Milovan Đilas
Tamnica i ideja
Izdavač: Trag, Beograd, 1989.god.
Impresija
Prometejska njegoševska pekićevska luča što razgoni tmuše i tmine i izgoni stravu i malokrvlje iz nas, iz svijeta.
Pisano i zanebesano srcoumljem, mudroslovljem, zbog ljudstva i čovjeka.
Sriče se kao molitva i obodrenje, kao zavjet na uzici varljivog života.
Nosi se u srcu kao ovjera da je djelo uzvisilo čovjeka ili opoganilo
svetoličje.
Svetionik je stradanje, stradanje je put saznanja i spasenja, uslov pokajanja.
Pokajnici pred sobom ostaju grešni, pred gomilom neshvaćeni jurodivci, bijele vrane bez krila i kljuna.
Strašila u razgubanoj bašti, osuđeni na Goru Crnu, u nju živi zazidani, mrtvi osuđenici na smrt.
Umrli nijesu mrtvi.
Intelektualna snaga i silina obasjana lovćenskim bljeskom, mučeničkim jekom, moralnim posijekom, svevidećim poetskim okom.
Kosmos i tamnica u sužnju.
U Njemu.
U nama.
Uvijek i dovijek.
Grehopad i padogreh u čovjeku.
Citati
Triput sam u životu bio slobodan, veoma blizu nepostojećoj, neostvarivoj apsolutnoj slobodi: dvared u zatvoru, a jedared u ratu.
Naslada je u stremljenju k nedostižnom, u borbi, a ne u pobedi.
Postao sam rob ideje, uživajući u tom i takvom ropstvu: nije li sloboda robovanje ideji, odnosno Bogu- za one koji u Boga veruju?
Jer nema većeg bola od danteovskog- od sećanja u nesreći na izgubljenu sreću.
Nikom nije pošlo za rukom sazdati među ljudima takve odnose koji bi trajali nepromenjeni i isključivali težnju za savršenim.
Ideja- vera je nužna svima- bez nje nema izlaza iz savremene teskobe, iz svetske tamnice.
Istinitost, kao i čestitost- čak i prema zakletim protivnicima- čine ideju svetlijom i uverljivijom.
Srbija je zemlja žestokih neodoljivih nagona i životne neugasive razboritosti.
Možda je zlo, kao i dobro, bilo jedan od izvora ljudskog postanja i postojanja.
Ideologija je vera nasilja, ideja nasilja.
Makar i shvatili religiju kao opijum- opijum egzistencijalni, a ne ideološki- ona je jedina nenametnuta uteha i nekoristoljubiva nada u čovekovom neizvesnom postojanju, postojanju u ravnodušnom, negostoljubivom svetu.
Nema, niti može biti, slobodnog društva i slobodne ličnosti, bez slobode religije.
Tamnica je za ljude. Tu poslovicu bi trebalo upotpuniti- tamnica je za ljude jer je dom Božiji, dom idejni. Tu, u tamnici, kao i u dobrovoljnom pustinjaštvu- ideja dozreva, saznaje sebe i sluti svoje mogućnosti, svoju ostvarenu budućnost..
Pa šta ako te izlažu duševnim umnim mukama- duša i um su neiscrpni u napadu, neiscrpni i u odbrani.
Starci ubice su bili patrijarhalni i već ugašenih žudnji.
Mesečina plavi, izumljuje požudnim sećanjima i požudnim željama.
Gvozdeni robijaški kreveti s uležanim slamaricama i zasmoljanim ćebadima.
Nije lako ljudskom biću u ljubavi.
Ljube i dragane čeznu i žude- čeznu za družbom, žude za zagrljajem voljenog utamničenika: u čežnji bezizgledne, žudnje bezdane- i one su utamničene.
Dešavalo se i meni da poput senke od oblaka sumnja i ljutnja nalete na mene- na tome se i završavalo.
Život robijaških žena je patniji i žrtveniji, brižniji i zamršeniji nego robijaševo tamnovanje.
Kogod mrzi i prezire robijaše- uistinu je nenavidnik ljudskog roda i zaljubljenik u samog sebe.
Demokratija je onoliko demokratska koliko je otvorena i trpeljiva za ideje- u prvom redu za ideje koje kritikuju postojeće stanje, koje traže izmenu postojećih odnosa: sloboda je sloboda samo ako je za druge, za drugačije misleće.
Besklasno društvo bi neizbežno odvelo- ako bi do njega i moglo doći- u izumiranja svakog zajedništva, pa samim tim i ljudske vrste. A u realnosti- insistiranje na besklasnom društvu neizbežno vodi ka monopolističkom gospodstvu određene grupe nad društvom, i to baš one koja propagira takvo društvo.
Čovek, naprosto, mora da podnosi mnoga zla, pa i državu, radi dobra, radi života.
Najpravednije je društvo koje je svesno svoje nepravednosti- društvo konflikata i zakona, zakonskih konflikata.
Nigde nikad smiraja, sreća je u borbi i traganju.
Žudnje iza rešetaka, filozofiranje pregrađeno rešetkama.
Čovek, kao i kosmos, sazdan je kao bezmeran, kao nedokučiv.
Čovek se neće obezličiti, nego, pre, postati još ličniji. Nešto slično bi se moglo reći i za narode, za etničke posebnosti. Ličnost i narod su bogatstvo čovečanstva.
