Sedim u fotelji pored baštenskog prozora. Iza stakla natiče moluskno-žuto more. Poput diareje. Priroda je dobila proliv i sve je kaki-žuto. Žutilo prodire u nameštaj koji pucketa svuda oko mene. Zujanje obližnje drvare, kao panika desorijentisanog tvrdokrilca, udara o staklo sluha …
S radija Rossini, uvertira „Sémiramis“. Tajfun zvuka. Zatim Strauss „Imperijalni valcer“. Zamah još traje. A onda antiklimaks – Adagio, Albinoni, pogreb u kasnu jesen, apsolutno beznađe, kraj … Na zidu, preko puta, hlad postaje tvrd. Promene se stalno događaju. Samo treba imati vremena i oko. Parket je uglačan voskom. Prijatan miris izobilja. Izobilja nema, samo njegov miris u vosku. Pravom i onom iz memorije …
Smrkava se. Fekalične boje prirode postaju crne. Sve tamni kao na slikama starih majstora. Samo jedan zlatan zrak, kao koplje zaboravljeno na bojištu. Takvo koplje, ali olovno sivo, nosi i riter, kome na zidnom goblenu višeglava aždaja nudi svoj, bledim pamukom, izvežen trbuh …
Kakva je to noć koja mi dolazi kao lopov?
Noć slobode koja nam je izrečena kao presuda na smrt?
Noć zavere protivu pravca vlastitog krvotoka?
Noć ustanka senki koje će nam se otkinuti s peta da na naličju ovog sveta stvore svoj?
Noć u kojoj će me, između dva noža, nadživeti samo stid?
Noć prostitucije sa uzaludnostima?
Smaknuća koje se ne oseća?
Noć posle koje se savest nalazi tamo gde smo ostavili papuče?
Noć u kojoj se trune na rukama uspomena?
Noć Leonida Njegovana, koji će, ako bude stvoren, pucati ne da se brani, nego da diže buku, u nadi da će je neka budućnost čuti?
Noć La Gen-a, koji je čekajući zoru i giljotinu, učio pravopis?
Noć straženja pred Onim što će doći, a ja neću znati ni dan ni čas u koji će doći? …
Osam je sati. Vreme je da se spremim za doček Nove godine. Sutra je 1955. Pa šta?…
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 404-405). – Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.
