Nije baš lako svakoga jutra
praviti iste pokrete.
Stolica na kojoj sedim
okrenuta je prema planinama.
Prozor je otvoren
ako se ptice predomisle.
Nije baš lako vući se danom
istom stazom, sa istim mislima,
nositi tvoju ljubav kao teret, breme,
i usput se plašiti da ga ne ispustim.
Kukavica, kakva sam uvek bila
ni pedalj van okvira,
ni vrhom u tuđe polje.
Nije lako moliti se da me mimoiđe
užas lepšeg dana.
Nije lako voditi se pod ruku,
smešiti joj se,
a ne zavoleti je.
Nije lako.
Jasna Đurđić
