Anatomija Fenomena

Na ekseru [Tema: Čehov]

ceh

Gomila nižih činovnika vukla se Nevskim prospektom vraćajući se s posla. Vodio ih je kući na svoj imendan slavljenik Stručkov.

— Ala ćemo se sad najesti, braćo — glasno je sanjario slavljenik. — Bogovski ćemo se najesti! Žena je pitu spremila. Sam sam juče išao da kupim brašno. I konjaka imam … voroncovskog … Biće se žena načekala!

Stručkov je stanovao bogu iza leđa. Išli su, išli i najzad su sligli. Uđoše u predsoblje. Osetiše miris pite i pečene guske.

— Osećate li? — upita Stručkov i zakikota se od zadovoljstva. — Raskomotite se, gospodo! Stavite bunde na sanduk! A gde je Kaća? Hej, Kaća! Svi smo stigli! Akulina, hajde pomozi gospodi da se svuku!

— A šta je ono? — upita neko iz društva pokazujući na zid.

Iz zida je štrčao poveći ekser na kome je visila službena kapa sa sjajnim štitom i kokardom. Činovnici se zgledaše i prebledeše.

— To je njegova kapa — promucaše oni. — On . .. tu!?

— Da, on je tu — promuca Stručkov. — Kod Kaće… Izađimo, gospodo! Dajte da posedimo negde u krčmi i sačekamo dok on ode.

Društvo zakopča bunde, iziёe i lenjo poёe prema krčmi.

— Kod tebe gusan miriše, pa ti zato gusan i sedi u kući — napravi slobodnu šalu arhivarev pomoćnik. — Koji ga vrag nanese! Hoće li skoro otići?

— Skoro. Nikad ne sedi duže od dva sata. Gladan sam! Najpre ćemo votku popiti i meznuti ukljeve. Pa ćemo i drugu turu, braćo . . . Posle toga odmah prelazimo na pitu. Inače ćemo izgubiti apetit. Moja ženica lepe pite pravi. Biće i šči .. .

— A jesi li kupio sardine!

— Dve kutije. Četiri vrste salame… I žena je sigurno gladna … Kud se uvalio taj đavo!

Oko sat i po posedeše u krčmi, popiše po čaj, da im vreme prođe i opet kretoše Stručkovu. Uđoše u predsoblje. Mirisalo je još jače nego ranije. Kroz poluotvorena kuhinjska vrata činovnici videše gusana i teglu s krastavcima. Akulina je nešto vadila iz pećnice.

— Opet, braćo nemamo sreće!

— Šta je bilo?

Od tuge se zgrčiše želudci činovnicima; glad nije šala, a na ekseru pokvarenjaku visila je šubara od kune.

— To je Prokatilovljeva šubara — reče Stručkov. — Iziđimo gospodo! Pričekaćemo negde … Ovaj dugo ne sedi …

— I ta ništarija da ima tako lepu ženu! — ču se promukli bas iz salona.

— Budale imaju sreće, vaše prevashodstvo! — pratio ga je ženski glas.

— Iziđimo! — jeknu Stručkov. Opet pođoše u krčmu. Naručiše pivo.

— Prokatilov je sila — poče društvo da teši Stručkova. — Posedeće kod tvoje žene jedan sat, ali će to za tebe biti deset godina blaženstva. Sreća, brate! Zašto da se ljutiš? Ne treba se ljutiti.

— Znam i sam, da mi ne kažete, da ne treba. Nije u tome stvar. Krivo mi je jer sam gladan!

Sat i po kasnije pođoše kod Stručkova. Šubara od kune i dalje je visila na ekseru. Morali su se opet povući.

Tek posle sedam uveče ekser je bio slobodan i mogli su se prihvatiti pite! Pita je bila suva, šči topao, gusan prepečen — sve je Stručkovljeva karijera pokvarila! Ipak su jeli s apetitom.

 

Anton Pavlovič Čehov

Ostavite komentar: