilo. Taj mirni mladić, koji je u svojoj dvadeset i drugoj godini delovao kao zreo čovek, uskoro je došao u sukob ne samo sa policijom, koja ga je od početka diskretno pratila, nego i sa svojim saborcima: smatrao je da su naše akcije nedovoljno efikasne, naši članci mlaki. Posle četiri godine provedene u Beču, razočaran sporošću revolucionamih previranja, otputovao je u Berlin gde mu se činilo da se trenutno nalazi »jezgro i srce svih najboljih emigranata iz evropske tamnice«. Od tada pa do trideset i četvrte izgubili smo mu svaki trag. U ponekom članku, pisanom pod pseudonimom, učinilo bi mi se, i mislim da se nisam varao, da prepoznajem Taubeovu rečenicu u koju »kao da bejaše ugrađen detonator« (kako je to jednom rekao Lukač). Poznato mi je da je sve do njegovog hapšenja, bio saradnik Emesta Telmana. A onda smo, s’ proleća trideset i pete, čitali njegov govor što ga je održao pred intemacionalnim forumom u Ženevi gde je obelodanio sve užase Dahaua i još jednom upozorio svet na opasnost: Sablast kruži Evropom, sablast fašizma. Slabići koji behu zadivljeni snagom nove Nemačke, njenim preplanulim momcima i snažnim amazonkama što defiluju uz zvuke strogih germanskih koračnica, na trenutak se behu trgli slušajući Taubeove proročke reči. Ali samo na trenutak: kada je Taube, izazvan provokacijom jednog poznatog francuškog novinara, skinuo svoj sako i, zbunjeno ali odlučno, zavrnuo košulju na leđima i pokazao još nezarasle tragove teških pozleda. Čim je nacistička zvanična propaganda nazvala Taubeovo istupanje »komunističkom provokacijom«, oni odbaciše svoje sumnje: za potrebe evropskog duha potrebni su novi, snažni Ijudi, a do njih se dolazi kroz krv i oganj. Tako je taj isti novinar, koji bejaše na trenutak zabezeknut živim ranama, odbacio u svom članku svaku sumnju i svaku očiglednost, zgađen svojom sopstvenom slabošću i malokrvnošću svoje romanske rase, »koja cmizdri na pomen krvi«.
Duge šetnje
Prešavši litvansko-sovjetsku granicu jednog kišnog jesenjeg dana hiljadu devetsto trideset i pete godine, doktor Karl Taube postaje ponovo Kiril Bajc, valjda u želji da jednom zauvek zbriše tragove moralnih i fizičkih patnji kojima bejaše obeležen. U Moskvu je stigao (po Ungvariju) 15. septembra, dok jedan drugi izvor navodi nešto pozniji datum: 5. oktobar. Dva meseca se šetao Taube iliti Bajc ulicama Moskve kao zamađijan, uprkos pljuskovima ledene kiše i snežnim vejavicama koje su maglile debela stakla njegovih naočara. Viđali su ga, naveče, kako ruku podruku sa ženom krstari oko Kremaljskih zidina, ponesen čudom lampada koje velikim crvenim slovima osvetljavaju noćnu Moskvu revolucionamim parolama. »Hteo je sve da vidi, da vidi i da opipa, ne samo zbog kratkovidosti, nego da bi se uverio da sve to nije san«, veli K. Š. U hotelu Luks, gde je stanovala sva elita evropske Kominterne i gde i njemu bejaše dodeljen stan, malo se zadržavao, a sa negdašnjim saborcima iz Beča i Berlina družio se nekako bez oduševljenja. Tokom dvomesečnih danonoćnih lutanja bejaše upoznao Moskvu bolje nego što je poznavao ijedan grad u svom životu; znao je sve prospekte, sve ulice, parkove, javne zgrade i spomenike, trolejbuske I tramvajske linije; znao je već i sve natpise nad radnjama i sve parole; »učio je ruski, beleži jedan njegov biograf, na jeziku transparenata i parola, na onom istom govoru-akciji kojim se i sam najčešće služio.«
Jednog dana shvatio je međutim, ne bez čuđenja, i to da osim zakopčanih i zvaničnih službenika Kominterne nije upoznao takoreći ni jednog jedinog ruskog čoveka. To iznenadno otkriće duboko ga je porazilo. Vratio se iz šetnje prozebao i sa visokom temperaturom.
