Komentar uz Epilog
Oktobra 1920. štampam Sumatru u Književnom glasniku i objašnjenje svoje poezije. Rešen sam da idem u Pariz i odlazim.
Ja sam se nadao da u Parizu ostanem nekoliko godina.
Ni ta mi se nada nije ispunila.
Ovaj epilog bio je napisan, i štampan, kao i prolog, u Lirici Itake. Kao što se danas može videti, to je bilo svesno odricanje od uloge nekog našeg Frajligrata, u Beogradu.
Ali, poslednja strofa u tom epilogu, proročki, predviđa da će: „na Itaki da se udari u sasvim druge žice!“
A dodaje i to: da je svejedno, da li ja, ili ko drugi.
U Pariz su, tada, pre mene, već bili otišli moji prijatelji: Sibe Miličić, Rastko Petrović, Sava Šumanović. Tamo se nalazio onda i Dušan Matić.
Pre mog odlaska iz Beograda moj prijatelj doktor Đurica Đorđević i njegova žena Krista (rođ. Šumanović) pokušavaju da me naprave privremenim, predmetnim, nastavnikom, da bih došao do novca.
Oni priređuju večeru za ministra Svetozara Pribićevića, i agituju da i država pomogne školovanje pesnika.
Načelnik Ministarstva prof. Vidanović onda pita: „A je li mladi gospodin bio na Solunskom frontu?“ A Đurica ga onda pita: „A je li njegov ministar bio na Solunskom frontu?“
Ja stojim sav crven u licu.
Vidanović me onda postavlja za privremenog, predmetnog, nastavnika, u Kragujevcu, ali mi odobrava odsustvo, u Parizu.
Obećava mi i platu u Parizu. Koju nisam dobio.
Ja onda prodajem kuću očevu, iseljavam mater, i odlazim u Pariz.
Načelnik Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete, Nušić, daje nam, svakom ko odlazi za Pariz, franaka 500. Da nam se nađe.
Tako se onda išlo, na ćabu, u Pariz.
Pre svog odlaska iz Beograda završavam i svoju političku karijeru, katastrofalno.
Ja sam se bio deklarisao, javio, tada, za socijalistu, i bio sam to praktično, ali nisam ispunjavao, strogo, svoju dužnost partijsku. Odlazio sam, često, na pivo i večeru, u takozvani „Radnički dom“, na Slaviji, ali šefove stranke nisam mario.
Smatrao sam ih za neku vrstu „kasiga“ u Ekvadoru.
Prilikom dolaska jedne socijalističke delegacije iz Pešte, pao sam u nacionalističku devijaciju i bio mi je zabranjen pristup u Dom. Tvrdio sam da će te industrijski jače zemlje, nas, zemljoradničke zemlje, kraj sveg socijalizma, i dalje da iskorišćuju, ali sam imao svega jedan glas za tu teoriju. To je bio pomenuti Ilija Petrović, prevodilac Bajrona, koji je imao nekakve veze sa šefovima socijalista. Kad je on otišao, ja sam izleteo.
Možda su imali pravo.
Kakvi su oni bili Englezi, takav sam i ja bio Gledston.
Niko nas književnike nije uzimao ozbiljno.
Sasvim je drugo bilo, pre rata, doba Skerlića, koji je, tobože, tako isto bio socijalista. Državi je tada bilo potrebno pero i hor, koji će pevati, kako su Dučić, Rakić, Bojić, Jelić, pevali. Za čitalačku publiku.
Državotvorno.
Rakić, koga sam, za njegov rad, na Kosovu, jako poštovao, bio je doterao dotle, da je za poeziju smatrao i to kad kaže: da će i on dati život za otadžbinu, neozaren sjajem starih, feudalnih, vitezova, ali svestan onoga šta daje i zašto ga daje. Kao da plaća porez.
