Na početku svih pitanja iz žanra “Šta bi bilo kad bi bilo?” nalaze se prvi izbori u Rakovici, na kojima su se suočili Borislav Pekić i Vojislav Šešelj. Pobedio je Šešelj, što je i onima koji nisu vidoviti pokazalo da ova zemlja nema šanse. Više od 20 godina nakon toga, Branku Rosiću je piščeva ćerka Aleksandra Pekić otkrila ne samo tajne iz radne sobe svog oca, već i njegove stavove oko pronalaženja idealne formule za srpsko društvo
Branko Rosić
Datum: 03/03/2016
U srpski mentalitet, ili sam folklor, mogu se uvrstiti mnoge stvari, pa i ona čuvena pitalica “Šta bi bilo, kad bi bilo”. Ili, šta se moglo desiti sa nama, da se nije desilo ono što se desilo. U ovaj repertoar dilema spadaju i čuvena pitanja: Šta bi bilo da je Slobodan Milošević prihvatio jugo-konfederaciju koja nam je davala ulaznicu za EU, a koja nam i u ovoj političkoj sezoni izmiče iz ruku? Da li bi Srbija danas bila Češka umesto što se davi u onome u čemu se uveliko davi decenijama? Da li je u post devetomartovskim demonstracijama trebalo tražiti ostavku Slobodana Miloševića, a ne samo direktora i urednika srpske televizije? Da li bi i tad Srbija i dalje imala šansu da postane normalna zemlja, ako to već nije uspela u prvom pokušaju?
A na početku svih tih pitanja iz žanra “Šta bi bilo, kad bi, ili da je bilo?” nalaze se i prvi izbori u Rakovici, na kojima su se suočili jedan od najvećih srpskih pisaca i intelektualaca, Borislav Pekić, kao kandidat obnovljene Demokratske stranke, nasuprot pitbulovskom doktoru Odbrane i zaštite, Vojislavu Šešelju.
Pobedio je Šešelj, što je i onima koji nisu vidoviti pokazalo da ova zemlja nema šanse, pa makar joj sudbina i političke prilike redovno pružale nove popravne ispite.
Borislav Pekić, jedan od prvih i najpoznatijih disidenta u SFRJ koji je zbog stavova zaradio i robiju u mladosti, bio je manje razočaran od svojih glasača. Možda i zbog životnog stava sadržanog u misli: Osnovna stvar je ne gledati na sat; pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu. U srpskom prevodu, pobede nisu došle ni decenijama posle ovog njegovog javno saopštenog stava studentima na Terazijama, u martu 1991.
Ali Pekićeva borba, razmišljanje, a iznad svega književno delo, nisu morali da čekaju na društveni sertifikat. Dokaz za to su i neprekidno regrutovanje novih fanova njegove književnosti koji gutaju ogroman opus štampan u Laguninoj “fabrici”. U eri društvenih mreža Pekićevo impozantno delo započelo je novi život i na fejsbuku.
Aleksandra Pekić, ćerka slavnog književnika, uz majku Ljiljanu brine se da Pekićeva ogromna zaostavština ne ostane samo “mrtva priroda” u gradskim bibliotekama, već je svako malo apdejtuje i to ne samo kroz objavljivanje knjiga, već i kroz Fond.
Ona u ekskluzivnom intervjuu za Nedeljnik otkriva ne samo tajne iz radne sobe svog oca, već i njegove stavove oko pronalaženja idealne formule za srpsko društvo, beskompromisno zalaganje za evoluciju zemlje i priključenje u red modernih država, ali i prikazuje Pekića kao čoveka koji se s fanatičnom predanošću obrušavao na svaki detalj, bilo da se radilo o junacima njegovih knjiga, ili je u pitanju bio samo hobi – baštovanstvo.
Da li je Borislav Pekić bio razočaran kad je izgubio izbore u Rakovici? Da li se pokajao što je svoje veliko ime uključio u prizemnu političku arenu koja je tada vladala Srbijom?