Po svedočenju već pomenutog K. Š.-a, koji je proveo nekih šest meseci u Norilskom logoru zajedno sa Taubeom, tog dana se dogodilo sledeće: u trolejbusu, na Tverskom bulevaru, seo je do Taubea neki čovek s kojim je ovaj želeo da zapodene razgovor; kada je shvatio da ima posla sa strancem, čovek je naglo ustao i promenio mesto, promrmljavši neko izvinjenje. Način na koji je to učinio potresao je Taubea kao udar struje i kao neko naglo i značajno otkriće. Sišao je na prvoj stanici i lutao po gradu do zore.
Nedelju dana nije izlazio iz svoje sobe na trećem spratu hotela Luks gde ga je žena lečila čajem i sirupom protiv kašlja. Izišao je iz te bolesti nekako oronuo i još više ostareo, i energično zakucao na vrata druga Černomordikova, zaduženog za personalna pitanja. »Druže Černomordikov«, rekao mu je svojim drhtećim i promuklim glasom, »ja svoj boravak u Moskvi ne smatram toplicama. Hoću da radim«. — »Strpite se još samo malo«, rekao mu je zagonetno Čemomordikov.
Međučin
Najmanje poznatim razdobljem u životu doktora Taubea može se smatrati, makoliko to izgledalo čudno, vreme od njegovog dolaska u Moskvu do njegovog hapšenja godinu dana kasnije
Neka svedočanstva navode da je bio jedno vreme zaposlen u sindikalnoj internacionali, zatim da je, na intervenciju samog Bele Kuna (već i samog u nemilosti), radio kao novinar, zatim kao prevodilac i najzad kao lektor pri mađarskom odeljenju Kominterne. Poznato je takođe da je u avgustu 1936. boravio na Kavkazu, gde je pratio svoju ženu koja je bila obolela. Ungvari navodi da je u pitanju bila tuberkuloza, dok K. Š. tvrdi da se lečila »od živaca«. Ukoliko prihvatimo ovaj podatak (a mnoge nas okolnosti navode da ga smatramo verodostojnim), onda nam on nagoveštava skrivene i nama nepoznate duševne patnje koje su Taubeovi preživljavali u tom razdoblju. Da li je reč o razočaranju ili o slutnji katastrofe koja nailazi, teško je reći. »Uveren sam«, kaže K. Š., »da za Bajca sve što se s njim lično događalo nije moglo imati širih reperkusija: on je smatrao, kao i svi mi uostalom, da je u pitanju samo mali nesporazum sa njim lično, nesporazum koji nema veze sa glavnim i bitnim tokovima istorije i da je dakle, kao takav, sasvim zanemarljiv«.
Jedan naizgled beznačajan incident koji se pominje u vezi sa Taubeom privlači međutim našu pažnju: negde krajem septembra, neki je zadihani mladić sa kačketom nabijenim na oči izleteo iza ugla negde na Tverskom Bulevaru i sudario se sa Taubeom (koji se vraćao iz štamparije) tako nespretno da su ovome pale naočari na trotoar; mladić se zbunjeno izvinio i, u hitnji i smetenosti, stao nogom na stakla i razbio ih u paramparčad, zatim odmah nestao.
Doktor Karl Taube alias Kiril Bajc uhapšen je tačno četrnaest dana posle ovog incidenta, 12. novembra 1936, u dva sata i trideset i pet minuta posle ponoći.
