Od nečega uvek počne kraj.
Od jednog dana,
pogrešno izgovorene reči;
Neke ćelijice unutra
koja je sama
otišla u šetnju;
uzdrhtalog nemira
kome uzrok samo slutiš;
od nečega što davno beše
a sad pluta ispred oka
i nema slamke…
Od poklona koji ne dadoh,
ispružene ruke na koju
ni novčić ne stavih.
tuge koju za petama vučem,
davno nestalih kojih se
retko sećah.
Od nečega uvek počne kraj.
To saznaš kad si prevalio
već dobar deo puta
i kad je kasno.
Kraj tako očekivan
tako zastrašujući.
Nem.
Jasna Đurđić
