Piše: Jovica Aćin
Jedino od pristupačnih svedočanstava o Mesijaniji dugujemo Brunu Šulcu. Zato kad god želimo da se podsetimo Mesijanije, još jednog od začaranih svetova, obraćamo se Šulcu, i tim se, zapravo, podsećamo na njega.
To mesto je danas zaraslo u travu, i važi kao tačka preobražaja. Pošto je u četvrtak, 19. novembra 1942, u Drohobiču, nasred ulice, Bruno ubijen, on nije umro, nego je, zamađijan, prešao u jedan od začaranih svetova. U početku se nije najbolje snašao. Ali, kad se konačno dosetio da svom novom boravištu nadene ime, brzo je sve došlo na svoje mesto, i Bruno je nastavio da živi na novoj adresi kao da je oduvek bio nastanjen u najčistijoj začaranosti.
Tom svetu je dao naziv Mesijanija.
Kad je Mesija bio mlad, voleo je žene do besvesti. Bio je njihov rob. One bi mu pokatkad dale da im onjuši deo tela ispod pupka. U njemu je onda sve praskalo od radosti i, istovremeno, bio je mračan i tužan zbog te radosti. Brunovi crteži na kojima je to očigledno čine mi se kao najnepobitniji deo svedočanstva.
Njihov stil mi je stran, ali osećam njihovu snagu, unutrašnju napetost: to su gole demonke, raspusnice ispunjene vrhunskom čednošću, i uz njih snuždeni, ponizni lik nekog nezaposlenog đavola. Ukratko, to je abrakadabra muvanje.
Marlen Ditrih je izmislila abrakadabra muvanje.
Okrutna i divlja boginja.
Leopold fon Zaher-Mazoh rođen je u Lavovu. Bio je već mit za života; mitski autor Venere u krznu. Umro je kad je Bruno imao tri godine. I možda mu je duša ušla u Šulca, ne dajući mu više da mirno usne. Ne dajući mu ni da umre. Sve je to abrakadabra muvanje. I kakve sa tim veze uopšte ima Marlen Ditrih, plavi anđeo? Bruno ju je video i upio je u sebe, a potom je cedi kap po kap u svoje ženske likove.
Ne znam zašto, ali jedared dok sam u mislima prevrtao kako da opišem neke od odlika Mesijanije, moj Bruno iskrsnu iz leje sa lukom. Zastao je i gledao me. A ja se nisam ni osvrnuo na njega. Rekoh sebi, neka stoji, šta mari, ne smeta. Onda on krete put mene, ubrzavajući korak. Učini mi se da ovaj naš susret nikako ne može dobro da se završi. Uzmakoh korak. Uzmakoh još jedan korak.
Proleće je već uveliko. Proleće istinito, zaslepljujuće, blistavo. Cvekle mlade, baš najbolje za boršč.. A tu je i luk, sa zelenim perima. Bruno se, gotovo već u trku, saže i iščupa luk. Dobar i uravnotežen atletski potez. Kao da je birao. Upravo je dohvatio luk sa najvećim i najjačim perima. Mahnuo je njime oko svoje glave. Onda ga je bacio na mene. Pobledeo sam. Hitac mi je proleteo pored uha. Mahinalno sam podigao obe ruke, sastavio šake. Moglo je izgledati da molim. Mimo moje volje, dva velika prsta na šakama se dodirnuše vršcima. Znak krova na dve vode. Kažiprsti se ukrstiše, a palci preklopiše. Tako se odjednom stvori znak klepsidre, i Bruno se ukipi. Nije dugo bio tako zaleđen, nego mrdnu i poče da se povlači po istim stopama kojima je maločas hrlio prema meni. Sve je tako odstupao, leđima, ne skidajući oči sa mene. Bio je ponovo usred leje, i namah nestade.
To je bilo upravo jedno od svojstava Mesijanije. Ne samo stvari nego i živi stvorovi pojavljuju se nenadano. Njihova pojava je preteća. Ali, to samo tako izgleda. Onda mi nešto učinimo, nehotice, maltene instinktivno. I to je dovoljno da svaka neočekivana pojava iščezne.
Ipak, pitam se zašto se to desilo i sa Brunom Šulcom. Zašto je on nestao? Za mene on nije bio neočekivan. Naprotiv.