Tupa sekira
Kad putevi sudbine ne bi bili nepredvidljivi u svojoj zamršenoj arhitekturi gde se kraj nikad ne vidi nego samo sluti, moglo bi se reći, uprkos užasnom kraju, da je Karl Taube rođen pod srećnom zvezdom (ukoliko je prihvatljiva naša teza da je, uprkos svemu, privremena patnja trajanja vrednija od konačne praznine ništavila): oni što su hteli da ubiju u Taubeu revolucionara, oni u Dahauu kao i ovi u dalekoj Kolimi, nisu hteli, ili nisu mogli, da ubiju u njemu lekara, vrača. I mi nećemo ovde, s tim u vezi, razvijati jeretičku i opasnu misao koja bi iz ovog primera mogla da se izvuče: da bolest i njena senka, smrt, jesu, pogotovu u očima tirana samo vidovi ispoljavanja natprirodnog, a vrači svojevrsni čarobnjaci: logična konsekvenca jednog pogleda na svet.
Poznato nam je da je doktor Taube boravio jedno vreme, krajem 1936, u logoru u Murmansku; da je bio osuđen na smrt i da mu je kazna preinačena na dvadeset godina robije; da je tokom prvih meseci pokušao štrajk glađu zbog toga što su mu konfiskovali naočari. I to je sve. S proleća 1941, nalazimo ga ponovo u jednom logoru nikla na dalekom severu. U to vreme već nosi beli bolnički mantil i poput kakvog pravednika obilazi svoje mnogobrojne bolesnike osuđene na lagano umiranje. Dve su ga operacije učinile čuvenim u logoru: jedna koju je izveo na svom bivšem mučitelju iz Lubjanke poručniku Kričenku (sada logorašu) kojeg je uspešno operisao posle perforacije slepog creva, kao i ona koju je izveo nad nekim kriminalcem kojeg su zvali Segidulin; od četiri prsta koje je ovaj zasekao tupom sekirom, kako bi se oslobodio užasnijih muka u paklenom rudokopu nikla, Taube mu je spasao dva. Zanimljiva je bila reakcija bivšeg obijača: shvativši da njegov sopstveni hirurški zahvat nije uspeo, zapretio je Taubeu da će ga dostojno kazniti: preseći će mu grkljan. Tek kada mu je jedan drugi kriminalac, s kojim je delio krevet, preneo glasine koje su se širile o skoroj rehabilitaciji socijalno bliskih (glasine koje su se obistinile) ovaj je promenio svoje mišljenje i povukao (makar privremeno) svoju svečano datu pretnju: shvatio je izgleda da će mu za vršenje njegovog lopovskog zanata ta dva prsta leve ruke biti ipak dragocena.
Traktat o hazarđnim igrama
U sve većem obilju svedočanstava o paklu ledenog oštrvlja još su retka dokumenta u kojima bi bio opisan mehanizam hazardnih igara; tu ne mislim na hazard života i smrti: celokupna literatura o izgubljenom kontinentu zapravo nije ništa drugo do proširena metafora te Velike Lutrije u kojoj su dobici retki a gubici pravilo. Zanimljivo bi bilo međutim za istraživače modemih ideja proučiti uzajamnu vezu između ta dva mehanizma: dok se Velika Lutrija okretala u svom neumitnom obrtanju, poput otelotvorenog principa mitskog i zlog božanstva, dotle su žrtve te adske vrteške, nošene duhom nekog istovremeno platonovskog i paklenog imitatio, oponašale veliki princip hazarda: bande zločinaca sa laskavim i privilegovanim imenom »socijalno bliskih« kockale su se za beskrajnih polamih noći u sve što se kockati može: u novac, u kapu-ušaru, u čizme, u porciju supe, u komad hleba, u kocku šećera, u smrznuti krompir, u parče tetovirane kože (svoje ili tuđe), u silovanje, u bodež, u mahorku, u život.
