Mišima ili vizija praznine / Margerit Jursenar ; prevela sa francuskog Gordana Stojković
Kroz Mišimine praznine
Francuska književnica Margerit Jursenar pisaće u delu pod nazivom „MIŠIMA ili vizija praznine“ o svom velikom savremeniku i onome ko je uživao čitajući njene „Hadrijanove memoare“ i odmah na početku postaviće 3 ključna pitanja i teme za razmišljanje u vidu ova 3 citata, a koja će se nametati do kraja… Prvi potiče od Viljema Blejka i on glasi: „Energija je večna slast“, drugi je iz Jevanđelja po Mateju (V glava, 13 stih), a glasi ono dobro poznato: „Vi ste so zemlji; ako so obljutavi, ćime će se osoliti? Ona već neće biti ni za šta, osim da se prospe napolje i da je ljudi pogaze“ i treći pripada Mišiminom omiljenom delu i kodeksu „Hagakure“ (japanska rasprava iz XVIII veka): „Umrite u misli svakog jutra, i nećete se više plašiti umiranja“…
Jukio Mišima japanski pisac, napisao dosta toga, a što Jursenar vešto kroz ovaj ogled-pogled o Mišimi i pretresa, a bez namere da mu bude psihijatar te tako da ukoliko ste pročitali nešto od Mišime kroz ovo delo dobijate i jedan novi ključ za razumevanje svega onoga što se moglo čitati kroz Mišimina dela (navodim samo ona dela koja sam ja pročitala): „Prolećni sneg, Pomamni konj, Hram svitanja, Pad anđela, Žeđ za ljubavlju, Mornar koji je izneverio more i Zlatni paviljon“…
Mišima kao veliki japanski savremeni pisac i pripadnik jedne civilizacija koja nije evropska i predstavnik zemlje Sunca, tačnije „mučenik herojskog Japana“ i neko čiji je tako kratak život ipak ispao i bujan i raznolik te na kraju krajeva i bogat – možemo reći i „znalački proračunat“… Jursenar kaže kako „nepristojna (je) radoznalost za biografsku anegdotu (i) osobina…. našeg doba, udesetostručena metodama štampe i medija koji se obraćaju publici koja sve manje ume da čita“… Mišima o kome Jursenar ovde piše i promišlja stvaran je čovek i živeo je i nažalost izvršio obredno samoubistvo sepuku sa 45 godina upravo onako kako umiru veliki i hrabri „u onoj nedokučivoj tajni koja je tajna svakog života“… Svoju smrt godinama je dobro osmišljavao do tančina i znao je tačno kada će umreti (unapred sve smislivši) i upravo ta smrt je Mišimino poslednje i najveličanstvenije stilsko delo… Verujući Jursenar onako kako ona doživljava Mišimu usudimo se i mi da oslušnemo Mišimin glas i šum krvi…
Čitajući Mišimu doticala sam se dobrim delom i njegovog života. Isto to do tančina čini i Jursenar u ovoj knjizi, no za moju pažnju ili dopunu prethodnih čitanja biće važni neki novi detalji na koje nailazim… Rodio se u Japanu da ponovim 1925, a vitez njegovog detinjstva bila je žena po imenu Jovana Orleanka, a spočetka je verovao da je heroj muško!… Odrastaće i srećno i teško, i udobrno i neudobno, i ranjivo i preosetljivo – neki bi rekli razmaženo i egocentrično (baka ga oblačila kao devojčicu)… Muškost je probudio pred baroknom slikom Gvida Renija „Sveti Sebastijan“ – Mišima kao onaj koji slavi nagost i mišićavost tela, snagu i agoniju ljudskog sladostrašća… Proverimo ono što dalje o Mišimi kaže Jursenar i zapitajmo se kao i ona koliko to „povlačenje ili strah (prethode) neurednom prepuštanju ili preteranoj disciplini, što je isto“?…