Dok polazim u Pariz, susrećem, poslednjih dana, na kaldrmi Beograda, i onog Birimca, koga je čitalac poznao na početku ovih komentara, u Beču.
Došao je, siromah, da reguliše penziju.
On se, u Galiciji, bio predao Rusima, sa kuršumom u članku, a zatim je, u srbijanskoj konjici, oplovio Evropu i iskrcao se u Solunu. Jahao je do Beograda, i bio na službi, u puku, u Nišu.
Međutim, konj ga je bio udario, kopitom, u glavu, u štali, pa je dugo bolovao i sad je oglašen, od lekara, za nesposobnog za službu. Samo, njemu nedostaje nekoliko dana do prava na penziju, pa neće da mu penziju dadu, nego ga otpuštaju. Sprema se da upražnjava veliku umetnost trgovačkog putnika.
Meni ga je žao i mi se zgledamo tužno, pa da bih ga razveselio, kažem mu: „Prodaj, Milošu, jednog od onih tvojih ajgira u Bašahidu, pa hajde sa mnom u Pariz, da živimo tamo kao što smo živeli u Beču.“
Veli, ti ajgiri su crkli davno.
Ja sam prodao očevu kuću u Ilanči i iselio majku, a ona se onda nastanila u Pančevu. Dobija neku penziju.
Pančevo je varoš njenog detinjstva, ali me i moja mati gleda tužno. Ja se ne nadam da ću se vratiti iz Pariza skoro, a ona se oseća opet sama. Vratila se u varoš gde se rodila, i gde je odrasla, uz maćehu, a sad opet ostaje bez igde ikog svoga.
Kad sam ja daleko, kaže, život za nju nema smisla.
U Pančevu nalazim i onog majora, Kostu, koga je čitalac, kao i Birimca, upoznao u Beču.
Neveseo je i Kosta.
Veli, napustio je vojsku.
Pitam, zašto?
Veli, on je, kao aktivni oficir bič odmah primljen u vojsku i služio je u puku, u Nišu. Veli, nije mu bilo rđavo, ne može se potužiti. Svi su bili ljubazni prema njemu.
Samo, kad uzjaše konja i povede bataljon, mala deca u Nišu trče za bataljonom i pogađaju. Pogađaju koji je, među oficirima, autentičan, Srbijanac, a koji je bivši, austrijski. Pogađaju prema kroju šinjela, prema kroju kape, pa i prema licu. Pa viču: „Ovo je naš, a onaj je Švaba! Ovo je naš, a onaj je Švaba!“
Veli, a dobro pogađaju.
Pa nije mogao da izdrži i zatražio je penziju.
Sad ide, svako poslepodne, u slastičaru, u Pančevu, ali sladoled u Pančevu nije kao u Beču. Ni blizu.
Ne izgleda dobro.
Sad je u civilnom odelu, a ima mali šešir i veliku glavu.
Ja onda u lađi, kojom se vraćam u Beograd, čujem kako vreme ide Dunavom, a korača gvozdeno, i kako nas je pregazilo.
U Srpskom književnom glasniku, oktobra prvog, Popović je onda štampao moju pesmu o Sumatri, i njeno objašnjenje.
Međutim, niko nije naslutio, pa ni ja, ono što sam predosećao u pesmi koju sam nazvao Stenje.
EPILOG
Da li da pevam profesorima
što su kritici vični,
što ištu, ištu optimizam,
pod papučom, reumatični?
Ili našim gospođama,
što vole božićne priče,
što se plaše roda nad nama,
i ne trpe da prosjak viče.
Ili ću velikim patriotama,
što govore samo o seljaku,
što ne sme mirisat na balegu,
nego na mesečinu mlaku?
Ili ću tamo, gde grde
samoubice, i tvrde:
da je to pariski uticaj?
Ne, tom je kraj!
Na Itaki će da se udari
u sasvim druge žice.
Svejedno da li ja
ili ko drugi.
1920.
Miloš Crnjanski