Ne mogu da kažem da je bio oduševljen što se kandidovao, jer je znao da postoji stvarno mala šansa da Demokratska stranka pobedi u Rakovici, ali osećanje dužnosti i partijske discipline koje je kod njega bilo veoma izraženo, nateralo ga je da se kandiduje. Dugo se lomio, ali nije imao izbora, jer neko je morao da odgovori na izazov. Tadašnja politička arena je bila takva kakva je bila, i tu čovek nije mogao da bira, pa da kaže: “Na ovo pristajem, a na ovo ne.” Neko je morao. Nije se pokajao, jer nije ni verovao da ima velike šanse da uspe, mada je učinio sve što je bilo potrebno i obilazio Rakovicu uzduž i popreko, razgovarao s ljudima, zalagao se maksimalno. Nemojmo zaboraviti da je svoj potpis stavljao na svaku peticiju, na svaki protest, ma kako mala bila šansa da se time nešto postigne.
Da li je vaš otac, kao pisac koji je u delima izražavao i dozu skepticizma u odnosu na progres čovečanstva, imao isti taj skepticizam i u odnosu na političke prilike koje su zadesile Srbiju krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina?
Sigurno taj skepticizam koji pominjete, i koji je sastavni deo njegovog habitusa, nije mogao da bude drukčiji nego onaj koji se javlja u njegovim delima. Bio je čovek koji je smatrao svojom dužnošću da sve učini da se stvar pokrene s mrtve tačke, ma kakve šanse za progres postojale. Njegova deviza bila je: Čovek i ako pada mora mahati rukama; uvek, naime, postoji mogućnost da će na vreme, pre konačnog pada, naučiti da leti. To se odnosi i na ovo pitanje. Neaktivnost za njega nije postojala. Bilo da se radilo o književnom radu ili o bilo čemu čime se bavio. Svaka situacija za njega je bila izazov. Što je šansa za uspeh postajala manja, to je on ulagao više truda. Upornost je bila njegova deviza u svemu što je radio. Kad su mu odbijali štampanje knjiga, nije posustajao, naprotiv, nastavio je da radi punom parom. Neuspeh ga je na neki način podsticao da uloži još veći trud, da još upornije radi. Znao je da će rukopis kad-tad biti objavljen.
Za mnoge jedna stvar predstavlja nepoznanicu, a to je pitanje da li se Borislav Pekić početkom devedesetih ponovo iz Beograda vratio u London zbog bolesti ili je otišao i zbog razočaranosti u prilike u zemlji?
Nema govora o razočaranju, a kamoli o nekom odustajanju. Borba se uvek vodila do kraja, u njegovom slučaju – do smrti! Od svoje najranije mladosti sanjao je o trenutku kad će početi uspostavljanje demokratije. Nije mislio da će naš put u demokratske promene ići ni brzo ni lako. Ako se moral, sloboda, građanska svest razaraju decenijama, potrebno je isto toliko, ili čak i više, da se normalan život uspostavi. U govoru koji je studentima i opoziciji održao 12. marta 1991. na Terazijama, između ostalog, rekao je sledeće: “Osnovna stvar je ne gledati na sat. Pobede se ne dobijaju za sekund, ni za dan, ni za godinu.”
Početkom 1992. godine vratio se u London, pre svega jer se uželeo pisanja, i malo mira i sređenog života. Bilo je potrebno prikupiti snagu za dalju borbu. Nije nameravao da ostane dugo, nego da, kao i obično, provede po nekoliko meseci naizmenično u Beogradu i Londonu. Međutim, u martu se razboleo i više nije mogao da putuje. Ja sam bila ta koja sam mu donela kući doktorske rezultate karcinoma na bronhijama. Dok je ležao bolestan, samo me je tužno pogledao i rekao: “Baš mi sada nije zgodno, imam toliko još da završim.” Na smrt je gledao kao na jednu neugodnost koja je došla suviše rano. Trebalo je još raditi, boriti se, pisati…
U čemu se egzil Borislava Pekića u Londonu razlikovao – ili bio sličan – s egzilom Miloša Crnjanskog u britanskoj prestonici?
