Autorka: Željka Mrđa
(tekst originalno napisan za magazin Sensa)
Ovde i sada, taj preduslov svesnosti kako bi se osetili smelost i važnost trenutka, možda se nigde tako dobro ne doživljava kao u tangu. On-Ovde i ona-Sada, nalaze se tako u zagrljaju, osećaju jedno drugo, muziku, prostor. Um je negde daleko, nije pozvan. Osećaji gospodare, plešu i vode sve sa sobom.
Nema tog plesačkog para koji na neki svoj način nema dve leve noge. Koliko god bili talentovani, urođeno razigrani ili pak suviše omeđeni levim nogama, to je tačka odakle se korača prema tangu. Iz ličnog i zajedničkog ograničenja, uz usaglašavanje, nastaje jedan od najlepših plesova na svetu. Nestandardizovan, odvojen od velike porodice latino plesova, tango gotovo uvek ide sam za sebe. I nema te osobe kod koje ne budi niz nekih posebnih asocijacija. Ako se odbaci da je tango tužna misao koja se pleše, ako se iz muških usta izvadi ona ruža, ako se zaobiću svi stereotipi o vertikalnoj a u stvari horizontalnoj želji, ako se skine sav taj težak bordo pliš koji baca neku čudnu senku na ples, stiže se do prozračnosti i širokog polja ličnog dubinskog rada na sebi, baš u plesu, u paru. Ono što tango pruža i otvara, u tom zatvorenom zagrljaju je čitav novi svet introspekcije: tu gde si najbliži drugom nepoznatom biću u zagrljaju, a stisnut u svojim mislima, strahovima, ranama ili se pak naslanjaš na očekivanja, romantične i svake druge svoje projekcije, neosvešćen ili delimično probuđen, kao plesač(ica) ulaziš u zagrljaj, i tu počinje rad, koraci koje učiš da bi se stiglo do sebe.
Sonja Živanović i Darko Dožić već skoro jedanaest godina plešu tango i skoro osam godina podučavaju generacije tangerosa u Beogradu. Posle sedmog Encuentra, tango festivala, koji je održan prošlog meseca, naš grad postao je još više isprepletan tango nitima koje su povezale domaće sa stranim plesačima, pa energija tog istovremeno nežnog i temperamentnog plesa i dalje uzbuđuje telo kolektivnog (svesnog) plesača.
A kako se to tango zapravo pleše u Beogradu? Da li je tango jeres doživljavati taj ples kao nešto više od plesa, ili je univerzalnost tanga opravdala njegovu i malo dublju primenu od one samo igračke? Poštujući sve ono što su tradicionalni elementi argentinskog tanga, Darko i Sonja pokrenuli su Tango Natural, školu koja podučava malo drugačije. Kao plesni, emotivni i duhovni par, odišu gracioznošću i produhovljenošću i prava je milina ne samo gledati ih kako plešu, već i slušati kako razmišljaju i osećaju svet oko sebe.
Sve je samo tango što ti oko vidi
„Tango je duhovni put zato što nas izaziva. To je važno, jer smo u suštini svi, hteli ili ne, na duhovnom putu. Samo je pitanje da li u životu prihvatamo, vidimo i tumačimo signale koji su oko nas. Tango je paradigma života, život sabijen na mali prostor uz intenzivirano iskustvo protoka vremena tj promene životne situacije u sadašnjem trenutku – gde čovek preispituje koliko je na svojim nogama, kako se oseća, kako oseća muziku, osobu ispred sebe, susret sa drugim ljudskim bićem, ljudima oko sebe. Sve to zajedno je identično onome što imamo u životu. Međutim, za razliku od života gde čovek može po dva, tri dana, ili po mesec dana da se sakrije od izazova, ovde ne može. Ovde imaš zadatak da stojiš na jednoj nozi, i ti padneš i stvori ti se emocija, zato što si izgubila balans. Ti možeš već tu, u prvih pet minuta da se baviš svojim odnosom prema padu, ne možeš tako lako da pobegneš. Ne kriješ se“ kaže Darko i naglašava da je reč o zabavnom, šarenom duhovnom putu, „gde čovek svaki put kad preuzme odgovornost, kad se pozabavi sobom, dobije jednu spontanu nagradu, u vidu nečega što se spontono ugradi u samog čoveka“.