Mišima se opijao književnošću još kao mladić i pre nego je izvršio samoubistvo sa 45 godina, posetio je roditelje znajući da ih vidi poslednji put i tada je majka opazila njegov umor… Jursenar oslikava Mišimin život, uspehe, poluuspehe, ali i neuspehe… Da li je Mišima doista bio vizionar ili je više sjajan pisac obdaren kao i svaki književni genije, onaj koji je u ranoj mladosti bio veoma bolešljiv i tuberkulozan, a koga je jako potresla smrt sestre koja je umrla sa 16 godina te ratne 1943 od tuberkuloze…
Mišima se „zatvarao… u svoju radnu sobu najkasnije tačno u ponoć, da bi posvetio 2 sata svojim tekstovima tekuće proizvodnje, podigavši tako na 36 svezaka broj svojih sabranih dela, iako bi za njegovu slavu 5 ili 6 bilo dovoljno“… Jursenar pretresa Mišimine romane i govori koliko je tek jedan jedini neuspeh došao Mišimi glave u vidu romana „Kioina kuća“ delo koje nije prevedeno ni na jedna drugi jezik sveta, a kojim je Mišima dopao teškog razočaranja… Da pokušamo da odgonetnemo koliko „knjiga razdražuje ili razočarava dokle god se ne prihvati originalost dela kao takvog“?… Ima li još mogućnosti da užarenost jednog dela postane velika snaga nekog drugog užarenijeg dela?…
Kod Mišime prisutna je jedna velika želja i to je želja za smrću i ona je kaže Jursenar „česta… kod bića obdarenih žudnjom za životom“… Razočaran je Mišima na samo godinu dana pre svoje sepuke (možda i više) u iščekivanju nobelove nagrade, a koju dobija njegov veliki učitelj i prijatelj starac Kavabata – i nije bilo dovoljno to što je putovao i boravio i stizao svuda – od Njujorka preko Pariza do stola za kojim večeraju Rotšildi i njihovi prijatelji… Uoči svoje ženidbe sa 33 godine (da bi udovoljio majci koja se pretvarala da umire od raka očekujući naslednike) uspeo je da spali svoje dnevnike!… Potom su krenuli drugi sunovrati i optužbe na Mišimin račun, a što je vodilo ravno u samoubistvo!… „Optužba zbog klevete koju je podigao političar koji se prepoznao u Posle banketa, napadi i pretnje smrću koji su došli sa krajnje desnice… mali skandal prouzrokovan zbirkom gotovo erotskih fotografija… (odigrana) uloga gangstera u lošem američkom filmu… pokušaj ucene koji ga je… više ozlovoljio nego skršio“… Dakle Mišima nije bio lud kako su ga nakon smrti proglasili!…
Mišima je neko ko je neskriveno pokazivao svo to „živo gađenje“ usled praznine na svakom koraku života svejedno da li ga vi zvali promašenim ili uspešnim, a ono što je najbitnije Mišimine snage kao pisca nisu se ničim umanjile… Govoio je taj dobro istrenirani Mišima: „Vežba mišića razjašnjavala je mitove koje su reči bile stvorile… slepa i nezdrava vera u reči… Čak su i mišići prestali da postoje. Bio sam obavijen osećanjem moći kao prozirnom svetlošću… Fizičke discipline koje su postale tako nužne za moje preživljavanje, bile su u jednom smislu uporedive sa strašću sa kojm osoba, koja je dotle živela isključivo životom tela, grozničavo preduzima da se obrazuje pri kraju svoje mladosti“… Jursnear dobro primećuje da duh počesto i ne sluti čemu se to tačno čovek sve izlaže, a gde telo jeste ono koje ne zna, ali je i teskoba na koncu konca i dalje ta koja se dohvata i samog duha…