Međutim, postoji još nešto. I to sam zapazio kad se Bruno pojavio u leji sa lukom. Bio je od mene udaljen nekih tridesetak metara. Bio je ogroman. Gorostas. A onda kad je potrčao ka meni, počeo je da se smanjuje. Nije se on istinski smanjivao, nego kao da se sve više udaljavao dok mi se primicao. Promena je čisto optička. Sve što je daleko, neizmerno je veliko. Sve što je blizu, malo je, malecno. Ono što je tik do nas, pošto je samo jedva vidljiva čestica, moramo u to da se duboko zagledamo da bismo ga uopšte videli. Ako bi nam prišlo još bliže, ne bismo ga nikako videli. Može biti i da je Bruno sve vreme toliko uz mene da ga ja više i ne vidim. To objašnjava i njegov nestanak iz našeg vidnog polja.
Valjda oni koji se pripremaju da nas iskupe, svi žitelji Mesijanije, moraju biti nevidljivi, jer inače ne bi uspeli u svom zadatku spasavanja. Ne znam, ne razumem.
Da biste opstali u Mesijaniji potrebna vam je velika mašta. Svako ko iole nešto zna, bez oklevanja će vam to potvrditi. U tome vam ja ne mogu pomoći. Moja mašta je nedovoljna.
Kako ko, ali nema dvoje koji će se složiti u pogledu Šulca, koju mu boju pripisati. Najlakše je reći: Šulc je cimetova boja. Ali, ne, neko drugi će odmah dometnuti: ultramarin. Treći: zeleno. Četvrti: plavo. Žamor glasova, dovikivanje i nadvikivanje. Tu je i nečiji šapat koji ponavlja da je broj boja beskonačan, i nema šanse da pogodimo. Ja kažem da je Šulc boja nevidljiva, boja po imenu Bruno Šulc. I podjednako grešim kao i ostali.
Gde je? Da li postoji? Mesijanija je, kako nam u svom svedočanstvu saopštava Bruno Šulc, svugde gde hoćemo. Naravno da postoji; u tom je on nedvosmislen.
Iako je svugde, još je nismo našli. Iako postoji, naše postojanje ne dopušta joj da se to i potvrdi.
Nije njoj neophodno da se njeno postojanje potvrdi, niti da je otkrijemo. Ne brine ona o tom. Ne brine ona ni o čemu. Mi smo ti koji se naprosto zalećemo.
Tako, ni Bruno Šulc nije za mene postojao sve dok nije iskrsnuo u mojim pričama, pri čemu ga nisam izmislio. Priča je san. Bruno je oživeo u priči, jer je i sam oživljavao druge u svojim pričama. I on je sanjao. Dok sam ja u svom snu grcao zbog izgubljenog Mesije, ili verovao da se odigralo čudo i Šulc, u svom poslednjem danu, u svojoj poslednjoj sekundi, bio zamađijan, ili prizivao njegove strasne i iščašene slike, crteže, bajkoliko farbanje zidova, on je u svom snu netremice posmatrao moje mučenje. Ako je ubijen, nije i mrtav, nego je zamađijan. Bio je zamađijan. I njegov Mesija sakriven. A ovog časa, u svom poslednjem dahu, u Mesijaniji, više nimalo nisam siguran ko je koga sanjao, ko je koga zamađijavao. Bruno mene, pre mnogo godina, u Drohobiču, na granici Poljske i Ukrajine, ili ja njega, danas, u Beogradu, na granici Mesijanije i Epifanije?
Nikad nisam znao odgovor. Nikad nisam ni pitao. On pita, on odgovara, a ja zapisujem. On svedoči za nas, a ja bih da budem svedok njegovog svedočenja.
Gde sam? – polagano se budeći, zapitao se, i već je sav, sa svim što jeste ili bi mogao biti, bio odgovor: tu sam, među ostalima, na zemlji koju isključivo naseljavaju Mesije i čekaju da ih neko sneva, oživi, i podstakne da završe posao od kojeg nema nikakve koristi, jer svi smo zauvek spaseni ili zauvek izgubljeni. U stvari, u Mesijaniji nema razlike između spasa i izgubljenosti. Oboje je isti izraz nestrpljenja.