Istorija robijaških karata i hazardnih igara nove Atlantide nije međutim napisana. Stoga mislim neće biti na odmet ako izložim ukratko (a na osnovu Taraščenka) neke od principa tih čudovišnih igara, principa koji se na izvestan način upliću u ovu priču. Taraščenko navodi mnogobrojne načine na koje su se kockali kriminalci koje je posmatrao tokom svog desetogodišnjeg boravka u raznim predelima potonulog sveta (a najviše u Kolimi) i od kojih je ponajmanje bizaran možda onaj koji se igra pomoću vašiju; igra umnogome slična onoj koja se u toplim predelima igrala sa muvama: postavi se kocka šećera pred svakog igrača i čeka se u pobožnoj tišini da muva sleti na jednu od kocki i da na taj način odredi dobitnika ili gubitnika, već po dogovoru. Vaške imaju istu ulogu, samo što je ovde mamac sam igrač, bez ikakvih veštačkih pomagala, osim svog sopstvenog telesnog smrada i »lične sreće«. Ukoliko je, naravno, reč o sreći. Jer često bi onaj do koga bi domilela uš imao nimalo prijatan zadatak da prereže grkljan onome koga je dobitnik odredio kao žrtvu. Nije manje interesantna ni lista robijaških igara i njihova ikonografija. Mada četrdesetih godina već nije bila retkost videti u rukama kriminalaca i prave špilove karata (otete ili kupljene od slobodnjaka), ipak je, kaiže Taraščenko, najomiljeniji I najrasprostranjeniji vid kocke bio sa rukotvomim (i, naravno, obeleženim) kartama, pravljenim od nalepljenih slojeva novinske hartije. Igrale su se sve vrste hazardnih igara, od onih najprostijih kao što su ajnc, poker i jarac, pa sve do neke vrste tajanstvenog taroka.
Čortik
Čortik (Đavo) ili Matuška predstavlja čitav jedan simboličan i šifrovan jezik i umnogome je nalik na marseljski tarok. Zanimljivo je međutim da su se iskusni kriminalci, oni sa dužim robijaškim stažom, služili tim rukotvornim kartama i za drugu vrstu sporazumevanja: često su znali mesto razgovora da podignu neku kartu, a da posle toga, kao na zapovest, sine nož, poteče krv. Ono što se još može razabrati kroz poverljivo tumačenje nekog ubice čije ste poverenje pridobili, jeste činjenica da se u srednjovekovnu ikonografiju tih karata bejaše umešala i neka istočnjačka i drevnoruska simbolika. U svojoj najčešćoj varijanti broj karata je bio sveden na dvadeset i šest. »Nisam nijednom imao prilike, veli Taraščenko, da vidim čist špil od sedamdeset I osam karata, mada računica jasno kazuje (podelom 78 sa tri i dva) da je u pitanju samo skraćeni špil klasične tarok-kombinacije. Uveren sam da je do ovog sažiraanja došlo iz običnih tehničkih razloga: takve karte bilo je lakše napraviti i sakriti«. Što se tiče samih boja (koje su kat-kad bile označene samo početnim slovima), one su se svodile na četiri: ružičasto, plavo, crveno, žuto. Ideografski znaci, dati najčešće u elementamim konturama, jesu sledeći: Motka (zapovest, komanda, glava; ali i sa značenjem: rascepana lobanja); Pehar (majka, votka, blud, savezništvo); Bodež (sloboda, pederastija, preklano grlo); Zlatnik (ubistvo, zlostavljanje, samica). Ostali simboli i varijante jesu: Kurva, Carica, Car, Otac, 69, Trojka, Vlast, Obešeni, Bezimeni (Smrt), Drob, Đavo (Ćortik, Ćort), Ćuza, Zvezda, Mesec, Sunce, Suđenje, Koplje (ili Katarka). Čortik ili
Matuška ostaje u suštini samo varijanta one antropocentrične igre koja je dospela do naših dana iz dalekih mitskih predela srednjovekovlja ukrštenog sa Azijom: krug razvijenih karata Čorta predstavlja Kolo Sreće i ima za fanatika značenje prsta sudbine. Taraščenko zaključuje: »Veza koja postoji u evropskom taroku između hiromantskih simbola i zodijačkih znakova nije se ni ovde izgubila: tatuaži na gmdima, leđima ili zadnjici robijaša imaju isto značenje kao i zodijački znaci za zapadnjake i mogu se, po istom principu, povezati sa Čortikom«. Terc tu vezu između tetoviranja i mitskih simbola svodi takođe na metafizički plan: »Jedan tatuaž: spreda, orao koji svojim kljunom razdire Prometejeve grudi; pozadi, pas u neobičnoj pozi obljube sa nekom damom. Dva lica iste medalje. Lice i naličje. Svetlost i tmina. Tragedija i komedija. Parodija svoje sopstvene uzvišenosti. Bliskost seksa i smeha. Seksa i smrti.«