Mišima je još govorio u svom ogledu „Sunce i čelik“ iz 1967: „Moj duh je upoznao paniku i zebnju ali on nikad nije upoznao nedostatak suštinskog elementa koji mi je njegovo telo normalno nadoknađivalo a da nije moralo da to od njega traži… osećao sam smrt prilepljenu za moje usne. Smrt neuku, mlaku, sličnu hobotnici… Moj duh nije zaboravio da me to eksperimentisanje neće ubiti, ali taj neorganski sport davao mi je predstavu o vrsti smrti koja sa svih strana okružuje zemlju“… I još je govorio kako „svaka misao“ vredi „samo ako prelazi na činove“… Koliko je ovde mudrac predat na osmatranje Praznine, a koja je na kraju krajeva tek „neispoljena Punoća“ i vekovima strpljivo uvežbavanje, samo pod pretpostavkom da se ipak još nekad i negde može poverovati u nekaku stvar i njeno postojanje…
Kažu da je ljubav za Mišimu „retko igrala suštinsku uogu“, te ako je tako hajde da odgonetnemo šta je imalo neku veću i važniju ulogu u životu jednog književnog genija Mišime?… Da li je to ipak umetnost pisanja koja je po svom cilju trebala „da skrene u njegovu korist tu bezuslovnu energiju, ali ‚reči‚ su izgubile svoj ukus (obljutavile), i on bez sumnje zna da onaj ko se u celosti posveti tome da piše knjige ne piše lepe knjige. Politika, sa svojim ambicijama… kompromisima… lažima… niskostima ili… nedelima… prerušenim u državni razlog… se čini najranjivijom od tih mogućih delatnosti… Mišimina smrt biće politizovana“… A egzistencija, zar i ona nije počela da se doživljava „kao nešto različito od ništavne i pomalo pokvarene igračke“?…
O kamikazama Mišima više carista, nego fašista, govorio je ovako: „Hrabri vojnici umrli su jer im je jedan bog naredio da se bore, a manje od 6 meseci kasnije, ta divlja bitka je najednom prestala, jer je jedan bog naredio prekid vatre. Ali Njegovo Veličanstvo je izjavilo: ‚Uistinu, ja sam i sam smrtnik‚. I to manje od godinu dana nakon što smo bili bačeni kao granate na bokove, neprijateljskih brodova, za našeg cara, koji je bio bog! Zašto je Car postao čovek?“…
Mišima je osnovao „Društvo štita“ (Tatenokaja; još neke skraćenice su SS ili Carev štit) grupu od oko 100 ljudi, kojima o svom trošku daje poluvojničku obuku i tako stvara „opasan tip milicije“, a pod okriljem redovne armije, utaborene u podnožju Fudžija. Biće to armija u nekom stanju stalnog iščekivanaj! Bilo je nemoguće da znaju kada će doći njihov dan, no on je svakako trebao i morao doći!… I tako je Mišima govorio: „Nemoguće je da se zna kada će doći naš dan. Možda nikad, možda, naprotiv, sutra. Do tada mi ostajemo u stavu mirno. Nema demonstracija, nema plakata, nema javnih govora, nema bitaka Molotovljevim koktelima ili kamenjem. Do poslednjeg i najgoreg trenutka, odbijamo da se kompromitujemo činovima, jer mi smo najmanja armija na svetu i najveća duhom“… Patriotsku pesmu studenata sastavio je Mišima i to su bili više „lojalisti i nacionalisti krajnje desnice“, nikako fašisti i pristaše…
Društvo štita okupilo se u jednom tokijskom hotelu i tada je Mišimin ađutant Morita kome će biti tek 21 godina kad umre sa Mišimom (onaj koji godinu dana kasniej odlazi sa Mišimom u zajedničku smrt, u čemu mnogi vide odlazak dvoje ljubavnika) postajući tako njegov sadrug i u smrti, ali pre nego ode na ovom okupljanju predložiće okupaciju Skupštine… Svemu tome Mišima se protivi i procenjuje da bi sve to dovelo samo do neuspeha!… Svedoci njihovog samoubistva kroz godinu dana biće: Furu-Koga, Ogava i Ćibi-Koga…
