Van Gogovo pismo bratu Teu
Eten, 7. septembar 1881.
Old boy, ovo pismo je za tebe, i nećeš ga nikome pokazati, zar ne?
Moram najpre da te pitam da li te i najmanje čudi što može da postoji jaka i strasna ljubav koju ne mogu da rashlade čak ni mnoga „ne, nikada, nikada“? Uveren sam da te to ni najmanje ne čudi, već ti izgleda prirodno i „razumno“.
Ljubav je, naime, nešto pozitivno, snažno, nešto do te mere stvarno da je onome ko voli jednako nemoguće da iskoreni to osećanje, kao što mu je nemoguće da digne ruku na sebe. Ako mi odgovoriš: „Ima, ipak, ljudi koji dižu ruku na sebe“, ja ću ti jednostavno odgovoriti: „Ne verujem da sam čovek koji je tome sklon“.
Istinski uživam u životu i veoma sam srećan što volim. Moj život i moja ljubav su jedno. „Ali“, prigovorićeš, „nalaziš se pred jednim nikada, ne, nikada“ A ja na to odgovaram: old boy, trenutno to nikada, ne, nikada doživljavam kao komad leda koji pritiskam uz svoje srce da bih ga otopio.
…
Postajem sklon melanholiji kada vidim toliko ljudi kako primaju stvari k srcu, ali nemam nikakvu nameru da i sam postanem melanholičan i da dopustim da klone hrabrost kojom sam se naoružao. Takva pomisao je daleko od mene.
Neka bude melanholičan ko hoće, meni je toga dosta i jedino želim da budem veseo kao lasta u proleće! Hoću da pevam jedino ovu pesmu: „Voleti još!“ Da li bi ti, Teo, uživao u tom „nikada, ne, nikada“? Mislim da ti zaista ne bi. Ali izgleda da ima ljudi koji u tome uživaju i koji možda „i ne znajući“, svakako uz dobru volju i u najboljoj nameri, čupaju led sa mojih grudi i nehotice na moju vatrenu ljubav sipaju više hladne vode nego što su toga svesni.
Ipak, uveren sam da me ni mnoga vedra hladne vode old boy, za sada neće rashladiti.
Ne smatraš li da su neotesani oni ljudi koji mi stavljaju do znanja da treba da se pripremim, da ću uskoro saznati da je ona prihvatila drugog, bogatijeg udvarača, da se prolepšala, da će je uskoro zaprositi, da joj se svakako ne bih svideo ako bih otišao dalje od „brat i sestra“ (to je krajnja granica!), da bi bilo zaista šteta ako bih u međuvremenu (!!!) propustio neku drugu priliku, možda bolju!…
Šta zna o ljubavi onaj koji nije naučio da kaže: „Ona i nijedna druga“? Kada su mi rekli sve te stvari, osetio sam svim srcem i dušom, svim razumom: „ona i nijedna druga“. „Slabost, strast, bezumlje, nepoznavanje sveta, eto šta pokazujete“, reći će, možda, neki, „i kada kažete: ona i nijedna druga, budite oprezni, pokušajte da sredite stvari.“ Daleko je od mene takva pomisao.
Neka moja slabost bude moja snaga, želim da zavisim od nje i nijedne druge i čak kada bih mogao, ne bih želeo da ne zavisim od nje.
(kraj prvog dijela pisma)