Ogromna je razlika u boravku Pekića u Londonu i boravku Miloša Crnjanskog. Pekić je otišao svojevoljno. Izabrao je London jer mu se činilo da mu tamošnja atmosfera, način života i prilike u njemu najviše odgovaraju. On nije bio emigrant, i mogao je odlaziti i dolaziti u Jugoslaviju kako je i kad je želeo. Situacija da se možete vratiti kad god zaželite, nije ista kao kad ste na neki način prinuđeni da živite van zemlje. Mogućnost izbora je uvek bila veoma važna za njega. Da li ćete to ikada iskoristiti stvar je vaše volje, ali ta sloboda je za njega bila veoma važna.
Crnjanski je očekivao da Englezi shvate da je on naš veliki pisac, Pekić je odmah razumeo problem. Kad je odlazio u knjižare govorio je da je obeshrabrujuće videti tu ogromnu količinu knjiga, i pitao se postoji li uopšte šansa da neki čitalac potraži baš nekog našeg pisca. Nije očekivao da ga pored tolikih njihovih književnika otkriju, a iskreno rečeno, nije ništa na tome ni radio. Pisao je prvenstveno za naše ljude, za naše podneblje, jer je jezik na kome je stvarao najbolje mogao da izrazi ono što je želeo. Prevodi su uvek delo prevodilaca, i nad njima nemate stvarnog uticaja. Nije želeo ni da gleda prevode, pa čak ni na jezike koje je poznavao, i u tome je stvarno bio u pravu.
Kad sam upoređivala neke delove njegovih romana koji su prevedeni na engleski, naišla sam na toliko grešaka, propusta, pa čak i izostavljenih pasusa, da je to sramota. Uvek je govorio da se treba ponašati prema prevodima kao kad bi bio u pitanju kineski jezik, gde nemate šanse da nešto kontrolišete ili upoređujete. Uostalom, taj posao rada s prevodiocima zahtevao je od njega mnogo više vremena nego što je bio spreman da tome posveti. A vremena, i bio je toga uvek svestan, nije imao. U jednom svom dnevniku, posle navedenih dela koje je hteo da završi ili napiše, rekao je: “Vremena do 1990. je tako malo.” Oduvek je znao da će umreti s nekih svojih 60 godina, čak je znao i od čega. Bio je donekle vidovit. Hteli ste da saznate nešto što niko drugi ne zna, a ovo je najbolje čuvana tajna o Pekiću.
On je u London došao kao mlad, a tad je britanskom prestonicom “buktao” rokenrol. Da li ga je zanimala tadašnja engleska popularna kultura?
Mislim da se najviše divio Englezima u pogledu pouzdanosti i sistematičnosti u radu. Kod njih nikad nema žurbe, a sve stižu da urade na vreme. Voleo je njihov specifični humor. Smatrao je da imaju veoma dobre glumce čija je dikcija služila svima za primer. Što se tiče tadašnje engleske popularne kulture, nju je doživljavao kroz mene. Taj deo sam ja nekako „odradila”. Bila sam u svojim tinejdž godinama na Londonskoj pank sceni, družila sam se svojevremeno sa Džonijem Rotenom iz benda “Seks pistols” i sa Vivijen Vestvud, sadašnjom doajenkom modne scene, a tadašnjom devojkom Malkolma Meklarena, menadžera grupe. Imala je jednu radnju na kraju King’s Roada, čini mi se da se zvala „World’s end” u kojoj smo kupovali tu ludu odeću, družili se i pričali o tome kako ćemo da promenimo svet. Tati je to sve bilo krajnje zanimljivo i slatko se smejao mojim crnim lakovanim pantalonama, nekim ludim drečavozelenim moher džemperima, winkle-picker cipelama i kosi boje neke bolesne šargarepe. Zatvarao je vrata moje sobe koja se tresla od muzike mog idola, dok sam ja jurila s jedne strane sobe na drugu s cipelom u ruci zamišljajući da je mikrofon. Neki put bih ga uhvatila kako me posmatra kroz odškrinuta vrata i slatko se smeje. Bio je nežan, pažljiv otac, nikad mi nije sudio, i moj najbolji pokušaj je uvek bio dovoljan za njega, i kad je bio uveren da sam dala sve od sebe, onda je bio srećan.
