Svoje pseudoegzistentne komplikacije lekar projektuje na pacijenta, sopstveni teži slučaj želi da likvidira lakšim i jednostavnijim slučajevima svojih pacijenata. U međuvremenu sopstvene povrede prenosi na bolesnika i time bolesnika u tolikoj meri inficira da on to ne izdržava, niti može da izdrži. Očito je da pacijentu nije neophodan lekar, nego lekaru pacijent. Naravno, ne zbog toga da bi se bilo koji od njih dvojice izlečio. nego da bi obojica proživela nove senzacije bolesti. Psihologija ne traži moralitet, nego uzbuđenja.
Čovek može godinama da eksperimentiše, može da sluša razgovore, niko nikada ne govori ni o čemu drugom – samo o uslovima. Čak i ljubavnici jedva. Možda deca, ali retko. Uvek samo fudbal, moda i margarin. Raditi, uvek nešto raditi kako bi nečega bilo, i ne dolazi do reči ono što jeste. Na koncu se sve gubi u tome što se radi da se zaradi novac, veći stan i više nameštaja, veća udobnost i više zabave, i automobil, neka zavesa, luster, otputovati, i zadivljujuća prekomerna delatnost vodi ka sve većem i većem broju želja. Što je veći arsenal potrepština, sve više raste glad za životom, jer je sam život sve suvoparniji i čovek sve žedniji. Zahtevi neprekidno rastu, svaki dan više najlona i vitamina, magnetofona, televizora i frižidera. Uvek je potrebno nešto bez čega se ne može ni početi.
Danas iz svetskih ratova i koncentracionih logora nisu izašli sveci. Po svemu sudeći to je ono što najdublje obeležava sredinu dvadesetog veka.
Treba živeti ovde zajapurena lica prepušten neistini, i ostavljen od istine. Gledati kako nikogovići mogu zbijati svoje krvave šale, i ništa im se neće dogoditi. Prostaci zulumćare, i niko na njih neće udariti. Ostali se pak zlopate, i mogu biti proganjani, iako svi podjednako čeznu za dobrima lepog života. Položili su temelj zakonu od laži i zločina i rasprostrli ga na ceo svet, i celo čovečanstvo cvili, ali se ništa ne događa. Dopuštena je kvarež. Treba živeti ovde prepušten neistini, i ostavljen od istine.
Ako me je istina ostavila na cedilu, moja jedina odbrana je da joj ostanem veran.
Svaki diktator je neko ko poseduje višu moć, nije čovek, nego reprezent kolektiva. Iz gledališta to može biti ubedljivo, iz blizine je prilično komično. Već i zbog toga što je ovakav kolektivni arhetip koji se javlja u individualnom vidu nadmena fantazmaggorična himera. U humanim društvima je veoma redak ovakav način razmišljanja u arhetipovima, a karakterističan je za primitivne zajednice.
Čovek ponajmanje može da podnosi neposlušne stvari. Nepodnošljivo je ako on nešto ipusti, ono padne, ako dotakne vrelo gvožđe, opeče ruku. Čovek ulaže kolosalne napore da bi ponovo vaspostavio svoju moć, i civilizacija, nauka, tehnika konačno i nisu ništa drugo do pokušaj ponovnog zadobijanja bezuslovne moći kojom je izvorno raspolagao, ali ju je izgubio… Čovek na višem stepenu uvek izmišlja nove formule za podjarmljivanje, a na nižem stepenu, ako mu se stvar odupre, on psuje. Većinom grdi Boga (druga formula traži pomoć Boga), jer je uveren da ga je Bog lišio moći nad stvarima. Kao posledica početne korupcije, čovek je moć izgubio zbog svoje greške, i konačno može je ponovo zadobiti tek u jednom jedinom slučaju, ako ukine korupciju i vaspostavi
ljudsku normalnost i vrati se u opšti poredak sveta.
Ne verujem ni u šta drugo do u svetlost. Misao da je ljubav jedini ispravan način života samo zato prihvatam, jer je ona jedino razumna. Nonsens je ono što se nalazi izvan nje.
Svetac nije univerzalno, već individualno poricanje života, i zbog toga ne spada u krug razuma i poretka, nego samo u viši red. Uvek je jednokratan, individualan, uvek vezan za sposobnost, uvek izuzetak. Nije razuman, samo veliki. Normalan čovek se smešta u univerzalnom poretku, dar mu nije potreban, bilo ko može da ga preuzme i da ga živi, nije višeg reda, nije individualan, nije jednokratan, nije izuzetak, nego je opšte pravilo.
Lepom ženom se naziva ona koja ume da pruži viši pojam o telesnosti. Biti žena je inače zanimanje koje ispunjava celokupnu egzistenciju.
Žena koja izvan sopstvene ženstvenosti traži druga prava daje za manje ono što je veće.
Prosvetljenim se naziva onaj ko probije granice ljudskog života i učestvuje u svetlosti koja je višeg porekla od života. Svako ima „teoriju“, teoriju samo malen broj, ali dok je ona sasvim teorija, zatvorena je u sebe, lebdi odvojena od života, većinom iznad života. Da bi teorija bila ostvarena, što znači da se ostvari zamišljeni životni poredak, treba načiniti odlučan korak. Odrednica je: realizacija. Korak se u arhaičkom dobu nazivao posvećivanjem. Posledica posvećivanja jeste što čovek raspolaže moći nad takvom silom koja teoriju može da prebaci u životnu praksu.
Crkvu nisu razorile istine koje je otkrila prosvećenost. Prosvećenost nije našla istinu, ali je nije ni tražila, jer nijedna jedina delatnost karakteristično prosvećenog mislioca, ponavljam i naglašavam, nijedna jedina delatnost nije bila traganje za istinom, nego osvetnički ratni pohod protiv Crkve i hrišćanstva i religije i spiritualnosti, i svaka misao (uz sasvim malen broj izuzetaka) izrečena u poslednjih četiri stotine godina nije nastala u znaku traganja za istinom, nego iz osvete nad Crkvom.