Društvo je rastureno i rasformirano odmah posle Mišiminog samoubistva, ali po izričito Mišiminom nalogu… Godine 1970 sa 45 godina života Mišima je počinio samoubistvo na očiglednost svih prisutnih izršujući obredno dobro izdetaljisano samoubistvo… Zanimljivo je baš i to da je čak 10 pisaca japanskih izvršilo samoubistvo u prvih 60 godina XX veka!… Što je još zanimljivije od svih njih samo je Mišima „umro u velikom stillu“!… Nažalost, praznina se obično opazi prekasno i pre umiranja!… A šta ako praznina umrianju upravo odvodi?!…
Jursenar to pojašnjava ovako i priča o postojanju dve vrste ljudskih bića – prva su „ona koja udaljuju smrt iz svojih misli da bi bolje i slobodnije živela“, a druga su „ona koja, naprotiv, osećaju da utoliko mudrije i snažnije postoji ukoliko je vrebaju u svakom znaku koji im ona daje kroz osećaje njihovog tela ili slučajnosti spoljašnjeg sveta. Te dve vrste duhova ne mešaju se. Ono što jedni zovu bolesnom manijom, za druge jeste HEROJSKA DISCIPLINA. Na čitaocu je da donese svoj sud“… Ovde se umire ne iz patriotizma kako se prikazuje svaki put, već iz LOJALNOSTI (odanosti), a duh bušido nismo zaboravili!…
Mišima je čak 6 godina pripremao svoju obrednu smrt i 25 novembar 1970 odredio za taj dan… Pre nego Mišima napusti svoju radnu sobu ostaviće nešto jako bitno, a ispisano na parčetu hartije: „LJUDSKI ŽIVOT JE KRATAK, ALI JA BIH HTEO DA UVEK ŽIVIM“… Sa sobom je poneo u torbi skupocenu sablju iz XVII veka i bodež… Ostavio je dvoje dece (ćerka Norik od 11 godina) i ženu Joko, roditelje i šta sve ne…
Stigao je u zgradu Ministarstva nacionalne odbrane… Dva pisma piše novinarima i poziva ih na lice mesta… Zatim „dva člana Štita vezuju Mišimi ruke i noge za fotelju. Zaverenici pregovaraju sa onim spolja. Mišima zahteva okupljanje trupa kojima će se obratiti sa balkona. General će biti ubijen ako odbije… Mišima i Morita… ranili su 7 podređenih… trupe se dole okupljaju, oko 800 ljudi… General strpljivo čeka. Mišima otvara vrata-prozor, izlazi na balkon (i kaže)… ‚Vidimo‚ Japan kako se opija blogostanjem i survava u ništavilo duha… Mi ćemo obnoviti njegovu sliku i umrećemo čineći to. Da li je moguće da vam je stalo samo do toga da živite, prihvatajući svet u kojem duh jeste mrtva?… Armija štiti isti onaj ugovor koji joj osporava pravo da postoji… 21 oktobar 1969, armija je trebala da se dočepa vlasti i traži reviziju Ustava… Naše osnovne vrednosti, kao Japanaca, ugroženi su… Car više nema svoje pravo mesto u Japanu“…
Mišimu pljuju i govore mu prostačke reči… Čuju se zvižduci!… Morita ne uspeva da jednim udarcem uradi ono što treba: da obezglavi Mišimu nakom što je sam sebi prosuo creva, zato će to što treba uraditi jednim potezom Furu-Koga… A posle dve obezglavljene mrtve glave, govoriće: „BIO JE LUD“…
Mišima je napisao 1969 još i ovo, te neka to bude neka njegova opomena i amanet nama koji u njemu vidimo sve, samo ne ludaka: „Kada u mislima pređem 25 poslednjih godina, NJIHOVA PRAZNINA ispunjava me čuđenjem. Jedva mogu da kažem da sam živeo“…
Na sahrani će prisustvovati i stari Jasunari Kavabata (autor dela: Velemajstor, Snežna planina, Lepota i tuga, Hiljadu ždralova, Igračica iz Izua, Mesec na vodi, itd…; navodim opet samo no što sam pročitala), a koji se takođe kroz godinu dana ubija i izvršava samoubistvo, ali „bez herojskog obreda“ – njegovoj nobelovskoj staračkoj ruci beše dovoljno da odvrne slavinu za gas samo…
Vesna V. Lalović