Iznad svega, mrzeo je mediokritete. To mi je tada dalo neverovatno samopouzdanje, a sad, u poznijim godinama, drži me čvrstom u svakom koraku života, i naročito u poslu koji radim oko njegove zaostavštine. Vratila sam se u Beograd posle 40 godina, da vratim ocu stari dug. Apsolutno sam ga obožavala. On je za mene predstavljao sve što sam kao dete, a kasnije kao odrasla, smatrala dobrim i velikodušnim. Imao je neverovatnu moralnu čvrstinu, osećanje za pravdu, i izvan svega bio je beskompromisni otac, suprug i prijatelj. Branio je svoje bez obzira da li je to bilo zgodno ili nije, u vreme kad se za takve stvari išlo u zatvor. Na svaku nepravdu je reagovao, bez obzira kakve posledice slede. Naučio me je mnogo o prijateljstvu i šta znači biti nečiji prijatelj, znati dobre strane i mane, i nikada ne zamerati ni za jedne ni druge. Voleti čoveka kakav je, sa svim manama, razumeti ga u tuzi i slaviti s njim njegove pobede u životu, male i velike. I eto, to je bio moj otac, koji me gleda nasmejan, s puno nežnosti, ljubavi i razumevanja, kroz ta odškrinuta vrata, primorano slušajući tutnjavu Džonija Rotena i njegovih surovih reči, dok su iz njegove sobe dopirali lagani tonovi Šumana i na promaji se lagano prevrtale stranice sveže otkucanog rukopisa.
Šta bi danas mislio Borislav Pekić o sadašnjoj Srbiji koja se još uvek nije priključila EU, kultura je na margini, a restauracija kapitalizma je stvorila ogromno raslojavanje i jaz između malog procenta bogatih i većine koja preživljava gledajući rijaliti programe?
Smatrao je da je Srbiji mesto u Evropi, a što se to još nije ostvarilo ne znači da u neko dogledno vreme to i neće administrativno da postane. On je bio pobornik jednog normalnog uređenja, a za najveće zlo naše civilizacije smatrao je materijalistički put kojim je čovečanstvo krenulo u samom svom početku. Ovaj surovi i ogoljeni vid kapitalizma s kojim se sada susrećemo kod nas, samo je ekstremni vid do koga se dolazi u ovakvom uređenju. To je ono isto što se dešavalo u vreme Dikensa u Engleskoj ili na Divljem zapadu u Americi. Uostalom, on je to sve oslikao u “Zlatnom runu”. Smatrao je da to jednostavno u modernom svetu ne može da opstane. Moraju se praviti ustupci, mora se voditi računa o slabima, o bolesnima. Takozvani kapitalizam s ljudskim likom.
Očigledno će nam biti potrebno neko vreme da to shvatimo i nešto povodom toga preduzmemo, ali naravno da moramo imati i materijalnu bazu da bi to moglo da se ostvari. Niko ne može umesto nas da se izbori za promene koje želimo. A ukoliko smo dovoljno uporni i stvarno nam je do nečega stalo, to svakako i možemo da postignemo. Ne možemo dozvoliti da se mlade generacije vaspitavaju na takav način. Moja ćerka, iako se rodila u Londonu, i njen srpski jezik se ipak još uvek razvija, polako se prilagođava “poslu”. Sa svojih 14 godina, ipak je našla svoj poseban način da doprinese dedinoj zaostavštini. Otvorila je prošle godine Pekićevu fejsbuk stranicu, koja je za kratko vreme postigla 27.000 fanova. Jednog dana će nastaviti rad posle mame i mene. Pekić je napisao više od 30.000 stranica, i menadžment takvog posla na internacionalnom nivou zaista je ozbiljan.