Ispod egzistencijalnog nivoa humanog ne nalazi se životinjsko, već demonsko. Ako čovek padne s nivoa ljudske egzistencije, neće postati životinja, već demon.
Za čoveka nema oslobodilačkog životinjskog bivstva. Kad se razori osnovno ljudsko stanje, čovek ne postaje životinja, nego korumpirani čovek. Ispod pale ljudske egzistencije ne otvara se rusoovski ili darvinovski ili frojdovski ili tolstojevski ili ničeovski rajski nedužni svet životinje bez pitanja, nego pakao demona. Naša egzistencija je vezana za humano bivstvo, a humano ima poredak bivstva koji se ne može promeniti.
Biti heroj znači ostati veran sudbini. Prihvatiti patnju, borbu, slučaj, smrt, greh. Ako to neko svesno u sebi učini, i preuzme na sebe, on stupa na neki viši stupanj, sam želi da sve reši, ili bar preuzima vođstvo, ne pouzdava se ni u koga izvan sebe, jer je nemoguće na bilo koga računati u ovome svetu… Slava većine heroja je u njihovom padu. Oni su unapred uračunali tragiku.
Znamo da život nema cilja; ima smisao. Smisao, pak, sam čovek smešta u sebe time kakav život smatra dostojnim sebe. Ako život ostaje ispod određene mere, besmislen je; ako prestupi meru, i sam život počinje da bude delo.
Istinsko delo je posthumno. Dok stvaralac živi, i delo je u opseni koja je svakom živom data u prinadležnost zajedno sa životom. Jer dok neko živi, ima sam život, tek kad umre, pretvoriće se u sudbinu. Tema životnog dela pak zaključena je i gotova i sudbinska… Među velikim delima nema razlike u godinama. Svako veliko delo je istodobno. Svako veliko delo stalno je prisutno. Svako veliko delo je moj savremenik.
Apsolutno delo su svete knjige (objavljenje). Delo koje je postalo svetovno nazivamo književnošću.
Temelj svetih knjiga je red. Red je samo jedan, preegzistentni, što znači da je bio i postoji pre nego
svet. Red sebe samog iz sebe reguliše, neprekidno uređuje i drži u redu… Kada se izgubi svest o redu, nastaju sistemi. Sistem je ono što želi da bude red, ali ne može, nešto se negde uvek zgreši i na toj tački propadne.
Istorijske države i društva, religije i pogledi na svet i filozofije nisu u znaku reda, nego sistema. U Evropi, izuzev nekoliko izuzetnih mislilaca, građeni su samo sistemi. Samovoljne misli s nedoglednim (sofističkim, dijalektičkim) nizovima dokaza koji se bar na jednom mestu pokažu neodrživim i raspadnu se. Dok danas živimo na ruinama svih porušenih sistema.
Sakralni red je tiha svakodnevica.
Hrišćanstvo u svom izvornom obliku, kako je objavljeno u Jevanđelju, nije religija, nego baština i to po svoj prilici onaj temelj baštine koji bez ostatka izriče smisao bivstva. Isus je otelotvorenje bića Boga, pojavio se ne da nagradi ili kazni čoveka, nego da ga oslobodi, da razbije kapiju smrti i da otvori više stepene bivstva.
Hrišćanstvo su kompromitovali hrišćani. Hrišćanstvo je izgubilo sav svoj uticaj. Hrišćanstva, kaže Kjerkegor, nema. Naravo, to nije tačno. Hrišćanstvo je danas isto ono kao kad su bile izgovorene reči Jevanđelja, samo što je čovek u svojoj otuđenosti duha, kako bi mogao da živi i bez zapreka uživa u životu, poverovao da je ono popovska prevara, možda bedna zabluda.
Šta je hrišćanstvo? Otvaranje prema celini bivstva. Što i indijska ili kineska ili iranska ili grčka
orfička baština, ali u određenom pogledu sve one skupa, jer ni jedna baština ne ume da stopi u sebe sve ostale, samo hrišćanstvo. Hrišćanstvo je osnovno stanje svake baštine.
Sloboda je uzbuđenje samo dotle dok je nema, dok je nešto u čoveku što mu zabranjuje; čim se sve mogućnosti otvore i nestanu otpori koje je čovek pokazivao prema samom sebi, ona odjednom postaje jednostavna. Ako posebno ne pribavimo saznanje o njoj, nećemo je ni primetiti. Po svoj prilici u pravu su oni koji kažu da bi zemlja sasvim lako mogla postati raj, samo je mi pretvaramo u
pakao.
Početak Evrope su, kaže Veber, Termopili, gde je malena grupa ljudi zadržala persijskog kolosa, i izginula, ali je odbranila slobodu Grka. Smisao bitke je sledeći: postoji nešto što je više od života i zbog tog više i život treba dati. To je baza evropskog načina života. Slava Evropljanina. Posle Termopila hrišćanski mučenici, srednjevekovne sekte, Hus, Đordano Bruno u svakom slučaju su odražavanje intaktne suštine ljudske ličnosti, čak i onda ako se mora i život dati. Ono što se danas zbiva to su obrnuti Termopili. Pretežna većina čovečanstva za čist i puki život, bio on ma kakvo sramotno ropstvo, prodala bi svoju slavoljubivu slobodu za što bolje pare. Sa svojom slobodom, razume se, i slobodu drugih.
Onaj ko život daje za više od života, slobodan je, onaj ko to ne čini, najpre je sluga, zatim Nikogović.
Bela Hamvaš