Makarenkova kopilad
U plavičastom polumraku ćelije gde se kolutaju oblaci dima, ležeći na steničavim pričnama pobočke kao boljari, četiri kartaša-razbojnika okreću među kmjacima požutelih zuba prljavu slamčicu ili sišu mahorku zavijenu u debelu zabalavljenu cigaru, dok se oko njih tiska šarena gomila kibicera što zadivljeno gleda lica čuvenih ubica i njihove tetovirane grudi i ručerde (jer karte ne mogu videti, karta je za pahane, karta se ne sme pogledati, osim ako je bačena, inače te može skupo stajati). No dovoljna je milost biti na ovom razbojničkom olimpu, u blizini ovih što u pobožnoj tišini drže u svojim rukama sudbinu drugih, sudbinu koja kroz magijsko kruženje karata zadobija u očima kibicera privid slučaja i fatuma; biti njima na usluzi, podložiti za njih peć, dodati im vodu, ukrasti za njih peškir, biskati im košulje ili se, na njihov mig, baciti u gomili na nekog od onih dole i ućutkati ga jednom zauvek kako ne bi svojim buncanjem u snu ili na javi, svojim proklinjanjem neba, ometao neumitni tok igre u kojoj samo bezimeni arkan sa rednim brojem 13, označen bojom krvi i vatre, može da preseče ili da spali svaku iluziju. Stoga je dovoljna sreća što si gore, na pričnama, u blizini tetoviranih bogova, Orla, Zmije, Zmaja i Majmuna, i što možeš da slušaš bez straha njihova tajanstvena bajanja i njihove užasne psovke koje skrnave sa psom i đavolom rođenu majčicu, jedinu svetinju razbojničku. Tako se, eto, pomalja iz plavičastog polumraka slika tih zločinaca, Makarenkove kopiladi, koji se pod mitskim imenom socijalno bliskih prikazuju, evo već nekih pedeset godina, po pozorištima evropskih metropola sa proleterskom kapom mangupski nakrivljenom na čelo i’ sa crvenim karanfilom među zubima, ološi koja će u baletu Dama i huligan izvesti svoju čuvenu piruetu preobraženja razbojnika u trubadura i ovcu koja pitomo pije vodu iz dlana.
Majmun i Orao
Držeći karte među patrljcima leve ruke (po čemu će odsad pa zauvek biti lako prepoznati čuvenog razbojnika, dok će u policijskim kartotekama tajanstveno nedostajati otisci kažiprsta I srednjaka), Segidulin, go do pojasa, sa ćosavim gruđima na kojima je istetoviran majmun koji onaniše, gleda zakrvavljenih očiju u pahana Koršunidzea, smišljajući osvetu. Na trenutak je zavladala grobna tišina, gore na pričnama, među zločincima, i dole, među onima koji su osuđeni zbog delikta stoput opasnijeg mišljenja. Kibiceri su zaustavili dah, ne dišu, ne pokreću oči, ne trepću, nego gledaju negde u prazno, skamenjeni, sa opuškom koji cvrči na usni, ali ga ne smeš ispljunuti, ne smeš mrdnuti glavom ni usnama, ne smeš dodimuti dlakave grudi po kojima mili uš.
I dole, među polumrtvim i iscrpljenim logorašima koji su se dosad došaptavali, odjednom je zavladao muk: nešto se događa, razbojnik je opasan kad ćuti, kolo sudbine je stalo, nekome će majka zakukati. I to je sve što oni znaju, sve što mogu znati, njima je osim ovog jezivog jezika tišine i psovki sasvim nepoznat šifrovani govor razbojnika, i tu im nisu niotkakve pomoći ni one reči čije im je značenje poznato, jer u ovom banditskom šatrovcu značenja su pomerena, bog znači đavo a đavo znači bog. Segidulin čeka da pahan razvije svoje karte, na njemu je red. Kruminš I Gadjašvili, dvojica suigrača čija je imena takođe zapamtila istorija podzemlja, odložili su svoje karte i sad posmatraju, sa prijatnom jezom koja ih podilazi, dvoboj Majmuna i Orla. (Segidulin je bivši pahan čije je mesto, dok je ovaj ležao u bolnici, zauzeo Koršunidze zvani Artist, za prijatelje Orao.)
