Art

Izmišljanje pravde

blata

Blatta orientalis

Karakteristična po svojim dugim nogama, koje imaju vrlo velike bedrene članke i vrlo su dobro prilagođene za trčanje. Poznata po svom veoma pljosnatom obliku tijela sa prednjim jako proširenim grudnim člankom koji u obliku pljosnatog oklopa odozgo skoro sasvim pokriva glavu. Ovakav oblik omogućava im da prodiru u pukotine i šupljine i da se skriju u vrlo tije­snim prostorima. Suprotno opštem vjerovanju bubašvabe ne treba okrivljavati kao prenosioce ljudskih zaraza. Ipak, stalno prisustvo u kući je znak loših higijenskih uslova. Jaja mnogih bubašvaba zatvorena su u očvrslu čauru, obično pljosnatu ili u obliku pasulja, zvanu oothe­ca. Ženke ih nose na kraju trbuha tako da proviruju iz genitalnog otvora sve dok se jaja ne izlegu. Bubašvabe su izvanredan primjer kako krajnja skromnost može biti bogato nagrađena. Bubašvaba ima velike oči. I dva dugačka pipka nalik na bičeve.

Tmurno je.
I biće onako kako ti kažeš, još jednom.
Ponijećemo kišobrane, iako mrzim da ih nosim.
Smetaju u rukama, nekako.
Prošli smo kroz mali park.
I izašli na svjetla glavne ulice.
Godina je zeca.
Krajičkom oka pogledam te.
Izraz lica hladan.
Nekada je smiješno koliko pokušavaš.
Da budeš.
A nijesi.
Ja sam davno prestao.
Da pokušavam.
Išta.
Idem pored tebe.
Ponesem kišobran iako mrzim da ga nosim.
Glomazan je i smeta.
Nije te noći padala kiša.
Ponekad poželim da vidim
Šta se događa.
Odgurneš mi ruku.
Ne želiš.
Izjutra se oblačim sporo.
Govoriš, požuri zakasnićemo.
Ah, kuma, kumovi, ostalo, neke torte i baloni.
Nasmijani ljudi.
U ogledalu pogledam i iznenadim se.
Ah, moj osmjeh najveći od svih.
Ubila si je čim si zakoračila na hodnik hotela.
Čulo se krc, dobro se čulo.
Ah, a volim da nosiš cipele sa štiklom dok si na meni.
Sada ta cipela, baš ta cipela, na njenom đonu.
Ostaci tijela.
Nešto mora da iscuri. To sam pomislio.
Nešto je iscurilo iz tog tijela.
A hotel se punio osmjesima i očima.
Velikim, sitnim, žutim.
I muzika je odjeknula i krenula.
Bio sam u WC-u a svi su me tražili.
Ah, Čehov, Čehov.
Na dnu jednog bureta, šta smo pronašli?
Mi silni kada smo shvatili?
Da poraz ne postoji u ovom svijetu.
I kako je muzika bivala jača.
I kako su se tijela sve više znojila.
I kako su pucali kapilari, polagano, jedan po jedan.
Počinjalo je.
Prvo jedna kod kuhinje, pa još jedna kod glavnog stola.
Pa se čulo krc kod muzike, dva puta.
Pa opet krc, na sred podijuma.
Krc, krc, krc.
Prvo što sam pomislio – neću moći da izdržim.
Ali u prozoru vidim svoj lik i osmjeh na licu.
Krc.
Ne postoje porazi ni rastanci, druže moj.
Oh, veliki Svijete.
Ko muca, a ko govori.
Na konjima ko će do nas doći.
Ko će nam sve oprostiti.

Šef sale se preznojavao i govorio u telefonsku slušalicu:

Odmah da ste došli! Ovo je užasno! Rekli ste da nećemo imati problema!! Da sa tim groznim bubama više nikada nećemo imati problema!!A evo već deset smo ih ubili, a gosti su počeli da dolaze!! – prihvatio je peškir koji mu je dodao konobar, i brišući čelo rekao:

Ako ne dobijem infarkt ništa neće biti….Daj, jesi li ih poslao da kupe te praškove? Odmah pospi sve..i hranu sklonite, pazite, nemoj slučajno neka da se uvuče u hranu!! Završili bi za sva vremena!!

Ko je ovo? – pitao je šef sale i pokazao na mene.

Ne znam – rekao je konobar.

Ko si ti?

Jedan od gostiju – rekoh.

Pa šta radite ovdje, ovo je samo za poslugu..mislim…imamo malo problema sa bubama, ali će sve biti sređeno, znate, ovo nam se nikada nije desilo…

Znam za bube, moja supruga je ubila jednu. Štiklom, bez pardona.

Gdje?!

U holu.

Već ih ima u holu!!!Užas nad užasima!! Slušajte, sve će biti sređeno a ja bih vas samo nešto zamolio..

Recite.

Nemojte da pričate nikom! I vašoj supruzi recite da ne priča nikom. Brzo cemo sve srediti..

Dobro…A…Mogu li ja vas nešto zamoliti..

Šta god želite, šta god…

Da ne ubijate bube.

 

Ja sam Vrač
Ja sam onaj koji zna
Vidio sam vatre u kojima je nestao Rim
I ženu koja u jednom njemačkom gradiću
Na mostu čeka dragog
Snijeg pada po njenoj kosi
Pjesnika koji plače jer se u domovinu
Vratiti nikada neće
Imperatorku u urliku orgazma
Ljude
Ptice
Zmajeve
Poslednji pogled starca
Koji nije želio da umre
Ja sam Kralj
Vidio sam
Čovjeka pretvorenog u bubu
I Gombroviča na plaži
Gdje pokušava da bude Bog
Strah od pauka
Bogomoljka
Smrt koja na ramenu ćuti
Zatvorim oči i stvari se mijenjaju
Oblici, Boje, Mirisi
Ja sam Ratnik
Vidio sam mladence
Pijane
Kako ulaze u sobu
Svlače se i ležu na krevet
Spavaju mrtvim snom
I bube kako kreću
Iz svojih rupa
Sa svih strana
Crne se zidovi od njihovih tijela
Crni se plafon
Crn je i pod
U uglu crn stojim i ja
Sve čeka
Sve čeka samo mene
Moj znak.

 

Iz knjige priča Heroji

Ostavite komentar: