Piše: Slobodan Bubnjević
Retke su savremene prakse sa takvom istorijskom ukorenjenošću kao što ih imaju akademska zvanja. Opravdava li to opšte uzbuđenje oko ovih titula? Prethodni dani su našoj javnosti doneli otvorenu diskusiju o akademskim zvanjima. Kako su nastala akademska zvanja?
Doktori nauka u prošlosti
Ovih dana, mnogi su doktori nauka gledali ka polici na kojoj čuvaju svoju disertaciju. Neki sa gnevom, drugi sa zebnjom. Naime, nakon što je početkom juna 2014. jedno medijsko preispitivanje autentičnosti doktorata najvših državnih službenika pokrenulo lavinu reakcija, poneki od naših doktora mogli su biti i zabrinuti. Šta će se otkriti ako na njihovu disertaciju dođe red u opštem medijsko-političkom kovitlacu?
Čudno, zar ne? Kako je u svojoj suštini čisto akademsko pitanje odbrane doktorata postalo tako vrela politička tema? Sasvim se dovoljno o tome piše i govori, te prepustimo pametnijim i upućenijim da istraže dalji zaplet oko spornih doktorata, aktuelnih procedura i budućnosti univerziteta koji ih je izdao. Ali, hajde da, za razliku od drugih, pokušamo da naučimo još nešto i napravimo mali osvrt na korene doktorskih titula.
Za to je potrebno da se na trenutak iz bure novinskih naslova i usijanih društvenih mreža vratimo u sredinu 12. veka, doba kad niču prve klice evropskih univerziteta. Evropa ovog doba je čudno, strašno mesto. Svet je ne samo podeljen, na hrišćanski i onaj drugi, paganski, nego je, nakon mnogo vekova relativne tišine, uzburkan. U daljini se vode krstaški ratovi. Jerusalimska kraljevina pokušava da preživi skoro pun vek, sabijena u uski pojas uz Sredozemno more. Serije pohoda koje predvode papski legati i evropski kraljevi žedni večnog života promenljivog su uspeha.
Strah okiva gradove na kontinentu.
Uporedo sa dalekim naporom da se povrati i zadrži Jerusalim, putevima lutaju krstaši, trgovci iz daljine, hodočasnici. Prvi benediktanski monasi traže pokajanje. Siromašni golijardi, posebna grupa učenih lutalica, trgaju za znanjem kroz sela, manastire, gradove, pevajući skaredne pesmice i izvodeći predstave. Mešaju se ideje, uticaji, veštine – na mnogim mestima znanje postaje roba. Manastirske škole izlaze u gradove. Učenici i učitelji se okupljaju oko proslavljenih mislilaca i govornika, kao što je u Parizu bio Abelard. Prevode se arapske knjige, a znanja antike iznova oživljavaju.
U toj atmosferi, sredinom veka nastaju “esnafi” učitelja i prve organizovane škole, iz kojih će u Parizu, Oksfordu i Bolonji nastati prva sveučilišta, prvi univerziteti. “Poreklo sveučilišnih korporacija je često jednako mračno kao počeci i ostalih zanatskih tijela. Organiziraju se polagano, postepenim tekovinama, slučajnim zgodama. Njih statuti tek naknadno potvrđuju”, opisuje ovaj lagani razvoj jedan od najboljih poznavalaca epohe, francuski istoričar Žak le Gof, u uzbudljivoj knjižici “Intelektualac u Srednjem vijeku” (u prevodu Nade Grujić). “U gradovima gde nastaju, sveučilišta brojem i kvalitetom svojih članova predstavljaju snagu koja zabrinjava ostale oblike vlasti”, smatra le Gof.
Isprva, budući da su potekle iz manastirskih okvira i da su učitelji i sami bili klerici, ovim školama upravlja kancelar, koga imenuje lokalna crkvena vlast, biskup. Kancelar će, međutim – kako univerziteti budu rasli, privlačili više studenata i postajali sve bogatiji i moćniji – bez mnogo drame prerasti u protokolarnu funkciju. Znatno će biti burniji sukob univerziteta i svetovne vlasti, feudalaca, kraljeva i gradskih komuna. Univerzitet dovlači ljude iz celog sveta u grad, studenti su organizovani u nacije i to zabrinjava lokalno stanovništvo. No, on znači i ekonomsko blagostanje za gradove u kojima raste, pa lokalni kraljevi daju brojne privilegije univerzitetima.
Rani univerziteti bili su organizovani u četiri celine, gde se proučavalo pravo, teologija, medicina i veštine (arts). Vremenom, poslednja celina će izrasti u filozofiju, a kasnije i u nauke koje poznajemo danas. O rastu uticaja ovih studija možda najbolje govori da je titula rektora isprva bila rezervisana samo za fakultet filozofije i da je sa njegovim jačanjem, ona postala upraviteljska na celom univerzitetu.