Dole vlada uznemirenost: tišina na banditskim pričnama potrajala je isuviše dugo; svi čekaju krik i psovku. Dvoboj se odvija međutim između dva pahana, bivšeg i sadašnjeg, i pravila igre su nešto drukčija: prvo se čuje jezik nadmetanja i izazova. »Najzad«, kaže Orao, »sad ćeš bar moći, Majmune, da zavlačiš levu ruku u džepove.« Prošlo je nekoliko sekundi dok je Segidulin, bivši pahan i čuveni ubica, odgovorio na strašnu uvredu: »Orle, o tome ćemo kasnije. Sad pokaži karte.« Neko se nakašljao, bez sumnje jedan od dvojice suigrača, ko bi smeo drugi da učini takvu nesmotrenost. »Levom ili desnom rukom, Majmune?« pita Koršunidze. »Velim ti, Ptico, pokaži karte, makar ih držao u kljunu.« Čulo se na trenutak kako škripnuše prične, zatim tajac. Onda odjednom Koršunidze opsova grozno kljakavu majčicu, jedinu svetinju razbojničku. Svi su shvatili, i oni koji nisu razumevali jezik bandita: pahan je izgubio, nekome će majka zakukati.
Kučka
Nikad se po svoj prilici neće saznati ko je poverio doktoru Taubeu kako se završila čuvena partija karata u kojoj mu je izrečena smrtna presuda i u kojoj je lukavi Majmun, potpomognut srećom, porazio kraljevskog Orla, pahana Koršunidzea. Najverovatnija je pretpostavka da se neki od bandita-doušnika, u košmamoj dilemi da li se izložiti nemilosti vlasti ili nemilosti svojih, opredelio najzad, kockajući se sa sudbinom, za prividnu i varljivu zaštitu svojih privremenih gospodara i stvar saopštio logorskoj upravi. Taube, koji je uživao u izvesnoj meri zahvalnost upravnika logora, izvesnog Panova, čuvenog po surovosti, otputovao je prvim transportom za Kolimu, nekih tri hiljade kilometara ka severoistoku. Pretpostavka koju navodi Taraščenko čini mi se sasvim prihvatljivom: Taubea je preko svojih podanika obavestio sam Segidulin; kao što mi se čini logičnim i objašnjenje tog Segidulinovog postupka: Majmun je želeo da ponizi Orla. Onaj kome tog dana sreća nije bila naklonjena i koji je uzeo na sebe svečanu obavezu — da će likvidirati Taubea a na račun pobednika Segidulina — na taj će način, u nemogućnosti da izvrši svoj sveti zavet, još dugo nositi sramni naziv kučke. A biti kučka to znači biti izložen preziru svih. Stvar nedopustiva za jednog bivšeg pahana.
Koršunidze, zvani Artist ili Orao, počeo je da se vuče i da zavija kao gubava kučka već sutradan kad je, vrativši se iz rudnika (gde je postao nadglednik radova i bič logoraša) doznao da je Taube otputovao sa transportom. »Onaj koga si uzeo na sebe oženio se drugom«, rekao mu je Segidulin svojim siktavim glasom novog pahana. »Lažeš, Majmune«, odgovorio je Koršunidze, bled kao smrt, a mora da se videlo na njegovom licu da je poverovao u Segidulinove reči.
»Svinjska noga«
Koršunidze, olinjali orao, bivši slavni mečkar, bivši pahan, osam se godina vukao povijene kičme kao gubava kučka, krijući svog orla koji mu je kljucao džigericu, menjajući logore i logorske bolnice gde su mu vadili iz stomaka ključeve, zamotuljke žice, kašike, zarđale eksere.