Sonja: „Snaga tanga je u tome što ljudi ne kreću na ples sa ovim idejama. Ljudi krenu na ples da bi se zabavili, a postigli su neverovatne promene u svom životu, za koje nisu ni znali da su spremni. Da ih je neko pitao, da li ćeš ti sada da radiš na sebi, verovatno bi rekli u tom trenutku ne, ne treba mi to. „Rad na sebi“ bi im zvučao previše ozbiljno. Tango ih je zbog svoje kompleksnosti i privlačnosti ipak naterao da se suoče sa sobom, malo po malo, i uhvatio ih je pre nego što su shvatili sa čime se sve suočavaju… A onda dođe velika satisfakcija u vidu osećaja, radosti, zadovoljstva, promena koje se dešavaju u tvom svakodnevnom životu. Shvatiš da toliko mnogo dobijaš, da to što daješ, koliko god možda zvuči strašno, a introspekcija i sintagma „ozbiljan rad na sebi“ mnogima zvuče strašno, je zapravo malo kada se pogleda u srazmeri prema pozitivnim efektima. Često prvo dobiješ pozitivne efekte svog rada, a onda shvatiš šta je to što si radio i zašto je baš to bio pravi pristup. Nekad kad naknadno osvestiš proces koji se dešava, lakše pristaneš na njega. To je kod mnogih ljudi bio slučaj, mada neki i pobegnu – ne budu spremni za susret sa sobom“.
Sonja objašnjava da je to njihovo viđenje tanga, kao i da postoje interpretacije tanga koje iz njega sklanjaju duhovno čitanje, misleći da se time doprinosi samo mistifikaciji igre. „U svakom slučaju, činjenica je da tango krije veliki potencijal. Da li neko hoće da ima jednom nedeljno aktivnost, neko razmrdavanje, „muvanje“ ili mesto za rad na sebi, to je sve stvar ličnog izbora. Mi smo postali jedna od najvećih evropskih škola tražeći pravu meru u mešanju raznih boja koje tango nosi sa sobom“ kaže Sonja.
A kako nas to tango delje i oblikuje, skida jedan po jedan unutrašnji sloj zapletenih misli, skrajnutih emocija, kako se desi ta transformacija od običnog do plesačkog tela, koje i kad ide na posao, u prodavnicu ili u žurbu dana, oseća svaki svoj korak i gaz, oseća da je živo i da postoji?
Darko: „Postoji nekoliko bazičnih principa koji su osnova rada. Jedan je dobar kontakt sa zemljom jer tek osoba koja stoji na svojim nogama može ući u kontakt sa drugom osobom. Ovo zvuči kao lepa metafora, ali i na naizgled banalnom mehaničkom nivou, tek ako imamo dobru potporu naniže, kao kontrasila se može stvoriti pokret naviše, koji je pokret susreta sa drugom osobom. Osećaj zemlje, pokret unutar tela, pokret prema zemlji i reakcija naviše, je mnogo više od uspravnog stajanja. Drugi princip je svesnost pokreta. U tangu se autentično, u trenutku, u muzici, dve osobe prepliću i stvaraju oblike. To je moguće samo ako smo veoma tu i sada, drugačije se teško možemo isprepletati sa drugim ljudskim telom, a da na kraju bude na obostrano zadovoljstvo. Osećajnost i senzibilisanost pokreta predstavljaju suštinu, a onoliko koliko čovek osećajno radi sve što radi, toliko mu se telo brže transformiše i koliko je čovek sabran, u sebi pribran, njegov pokret je centriraniji, nastaje iz sredine tela i širi se skladno prema periferiji. Ako je osoba van sebe – onda je pokret nemirniji, histeričniji. U tangu imamo mnogo situacija koje pred nas stavljaju izazov – svaki pokret može da nosi krizu, mogućnost izlaska iz balansa. Da li će osoba na to odgovoriti smireno ili biti reaktivna, reagovati panično i histerično zavisi od veze sa zemljom i koliko je pokret-odnos svestan. Prvo preispitujemo individualnu tehniku koja nam govori o našem stajanju na svojim nogama, pa onda radimo na kontaktu sa drugom osobom. Razne su kombinacije ova dva kvaliteta. Često osoba prilično dobro stoji na svojim nogama sve dok ne uđe u odnos sa nekim drugim, gubi na neki način svoju samostalnost ili vezu sa realnošću“ opisuje Darko tangologiju tela.
Dugo putovanje- kroz tebe do sebe
Šta se zapravo dešava sa nama kad uđemo u zatvoreni zagrljaj? Kako se to devojke preoblače u žene, a mladići u muškarce? Nismo li već dovoljno osvestile sve svoje ženske arhetipove, od amazonke, ratnice, žene mačke, i tako izabrale svoju najemancipovaniju verziju sebe? U sudaru sa nepoznatim muškarcem, u tom stišnjenom međuprostoru zagrljaja gde dva tela slušaju i igraju muziku, dešava se, ne samo kako je opisao Darko, duhovni i telesni preobražaj, već i neko vraćanje na večite pojmove pola i roda, tako zavodljivo i (ne)utešno izgubljene u moderni koju živimo.