Kako je bilo boriti se u Londonu s emigracijom, egzistencijom, nostalgijom…
Nije patio od nostalgije. Dovoljno je često dolazio u Beograd da se vidi s prijateljima, familijom, a mnogi su bili u gostima kod nas u Londonu i ostajali po nekoliko nedelja. Pored ogromnog rada, obavljao je korespondenciju s velikim brojem ljudi. Pisma su mu uvek bila dugačka i opširna i zamenjivala razgovore. Ta pisma su sada dragoceni dokumenti iz kojih se vidi kako mu je prolazilo vreme, na čemu je sve radio, šta ga je mučilo, na kakve je probleme nailazio, kakvi su mu bili planovi.
Finansije su bile obezbeđivane na razne načine. S obzirom da je redovno pisao radio-drame za nemački radio, to je bio jedan od načina zarade, a pored toga novac je dolazio od publikovanja knjiga u Jugoslaviji, prevoda na razne jezike i pozorišnih predstava, kao i plate moje majke, koja je radila kao arhitekta.
Da li je Fond Borislav Pekić na kraju uspeo da sastavi tu impozantnu bibliografiju, da sredi sve one stranice, komentare, magnetofonske zapise… Kolika je, na kraju, ta “zapisana” Pekićeva zaostavština?
Fond organizuje tri manifestacije godišnje: konkurs za nagradu Borislav Pekić, za rad u nastajanju, konkurs u kome učestvuju đaci svih beogradskih gimnazija, za prozu, poeziju i esej, koji se održava u Pekićevoj III beogradskoj gimnaziji i publikovanje “Anala Borislava Pekića”. Do sada je štampano osam brojeva “Anala” u kojima kritičari pišu o Pekiću, daju se odlomci iz zaostavštine, kao i obimna bibliografija, beleže se godišnja dešavanja u vezi s Pekićem. Na publikovanju Pekićevog opusa radimo moja majka i ja, i postepeno se zaokružuje očev celokupan rad.
“Zapisana” zaostavština iznosi preko 30.000 stranica. Najveći deo će biti publikovan tokom sledeće dve godine, što zahteva veliku posvećenost. Laguna objavljuje ceo književni opus u 14 knjiga, zajedno s dramama, s tim što neke, kao što je “Zlatno runo”, imaju po sedam tomova, i “Godine koje su pojeli skakavci” u tri toma. Službeni glasnik objavljuje ceo takozvani neknjiževni opus, u 26 knjiga, gde smo svrstali sve dnevnike, eseje, intervjue, korespondenciju, filozofske i političke sveske, govore i čuvena “Sabrana pisma iz tuđine” koje je čitao na radiju BBC.
Jednom prilikom Pekić je izjavio da će pisati do šezdesete godine, a njegove knjige – nove – evo i danas izlaze, više od dve decenije posle njegove smrti. Kako objašnjavate taj fenomen?
Mislim da i on sam nije bio svestan koliko je stranica napisao. Stvarno je to reka njegovih zapisa, misli i ideja. Mislim da će, kad sve bude objavljeno, biti posla za mnoge kritičare i proučavaoce Pekića za dugi niz godina. Tek će se onda sagledati u celosti dubina njegovih ideja.
Nagrada Borislav Pekić već godinama se dodeljuje sasvim mladim, neafirmisanim piscima, koji tek treba da objave svoje prvo delo. To je, praktično, jedina književna stipendija u Srbiji. Koliko je važno što postoji jedna ovakva nagrada i na koje ste pisce, koji su zahvaljujući njoj postali čitani, posebno ponosni?
Broj onih koju su do sada dobili stipendiju Borislav Pekić već je impozantan. Trideset i devet mladih ljudi dobilo je ovu nagradu i bez izuzetka, oni su danas stvarno već naši poznati pisci. Svake godine se javi više od 40 onih koji pošalju svoj rad i žiri, koji već godinama radi u istom sastavu, veoma savesno pročita sve prispele rukopise. Neki od dobitnika bili su Svetislav Basara, Vladislav Bajac, Dragan Velikić, Goran Petrović, Jasmina Lukić, Mileta Prodanović, Sreten Ugričić, Gojko Božović, Ljubica Arsić, Igor Marojević…
Pobegao je, govorio je, u London i od “kafana u kojima se srpska književnost opija i umire”. Od čega bi danas pobegao, kad je književnost na umoru, a kafane, one stare, jedva da i postoje? Da li ta njegova rečenica znači da je bio trezvenjak?
