U srednjovekovnoj mitologiji Skandinavaca, Norme su u stvari Parke. Snori Sturluson, koji je početkom XIII veka zaveo red u toj rasutoj mitologiji, kaže nam da su tri od njih glavne, te da su njihova imena Prošlost, Sadašnjost i Budućnost. Osnovano je naslutiti da je poslednja okolnost čin istančanosti, ili pak nadodavanja, i to teološke prirode; Stari Germani nisu bili skloni takvim apstrakcijama. Snori nam pokazuje tri devojke pored vodoskoka, u podnožju drveta Jidgrasil, koje je u stvari svet. Neumitno kuju našu smrt.
Vreme (od kojeg su načinjene) počelo je da ih zaboravlja, ali oko 1606. Vilijam Šekspir je napisao tragediju Magbet, u čijoj se prvoj sceni i pojavljuju. To su one tri veštice koje ratnicima predskazuju sudbinu koja ih očekuje. Šekspir ih naziva wird sisters, „kobnim sestrama”, Parkama. Wird je među Anglosaksoncima bilo ćutljivo božanstvo koje je vladalo nad besmrtnima i nad smrtnicima.
Iz Priručnika fantastične zoologije (Horhe Luis Borhes i Margarita Gerero)