Esnaf, zajednicu koja vodi univerzitet čine doktori, predavači. Tokom 12. veka Crkva izdaje doktorima takozvanu licentia docendi, što im daje pravo da podučavaju. Univerzitet je zajednica doktora. To nije jedno zdanje ili kampus, već grupa intelektualaca koja na nekom mestu okuplja slušaoce. Sama reč doktor je latinskog porekla, a nastala je od docere, podučavati. Mada je etimologija često varljiv trag kad poželite nešto da rastumačite, doktor kao latinski – i antički i potom, srednjevekovni – naziv zaučitelja, podseća na hrišćanske temelje slobode univerziteta.
Doktorima su nazivani sami apostoli i prvi hrišćanski učitelji. Mada kad mislimo o slobodi intelektualnog rada, Crkvu najčešće vidimo kao suparnika akademskim organizacijama, upravo je univerzalni, internacionalni duh srednjevekovnog hrišćanstva omogućio da nastanu univerziteti kakve poznajemo.
Sa prelaskom u 13. vek, u jeku sukoba sa lokalnim vlastima, rimske pape nizom dekreta jačaju ova središta znanja. U Parizu, koji je u to doba jedan od najživljih intelektualnih centara (Vavilon, kako ga nazivaju pojedini kaluđeri poput Sv. Bernara), 1229. godine dolazi do sukoba studenata sa lokalnim stanovništvom i kraljevom stražom. U znak protesta, univerzitet štrajkuje i napušta Pariz na pune dve godine. Ovo ukidanje univerziteta u Rimu vide kao tragično.
Da bi popravio stvar, papa Grigorije IX izdaje 1231. čuvenu bulu Parens scientiarum kojom univerzitet stavlja pod svoju zaštitu. Ovaj se dokument u istoriji akademizma smatra Magna cartom, a nalik Parizu, sličan put ulaska pod papsku zaštitu preći će i ostali evropski univerziteti. Posebno je važno da već od 1213. papska vlast obezbeđuje univerzalni značaj tituli doktora, izdajući od tada svršenim studentima i budućim učiteljima licentia ubiquie docendi koja važi ne samo na univerzitetu gde je student završio školovanje, nego u celom hrišćanskom svetu.
Zahvaljujući tome, titula doktora postaje univerzalna. Ona donosi izvesnu sigurnost intelektualcima, a univerzitetima nezavisnost i blagostanje. Studije na srednjevekovnom univerzitetu traju šest godina nakon čega se dobija titula mastera, sa univerzalnim pravom na podučavanje, dok se status bačelora moglo postati usput. Doktorand, kandidat za doktorsko zvanje, nazivao se doctorandus. Sama titula doktora, najvišeg akademskog dostojanstva, sticala se u srednjim godinama i vezivana je za podučavanje i životnu posvećenost širenju znanja. No, ona se, mnogo više, vezivala za učenjae i podučavanje, nego za naučno istraživanje.
Tek u Nemačkoj u 19. veku, u epohi ogromnog razvoja savremenih nauka, stizanje zvanja doktora počinje da se isključivo vezuje za istraživački doprinos. Ovde nastaje u mnogim zemljama danas popularna titula PhD, odnosnoPhilosophiæ Doctor, doktor filozofije (doktor nauka, kako bismo na srpskom danas rekli), a za čije je sticanje neophodno napisati disertaciju koja sadrži originalan naučni rad. Do kraja veka, zahvaljujući brojnim američkim studentima na nemačkim univerzitetma, ova praksa će se proširiti na SAD, a početkom 20. veka i na ostatak Evrope.
Šta god mislili o Srbiji danas, izvesno je da ogroman broj univerzitetskih radnika baštini iste ove univerzalne vrednosti. Nesumnjivo, većina naših doktora nema ništa sa plagijatom, tim gnusnim, nikad dovoljno proganjanin zlodelom protiv umnog rada. Mada lično, ni na koji način, ne pripadam klubu doktora, prilično mi je očigledno koliko su se, tokom slučaja sa optužbama za plagijat, ozbiljni istraživači i profesori naljutili gledajući kako su “neki od njih” svoje zvanje navodno stekli na nedozvoljeni način. Sasvim je jasno da akademskoj zajednici nikako ne može pripadati onaj ko je lažirao svoju pristupnicu u klub, odnosno doktorat.
Međutim, pogledamo li širu sliku, da li onog ko ne donese nikakav naučni doprinos, a ovenča se titulom doktora, to zaista diskredituje na drugim poljima? Moralno, bez ikakve sumnje. No, svet se bitno izmenio ne samo od dvanaestog, nego i od devetnaestog veka. Istraživač posvećen otkrivanju i širenju znanja je moćnija figura od čoveka sa titulom. I to – zbog svih onih koji su doktorat stekli iz ko zna kakvih motiva. Ne dovodeći u pitanje opravdanost preispitivanja svake titule, teško da će iko odbraniti tezu kako je u 21. veku svaki doktor zaista istinski naučnik i naslednik srednjevekovnog kolegijuma učitelja. Njihov duh, njihova vera u znanje je očuvana na sasvim drugi način.
Zato, bez ikakvog uzbuđenja, naučnika i učitelja lako prepoznajemo i bez titule.
http://www.b92.net/zivot/nauka.php?yyyy=2014&mm=06&dd=09&nav_id=858624