Osam ga je godina pratila Segidulinova senka, kao zla kob, šaljući mu na tranzitnim stanicama poruke u kojima ga je nazivao njegovim pravim imenom: kučka. A onda je jednog dana, već kao slobodnjak (ako se može nazvati slobodnjakom čovek koji živi pod strašnim teretom poniženja), dobio pismo od nekog ko je znao za njegovu tajnu. Pismo je bilo poslato iz Moskve i putovalo je do Maklakova deset dana. U koverti koja je nosila žig sa datumom od 23. novembra 1956, nalazio se jedan isečak iz novina (bez datuma) sa nekim smušenim tekstom iz kojeg je Koršunidze mogao međutim razabrati ono što mu je bilo potrebno: da je doktor Taube, stari član partije, nekadašnji član Kominteme, poznat pod imenom Kiril Bajc, rehabilitovan i da se, po izlasku iz logora, zaposlio kao upravnik bolnice u Tjumenju. (Taraščenkova pretpostavka da je isečak iz novena poslao takođe Segidulin, čini mi se ponovo sasvim mogućnom; »mečkar« će postati ubica ili će ostati kučka: dovoljna satisfakcija za onoga koji se dugo godina naslađivao osvetom.) Koršunidze je još istog dana otputovao. Kako je dospeo od Arhangelska do Tjumenja bez potrebnih dokumenata i u roku od svega tri dana, ovde nije od većeg značaja. Sa Tjumenjske stanice do bolnice došao je peške. Prilikom istrage, portir se prisetio da se one večeri kada se dogodilo ubistvo neki čovek raspitivao za doktora Taubea. Portir se nije mogao setiti njegova lica, jer je nepoznati imao kačket nakrivljen na oči. Taube, koji je u Tjumenj dospeo pre nekoliko dana, posle
Norilska gde je radio dve godine kao slobodnjak, spavao je u krugu bolnice i te je noći bio dežuran.
Kada je Koršunidze ušao, Taube je bio nagnut nad stolom u sobi za dežumog lekara i upravo je otvarao konzervu tunjevine. U sobi je svirao tiho radio i Taube nije čuo kada su se otvorila tapacirana vrata. Koršunidze je izvadio iz rukava »svinjsku nogu«, obijački alat, i zadao mu tri užasna udarca po lobanji a da mu i nije video lice. Onda je, bez hitnje, a zacelo i sa olakšanjem, prošao pored portira, bivšeg kozaka, koji je, naliven votkom i klateći se sasvim neznatno, spavao uspravno, kao u sedlu.
Poslednja pošta
Za sprovodom doktora Taubea išle su samo dve osobe: njegova kućna pomoćnica frau Elze, povološka Nemica (jedan od retkih preživelih primeraka te ljudske flore) i jedna tjumenjska bogomoljka, pomalo poremećena, koja je ispraćala svaki pogreb. Frau Elze je bila doktorova kućna pomoćnica još iz davnih moskovskih dana, iz vremena dakle kada je Taube tek bio došao u Rusiju. Sada joj je moglo biti oko sedamdeset. Iako joj je maternji jezik bio nemački, kao i Taubeu uostalom, oni su se međusobno sporazumevali uvek na ruskom. Po svemu sudeći, dva su razloga stajala iza toga: u prvom redu želja da se što lakše izvrši prilagođavanje porodice Taube novoj sredini, kao i neka vrsta preterane učtivosti koja je bila samo otmenija forma straha.
Kako od doktorove porodice sada više nije bilo nikog u životu (žena mu je umrla u logoru a sin poginuo na frontu), frau Elze se ponovo vratila svom maternjem jeziku: suvim, pomodrelim usnama šaputala je, u poluglasu, molitvu na nemačkom. Za to vreme bogomoljka se unjkajući molila, na ruskom, za upokoj duše raba božjeg Karla Georgijeviča, kako je pisalo zlatnim slovima na vencu što ga je naručio bolnički kolektiv.
Bilo je to jednog užasno studenog popodneva 7. decembra 1956, na tjumenjskom groblju. Daleki su i tajanstveni putevi koji su sastavili gruzijskog ubicu sa doktorom Taubeom. Daleki i tajanstveni kao putevi gospodnji.
Danilo Kiš
(Grobnica za Borisa Davidoviča)
