Kao da su u glavi, a ne u tornjevima, zvonila zvona
U prepodnevnom gradiću, nedeljnom, uz Tisu
Ležao je kasni septembar na srcu kao tona.
Iz bašti – jesen se odazvala tajno tišinom u mirisu.
O te skrovite bašte koje se na istrošenom suncu suše
I vire iza letvastih ograda šarene kao zebra!
Gorele su u njemu korovske vatre što se puše
I plamsanje se iz njih, blagošću, selilo u rebra.
To beše: kao zamena leta
(Jer ono je odlazilo, skoro u čamcu, duž riđih šuma,
Tisom).
Stajao sam, ukopan tako, pred glavom suncokreta:
Šta se to zbilo s dečakom što segnu za Beatrisom?
Iz bašta je virio u svet zagledan u tajnu života:
U srce nedelje, puno zvona, odlazili su neki u
crnom da se krste.
Stajao je sada opet al s druge strane tog plota.
O bašte i ljubavi: sav pesak godina, do praha,
procuri gle kroz prste!
Tu padoh, kao po dragoj grobnoj ploči,
U siromaštvo, u krućenost skrajnutog sveta.
Gledali su me (da l’ ludog ili lude?) neke plave
zastrašene oči
Oko glave se vrtele kao ringišpil poslednje krpe leta.
Stevan Raičković
Časopis Bagdala
(Broj 32-33/1961)
