Nebo plavo
– Svi se tamo mrze – rekla je mužu.
Rekla mu je:
– Ne mogu više.
– Prava mržnja, ogovaraju, atmosfera je užasna.
– Tužna sam.
Muž je čitao novine i promrmljao:
– Šta da radiš, tako je svuda. Vrijeme je takvo.
– Neću – rekla je.
Iz sobe se začula vika.
Njena majka ulazi i kaže:
– Stvarno su nemogući. Opet su se potukli.
Juče joj je rekla:
– Da sam na tvom mjestu ja to ne bih tolerisala. Stalno na putu. Kakav je to način. I što je
najgore odmah bih pomislila da ima neku drugu. Ti ništa. Ni da posumnjaš.
Sada ga gleda, on čita novine, nosi naočare, doktor mu je prije godinu rekao da mora, ako hoće da sačuva vid.
Vara li me – pomisli.
Varam li ja njega – pomisli, nasmiješi se.
Izašla je na balkon. Noć je stizala preko brda. Čula je automobile i ptice, ptice kao nikada do tada.
Uznemirene su – pomislila je.
Možda će večeras kiša.
Možda će zemljotres – pomislila je.
Možda večeras kada zaspimo, možda se više ne probudimo.
Kada je stigla na posao koleginica je rekla:
– Biće otpuštanja – novi šef svakog pojedinačno zove u kancelariju.
– I iz nje ne izlaze baš veseli.
– Užas!
Šef je imao velike uši, bio je proćelav, znala ga je iz srednje škole, čak je zvao da izađu u grad. Odbila ga je.
Ko zna sjeća li se toga.
I šef je pružio ruku i rekao: odavno se nijesmo vidjeli, govorio o televiziji, o programu, o nedostatku novca, o kadrovima koji su istrošeni, o njoj za koju zna da može puno više, i više, i gledala ga je, i iza njega nebo, on je šetao po kancelariji, ponekad bi stao baš ispred prozora i neba ne bi bilo, onda bi se sklonio i plavetnilo bi se u njenim očima opet pojavilo, i kada je novi šef prestao da priča kada je sjeo, rekla je:
– Stvarno ne mogu više.
Ustala je izašla iz kancelarije i sa osmjehom rekla koleginici:
– Danas će biti divan dan.