Ne treba to tako shvatiti. Voleo je on kafane, i nije bio trezvenjak, ali je shvatio da ne može napisati sve što je želeo ako nema sistema u radu, i ako ne bude radio svakog dana, i sate i sate provodio je za pisaćim stolom. Uvek je govorio da ideje dolaze ako čovek konstantno o tome razmišlja. Ne može se niko baviti ozbiljnim poslom uzgred i s mene pa na uštap. Kad je pisao “Zlatno runo”, ne samo da su Njegovani bili deo našeg života, nego smo ih zamišljali kao bliske rođake i prijatelje. Toliko ih je on oživeo da smo s njima jeli, spavali, diskutovali. Kad se imaju u vidu svi njegovi projekti, ne može se na drugi način ni raditi. Obožavao je planove, sheme, tabele, to je bio njegov način rada. U Londonu je imao mir i sve uslove za rad. Nije bilo zivkanja telefonom, niti uznemiravanja preko dana. On je to vreme iskoristio do maksimuma. Voleo je svoj posao i uvek je imao beležnicu pored sebe, ili kasnije kasetofon, da ne bi zaboravio neku misao koja mu je pala na pamet. Čak i pored kreveta je imao olovku i hartiju, da zabeleži neku ideju, neko rešenje problema na koji je nailazio u radu. Ne samo da je radio preko celog dana, nego je i u snu nastavljao. Tako je recimo celu dramu sanjao, pa je samo kasnije stavio na papir. Kad se intenzivno o nečemu misli, ne može se prestati, nego mozak i dalje nastavlja, i u snu. Najviše je mrzeo da nešto mora da radi, a ni druge nije primoravao na bilo šta. U kući je vladala potpuna demokratija. Svako od nas je znao svoje dužnosti i obavljao ih na najbolji mogući način. Pre nego što smo došli u London, nije znao ni ekser da ukuca. Međutim, tamo je naučio sve zidarske, molerske, farbarske radove, tako da smo sve sami radili i prilično se izveštili. Sve što je preduzimao, radio je temeljno i na osnovu knjiga i priručnika. Kad je počeo da se bavi baštovanstvom, nabavio je enciklopedije i knjige. Posle nekog vremena postao je stručnjak koga su drugi pitali za savet. Bio je u svemu temeljan i kad se za nešto odluči, nema prepreka niti žali truda. Kad je shvatio da će mu kompjuter koristiti za rad, naučio je da se njime služi veoma brzo i bez problema. Voleo je tehnička pomagala i nije uopšte bio konzervativan u tom pogledu.
Svaka ličnost njegovih romana ima neku profesiju. Da bi mogao o njoj da piše, provodio je dane i mesece proučavajući knjige o tom specifičnom problemu. Nije važno da li se radilo o istorijskim događajima, berzanskim izveštajima, problemima genetike ili vojne taktike. Imao je odlično pamćenje, ali je i beležio ono što je mislio da će mu zatrebati. Bio je sistematičan jer na drugi način nije mogao da funkcioniše s preko 100 ličnosti u “Zlatnom runu”!
Borislav Pekić je jedna od najvažnijih – ako ne i najvažnija – književa, ali i filmska i dramaturška figura na ovim prostorima u 20. veku. Pa kako je, onda, moguće da njegovih dela nema u obaveznoj školskoj lektiri, već deca i mladi moraju sami da ga “pronađu”? Kako to promeniti?
Muka je što nije pisao mnogo kratkih priča koje bi bile pogodne za školsku lektiru. Međutim, ipak deca čitaju i pronalaze za sebe ono što njima odgovara. Radi se na tome da se Pekić uvrsti u školsku literaturu, a Fond je na moju inicijativu pokrenuo projekat “Borislav Pekić našoj deci”, gde između ostalog radimo na tome da deci približimo neke od Pekićevih priča, romana i drama, i prilagodimo ih njihovom uzrastu.
(Iz arhive Nedeljnika)
