Minesota, pravio sam danas musaku od paprika, već pečenih, onda pohovanih. Bilo je pravo.
I nešto razmišljam – strašno je u ovoj našoj zemlji (bez obzira, bez obzira Minesota što mrziš riječ naša) biti pripadnik partije na vlasti, mislim na funkcionere, a ne na ove druge, miševe, što za neku uslugu, 50 eura, ili ne znam šta, šutnu loptu kad im narediš, na ove koji bi sjutra bili pripadnici i vanzemaljaca, u slučaju da dođu i da nas zabrinu… Nekako, sjediš u nekom restoranu, funkcioner si, možda čak pomoćnik ministra, ili direktor neke agencije, i zadesi se da su oko tebe slobodni ljudi koji glasno komentarišu i pričaju o stanju u društvu, mislim, kako da ti ne bude neprijatno? Šta da radiš. A tu sa njima i djevojka koja ti se sviđa, i ona slobodna. I pjegava. .
Ili Minesota, samo da se družiš sa pticama iz svog jata, da se pogledujete, mislite, ko šta kako pare kamioni i gitare iz mladosti.
A onda uhapse nekog i ti se štrecneš.
Šta se to sa ljudima dešava, Minesotta.
A ja i ti, slobodni ljudi možemo da pričamo koliko hoćemo o čemu hoćemo da izmišljamo dubimo na glavi glupiramo se šutiramo loptu u vazduh u zid u svemir, popijemo po tri rakije u kafani, ako imamo para, al nemamo, jebi ga, šta da se radi, ostanemo kući, ne moramo piti po kafanama, ili u parku, uzmemo onu gitaru koju su pojedinci zaboravili i litar vina, i sinjorina, i tancujemo, šta ćeš više.
A opet razmišljam jedan mi je rekao, “ima se može se” tip, kaže, ne bi ti tako pričao da ti je Vesko Barović stric! Zamisli! Ah, Minesotta odgovorio sam ja tom “ima se može se” tipu, rekao – jebi ga, što ne pitaš Veska da li bi on bio takav kakav je da mu je Bash mali od brata! Misliš da je to bezveze? Što sam rekao? Nema veze Minesotta, ti, ako ne pričaš sa ljudima “ima se može se”, to je tvoja stvar. Da, okrenuti glavu je najlakše. I još krijući popiti gutljalj.
I opet će neko reći – samo vam je krivo što nemate, a drugi imaju, nijeste se snašli i tome slično. Minesota ti i ja u te forume nećemo ulaziti to je sigurno kao što je smrt sigurna i kiša koja pada, ali kad uzmemo pare, misliš da ćemo se promijeniti? Svijet je ovaj tiran tiraninu, i biće dobro vidjeti, prisustvovati tom trenutku kad budemo dijelili ne samo ove naše priči misli crteže i snove, već prave, lepljive i krvave novčanice! I niko neće znati da smo to mi! I život, i mlijeko u čaši! Kakav će to biti prizor! Kakva scena!
A nešto da ti kažem Minesota. Sanjao sam jednog funkcionera vladajuće partije kako spava u svom velikom urednom stanu, djeca su na fakultetima u inostranstvu, svi su zbrinuti, svi su dobro, para se ima, odbor upravni, agencija, predavanja, skupi se, al da li zbog večere, jastog ili tome slično, u skupom morskom restoranu, na račun građana ove naše (namjerno!) države ili iz nekog neutvrđenog razloga funkcioner se budi u znoju i suzama, i ne vjeruje kakav užas osjeća i koliko ga je stid od sebe i od svog života od tog jastoga u utrobi od neba iznad, od zemlje kojom hoda. Odlazi u kupatilo. I plače. I gleda se u ogledalu. I vidi podočnjake, i suze koje sa njih padaju na obraze.
Minesota.
I treba da plače.
I treba da se znoji.
Jer: Doći će dan.
Jednoga dana, Minesota.
Jednoga dana!
(Pogledati: Džo Sako: Palestina)
