– Vidi ga! – reče čuvar, posmatrajući muvu. – Ta, kada bi je namazao tutkalom, onda bi joj, verovatno, došao kraj. Pa, eto ti slučaja! Od običnog lepila!
– Hej ti, šumski duhu! – viknu čuvara mladić u žutim rukavicama.
Čuvar odmah shvati da se to obraćaju njemu, ali nastavi da gleda muvu.
– Čuješ li ti šta ti govorim? – povika opet mladić. – Skote!
Čuvar je prstom zgnječio muvu i, ne okrećući glavu prema mladiću, reče:
– A šta se ti, bestidniče, dereš? I ovako te čujem. Ne treba da se dereš!
Mladić rukavicama očisti svoje pantalone i delikatnim glasom upita:
– Recite mi, dedice, kako da odavde dođem na nebo?
Čuvar pogleda mladića, zaškilji na jedno oko, pa na drugo, zatim počeša bradicu, još jedanput pogleda mladića i reče;
– De, nema šta da se ovde zadržavate, prođite.
– Izvinite – reče mladić – na hitnom sam poslu. Tamo mi je već i soba spremljena.
– Dobro – reče čuvar – pokaži kartu.
– Nemam kartu: rekli su mi da će me i tako propustiti – reče mladić, unoseći se čuvaru u lice.
– Vidi ga! – reče čuvar.
– Kako? – upita mladić – Puštate me?
– Dobro, dobro – reče čuvar. – Prolazi!
– A kako da prođem? Kuda? – upitao je mladić. – Ma ja ni puta ne znam.
– A kuda bi vi da idete? – upita čuvar, praveći strogo lice.
– Na nebo!
Čuvar se nagnu napred, isturi desnu nogu, da bi imao čvršći oslonac, prodorno pogleda mladića i strogo upita:
– Ti bi šta? Praviš se lud?
Mladić se nasmeši, podiže ruku u žutoj rukavici, mahnu s njom iznad glave i naglo nesta. Čuvar pomirisa vazduh. U vazduhu je zamirisalo na paljeno perje.
– Vidi ga! – reče čuvar, raskopča jaknu, počeša stomak, pljunu na mesto gde je stajao mladić, i polako pođe u stražarnicu.
Danil Harms
(1936)
