- U mojoj mladosti dešavalo mi se da nedeljama ne sklopim oka. Živeo sam u večnoj javi, uz osećaj da se vreme, računajući sve njegove deliće, zauvek zgomilalo i usredsredilo na mene i tu doživelo vrhunac, trijumf. Naravno, ja sam bio faktor njegovog odmicanja, njegov pokretač i nosilac, uzrok i supstanca, pa sam istovremeno i u svojstvu kolovođe i saučesnika sudelovao u njegovom vaznesenju. Čim nestane san, ono što je nečuveno postaje uobičajeno, prosto: u njega se stupa bez priprema, u njega se smešta, u njemu se brljuga.
- Ogroman broj časova koje sam profućkao pitajući se o “smislu” svega što jest, svega što se dešava… Ali sve je to isprazno, to dobro znaju ozbiljni duhovi. Zbog toga oni svoje vreme i energiju koriste za korisnije zadatke.
- Moje srodnosti sa ruskim bajronizmom, sa Pečorinom i Stavroginom, moja čamotinja i strast za čamotinjom.
- X, koga ne cenim naročito, upravo beše raspoložen da ispriča neku tako stupidnu priču, da se trgnuh iz sna. Oni koje ne volimo retko mogu da zablistaju u našim snovima.
- Matorci, zbog nedostatka posla, izgledaju kao da hoće da razreše bog zna šta jako komplikovano i tome posvećuju sve sposobnosti kojima još raspolažu. U tome je možda razlog štoo se masovno ne ubijaju, što bi inače morali da urade da bi bili malčice manje zadubljeni.
- Najstrastvenija ljubav ne zbližava dva bića toliko kao kleveta. Neodvojivi jedno od drugog, klevetnik i oklevetani sačinjavaju “transcendirajuće” jedinstvo, oni su zauvek zalemljeni. Ništa ih ne može rastaviti. Jedan čini zlo, drugi ga trpi, ali što ga trpi to je zato što se privikao na njega, što ga se više ne može lišiti, čak ga i zahteva. On zna da će njegove želje biti uslišene, da nikad neće biti ostavljen na cedilu, da će, šta god da se desi, on večito biti prisutan u duhu svog neumornog dobročinitelja.
- Bludni monah, to je nešto najbolje što je do sada nastalo. Dospeti dotle da više nemamo šta da se odreknemo! To bi trebao da bude san svakog duha lišenog iluzija.
- Uplakana negacija – jedini podnošljiv oblik negacije.
- Srećni Jove, što nisi morao da komentarišeš svoje krike!
- Duboka noć. Voleo bih da se razularim i pobesnim, preduzmem nešto nečuveno radi rasprskavanja, ali ne vidim ni protiv koga ni protiv čega…
- Gospođa Dedikur, zapaža Sen-Simon, nikada u svom životu ni o kome nije rekla ništa dobro, osim o “nekima, ali samo gnjavatorima”. Izvanredna definicija, ali ne olajavanja, već uopšte konverzacije.
- Sve što živi, pravi buku – kakva pohvalnica mineralima!
- Bah je bio kavgadžija, parničar, tvrdica, pohlepan za titulama, počastima itd. Pa šta! Kakvog to značaja ima? Jedan muzikolog, nabrajajući kantate čija je tema smrt, mogao je da kaže da nikada jedan smrtnik nije gajio prema njoj toliku nostalgiju. Jedino to se uzima u obzir. Sve ostalo je samo biografija.
- Nesreća je što smo kadri da postignemo neutralnosti samo putem naprezanja i razmišljanja. Ono što neki idiot stiče bez ikakve muke mi dosežemo tek posle danonoćnog batrganja i to samo na mahove!
- Oduvek sam živeo sa vizijom horde trenutaka koji marširaju protiv mene. Vreme beše moja Dunsinanijska šuma.
- Neprijatna ili ranjavajuća pitanja koja nam postavljaju neotesanci, nerviraju nas, zbunjuju i mogu kod nas postići isti efekat kao izvesni postupci koje koristi slična istočnjačka tehnika. Zbog čega i neka tupoumna i agresivna budalaština ne bi mogla da izazove prosvetljenje? Ona ima isti značaj kao i udarac močugom po glavi.
- Saznanje nije mogućno, a čak kad bi i bilo, ne bi rešilo ništa. Takva je pozicija skeptika. Pa šta onda on hoće, šta traži? Niti on niti bilo ko drugi neće to nikada znati. Skepticizam je opijenost ćorsokakom.
- Opsednut drugima, pokušavam da ih se otarasim, ali, pošteno da kažem, bez većeg uspeha. Pa ipak postižem da svakog dana nekoliko sekundi vodim razgovor i sa onim kakav bih hteo da budem.
- Kad stignemo do izvesne starosne granice, trebali bismo promeniti ime i skloniti se neki zabiti ćošak gde više nikog ne bismo poznavali, gde ne bi bilo opasnosti da sretnemo ni prijatelje ni neprijatelje, gde bismo vodili smireni život izmoždenog zlikovca.
- Ne može se istovremeno razmišljati i biti skroman. Čim se duh pokrene, on je sebi zamena za Boga i za sve drugo. On predstavlja nametljivost, zadiranje u zabran, skrnavljenje. On ne „radi”, već rastura. Napregnutost koju odaju njegovi postupci otkriva njegov brutalni, neumoljivi karakter. Bez jače doze krvoločnosti neka misao ne bi mogla biti vođena ka svom cilju.