Sonja: „Realno najveći problem kod žena je da se prepuste, da budu prijemčive. Ta neka podatnost je jedna od glavnih karakteristika ženskog pola, samo što u savremenom društvu ima negativnu konotaciju, u smislu seksualne podređenosti i gubljenja individualnosti, puštanja kontrole u tuđe ruke, itd. Podatnost može da se interpretira na različite načine. Podatna, prijemčiva žena, daleko od toga da je predmet koji ispunjava tuđe želje – ona je dovoljno opuštena i otvorena, da može da prihvati, da primi u sebe i da onda ona ponese, povede, oblikuje. Rad na ovom kvalitetu je ono što je ženama najteže na početku.
Biti muškarac u tangu je drugačije u odnosu na to kakva je slika poželjnog muškarca u savremenom svetu. Slika poželjnog muškarca koji ima jaka ramena, razvijene ruke, naduvane grudi – ukratko, naglašenu „bistu“ ne otkriva šta je ono što postoji u pozadini: zapostavljene čvrste, krute noge koje ne mogu da puštaju emocije kroz sebe, odsečeni donji deo tela, slab kontakt sa zemljom. Sve to govori o nesigurnosti koja se krije iza mišićavog tela. Muškarac na plesu mora da nauči da razbije tvrdoću svog tela, da ga opusti. Da telo postane emotivnije – da se na izvestan način preda svom telu. Žene imaju problem u ideji da se predaju drugoj osobi, a muškarci imaju problem da se predaju sebi i svojim osećanjima“.
I umesto tog ležanja ili sedenja na psihoanalitičkom kauču, umesto psihodramske postavke lične priče, tango se kao terapija i proces prisutnosti odvija tako da uvidi prosto isplivaju tokom plesa, u zanosu, u osećaju nekog davno izgubljenog ili dugoočekivanog zagrljaja sa svojim bićem i svojom istinom, koja tako dobro prati božanski i kosmički ritam. Ko se probudi uz tango bit, taj igra život.
Sonja: „Najdublji uvidi se ne odnose na nešto što je linearne strukture, što jezik može da isprati i dočara. To su trenuci u kojima se sve što je bilo oko mene i u meni sažme u jednu jedinstvenu celinu, koja nema neki oblik ili prepoznatljivi ukus – to je verovatno ukus duboke prisutnosti. Osećaj da ne postoje granice između muzike i mene, ne postoje granice između mog tela i duše, ne postoje granice između mene i partnera i nema granice što mene i mog partnera odvaja od svih ljudi u prostoriji i svih ljudi na planeti. Kao da se dogodi trenutak jedinstva. Kao kad zaroniš u duboku mlaku vodu…plutaš, nemaš svest o svom obliku..kao da voda ulazi u tebe“.
Darko: „Tango je neko stalno preispitivanje, stalno nosi neke bljeskove i svako ima neke posebne tande (niz od četiri pesme) koje mu donesu taj bljesak. To budu neka transcedenta iskustva, kad prevaziđeš svoje prosečno stanje svesti i pomeriš se u neku narednu frekfenciju koju često ne zadržiš dugoročno, ali se ni ne vratiš na staro. Pomeri te malo iznad, plus ti ostavi informaciju, osećaj gde bi to mogla ići dalje. Imao sam dosta tih iskustava. Recimo, na tango maratonima (nekoliko dana i večeri intenzivnog plesa) – skoro svi se pojavimo prve večeri sa ego pristupom gde uglavnom samo hoćemo da pokažemo svoje umeće… Onda kad osetimo da zbog tog ega svi patimo, polako idemo prema zagrljaju, prema sebi, prema odnosu i poslednji dan je ronda kao neko presijavanje svetlosti na površini mora – ,,ljudi su svetlost koja se sjedinjuje sa vodom ,,vidi se da su svi sjedinjeni, da poštuju prostor, jedni druge. Isti ljudi od pre tri dana, prođu jednu transformaciju. Moj život je, u suštini, to jedno stalno osciliranje – na nivou dana, na nivou večeri, meseca, života, od stanja zadovoljstva koje nastaje u trenutku kada poštuješ druge ljude i sebe i kad su zadovoljstvo, jedinstvo i ljubav na prvom mestu, a ne ego postignuća, do patnje koja nastaje kada zapostaviš ove vrednosti. U suštini, svi moji uvidi su se desili bilo kada sam pao nisko, pa shvatio zašto sam pao nisko, ili sam otišao visoko i izvukao zaključak zašto sam se zadesio tu. Mogu reći da mi je tango pomogao da izgradim snažan osećaj vezan za značaj iskrenosti prema sebi kada je u pitanju sagledavanje odnosa prema drugim ljudima – nekako mi je postao jasan taj osećaj jedinstva i patnje koja nastaje kada to jedintsvo sa drugim ljudima negiramo, kao i zadovoljstva kada u drugome prepoznamo sebe i podelimo trenutak, osmeh, zagrljaj“.