- Većina jurodivih, vizionara i izbavitelja bili su ili epileptičari ili dispeptičari. Postoji jednodušnost u pogledu vrlina uzvišene bolesti; naprotiv, gastritičnim tegobama priznaje se manje zasluga. Pa ipak, ništa ne izaziva toliko svakojakih pretumbacija kao neka loša probava koja ne dozvoljava da je prenebregnemo.
476.Moje poslanstvo je da patim za sve one koji pate a da to ne znaju. Moram da platim ceh za njih, ispaštam zbog njihove nesvesnosti, zbog sreće koju imaju da ne znaju do koje mere su nesrećni.
- Svaki put kada me Vreme zlostavlja, govorim sebi da jedno od nas dvoje mora propasti, da nije moguće beskrajno nastaviti taj surovi obračun…
- Kada se nalazimo na vrhuncu čamotinje, sve što nailazi još je više pothranjuje, pruža joj višak materijala, uzdiže je do takvog nivoa gde više nismo u mogućnosti da je sledimo, i tako je čini isuviše velikom, isuviše nesrazmernom: šta je čudno u tome ako dospevamo dotle da je više ne smatramo svojom?
- Kada se neka predviđena nesreća konačno i dogodi, ona je deset, sto puta teže podnošljiva od nesreće koju nismo očekivali. Za sve vreme trajanja naše strepnje mi smo je unapred preživljavali pa, kada se konačno pojavi, te prošle patnje pridodaju se sadašnjim i zajedno formiraju masu nepodnošljive težine.
- Jasno je da Bog beše nekakvo rešenje i da nikad više neće biti pronađeno neko u toj meri zadovoljavajuće.
- U punoj meri divio bih se jedino nekom osraćenom – a srećnom čoveku. Eto nekog, rekao bih, kome puče prsluk za mišljenje svojih bližnjih i koji crpe sreću i utehu iz samoga sebe.
- Čovek sa Rubikona je, posle Farsale, isuviše svima opraštao. Takva velikodušnost izgledala je uvredljiva onim njegovim prijateljima koji su ga izdali, a on ih ponizio tretirajući ih bez osvetoljubivosti. Osećali su se umanjenim, ismejanim i kaznili ga zbog njegove blagosti ili njegovog prezira: on, dakle, odbija da se ponizi zlopamćenjem! Da se ponašao kao tiranin, poštedeli bi ga. Ali oni su ga mrzeli s obzirom da ih on nije udostojio ulivanja dovoljne količine straha.
- Sve što jeste, pre ili kasnije, rađa košmar. Gledajmo, dakle, da izumimo nešto bolje od bića.
- Kada je filosofija, koja je sebi stavila u zadatak da podriva verovanja, videla kako se hrišćanstvo širi i da se nalazi pred pobedom, ona je ujedinila snage sa paganstvom, čije praznoverice su joj izgledale mnogo poželjnije nego bezumlje koje trijumfuje. Napadajući bogove i razarajući ih, ona je verovala da oslobađa duhove; u stvari ih je samo izručila novom robovanju, još gorem od onog starog, budući da bog koji je upravo zamenio prethodne bogove nije bio nešto posebno bolećiv ni prema trpeljivosti ni prema ironiji. Prigovoriće mi se da filosofija nije odgovorna za ustoličenje tog boga, da ga ona nije preporučivala. To nije sporno, međutim, moralo joj je pasti na pamet da se ne mogu nekažnjeno potkopavati stari bogovi, da će stići drugi da zauzmu njihovo mesto i da ona nemašta da dobije od te promene.
- Fanatizam predstavlja smrt za konverzaciju . Sa nekim kandidatom za mučenika ne može se čavrljati. Šta reći onome koji odbija da prodre u vaše argumente i koji, od trenutka kad vidi da se ne priklanjate njegovim, više voli da pogine nego da se preda? Zato, brzo ka amaterima i sofistima koji su, bar, ulazili u sve argumente…
- Reći nekome sve što mislimo o njemu i njegovim postupcima znači postaviti se u stanje potpuno lažne nadmoćnosti. Otvorenost nije spojiva sa delikatnim osećajima, čak ni sa etičkog aspekta.
- Od svih ljudi, baš naši bližnji najradije dovode u sumnju naše zasluge. Pravilo je sveopšte, a nije zaobišlo ni samog Budu: njegov najžešći protivnik bio je jedan njegov rođak, a tek potom Mara, đavo.
- Za teskobnika nema razlike između uspeha i fijaska. I na jedno i na drugo njegova reakcija je ista. Oboje ga podjednako nerviraju.
- Kad mi se desi da se malo više grizem zbog toga što ništa ne radim, sam sebi kažem da bih isto tako lako mogao biti i mrtav, što znači da bih radio još manje.
- Radije bih i u senkrup nego na pijedestal.
- Prednosti nekog stanja večite potencijalnosti izgledaju mi toliko znatne da se, kad krenem da ih nabrajam, jako začudim što je prelaz na bivstvovanje uopšte mogao ikad da se izvrši.
Emil Sioran
