Odvezoše me u Kreiskommandaturu, provedoše kroz nekakve silne ko tunele, nikad ih toliko na gomili nisam video, osim ovde, u istražnom Munchenskom, gurnuše me kroz neka debela vrata i zaključaše.
Soba mala, sobičak. Disati ne možeš. Prozora nema. Neka rupa, od odžaka valjda, pa i ona premrežena. Zidovi okrečeni belo. Od nameštaja Schreibtisch i dve stolice, od kojih jedna bez naslona. Lampa u mozak bije. A na zidu slika njihovog guravog Hitlera, ispod koje piše: Ein Volk, ein Reich, ein Fuchrer!
Sedoh na stolicu bez naslona. Ne bih odmah da ih rasrdim, ona druga je, biće, za koga važnijeg. Uzeh da razmišljam o svom stanju. Da je dobro — nije. Kakvo dobro možeš očekivati od fašističkog zlotvora? Dakle — zlo je. Priveli me da me propitaju — takvi im Vorschrifti — a onda pravac u logor. A ti su im Vorschrifti, ili propisi, još uvek isti, neka se zna. I ovde, u Munchenu, jednako me propitivali, muka me od pitanja uhvatila, a onda — na robiju. Mogli su to odmah da urade. Da se ne mučimo. I Kreiskommandatura me je odmah mogla u žice. Ali propisi su propisi. Ne bi vam Nemac preko Vorschrifta da ga ubiješ.
Smislio, naravno, nisam ništa. Nisam mislilac kao Sokrat. Izgledalo mi je kao da skupljam vodu rešetkom. Ko bi mi verovao da kažem: neću pričati? Da im kažem da odlazim iz varoši, rekli bi, pričaćeš tamo gde ideš. Jedino bih, možda, mogao da izmolim da mi ženu ne diraju. A već Andra je dete, ništa nije upamtio. Valjda će biti ljudi za toliko.
Posle pola sata evo ga onaj tumač sa oficirom.
Ovo ti je Herr Hauptmann Frost. On će te sada propitivati, a ti pazi šta ćeš reči.
Šta ja imam da kažem — velim — kad ni o čemu pojma nemam?
A to sam ja, da znate, slučajno rekao, nisam znao šta bi drugo. Ali mi već i dok sam govorio u pamet dođe, kako bi bilo da ja đem u zube uzmem. Ili, bolje da se razumemo, da se sam kormila prihvatim. Šta me košta? Crnje mi ne može biti. A ovako, sa srećom, mogao bih se samo sa ćuškama provući.
Wie heist du? — pita oficir, tumač prevodi a nešto i sam razaznajem. —
Kako se zoveš?
Andrija A. Gavrilović, Herr Hauptmann.
So.
Nudi me cigarom. Kao drug Ozren sada.
Uzmem je. Možda mi je poslednja.
Ti si spasilac?
Bio sam, Herr Hauptmann, ali me otpustili.
So. Und warum hat man Sie entlassen?
Rekoh da sam otpušten jer nije bilo slučajeva. Niko se nije davio.
So? A zašto, warum nije bilo?
Takva voda, Herr Hauptmann, nikakva. Usrana bara, a ne voda.
Slušaj, magarče — veli tumač — nemački se oficiri ne dave u usranim barama!
Ja i nisam kazao da se dave — navodim ja vodu na svoj mlin.
Was sagt er?
Gar nicht, Herr Hauptmann! — prevodi tumač, vadi me.
Heute nacht — pita kapetan, po njihovom Hauptmann — du warst also nicht im Dienst? A to je hteo da zna da li ni sinoć nisam bio na službi.
Nein, Herr Hauptmann.
So? Und was, zum Teufel, hast du mitten in der Nacht am Ufer gemacht?
Kojeg si đavola — prevodi tumač — noću na obali radio?
Odgovorih da sam se šetao, luft vatao. Ich bin spazierengegangen.
Luft schnappen — objašnjava tumač.
So. Und was geschah dann? I šta se onda desilo?
Stegnem srce i gospodina Kreiskommandanta, ma koliko mi kao prvi i jedini slučaj za srce prirastao, ponovo u reku gurnem:
Ništa — velim. — Ništa se nije desilo. Kad sam se našpacirao, vratio sam se kući.
Šta to pričaš, čoveče? — dreknu tumač.
Šta se desilo pričam.
A Herr Standartenfuhrer?
Kakav Fuhrer?
Pukovnik kojeg si iz vode izvukao, mamlaze? Gospodin Erich von Ruchter?
Nikoga ja iz vode nisam izvukao. Nemam ja o tome nikakvog pojma.
Was hat er gesagt? — pita kapetan.
Tumač poče da prevodi, pa stade, ne zna kako će. Šta se tu sad taj dronjak previja, mislim, ta Švaba samo to i želi da čuje.
Slušaj, Gavriloviću — poče opet tumač — ja to ovome nisam smeo da prevedem. Kazao sam da si još zbunjen i da ne možeš svega da se setiš. Kao još te šok drži… A ti se sad saberi, za tvoje ti dobro kažem. Ispričaj lepo kako si čoveka spasao, jer ako izvrdavaš, pomisliće da se sa partizanima domunđavaš. Sa ovim nema šale, gori je od kuge.
Za to vreme taj Frost repetira:
Was hat er gesagt? Pa opet, was hat er gesagt?!
Nemam ja ništa da pričam. — Partizani me nisu prepali. Znaće Švabe da sa njima nemam ništa, nego neću da im pukovnika, a to vam je esesovski Standartenfuhrer, izlažem olajavanju.
Ljudski ti kažem da se ne izmotavaš!
Ne izmotavam se. Istinu govorim. Nikoga nisam izvukao. Nikad u svom veku. Ni video nisam davljenika, okrom oca, a nekmoli ga spasao. Takva voda ovde. I kamen u njoj pliva.
Was sagt er?
I polako, zamuckujući, prevede reč po reč. Na kapetanovom licu ni žilica se ne pomače. Sedi čovek i bulji u mene. Sad će, mislim, reći ono svoje „So”, častiće me možda još kojom cigarom, i vratiti kući da i dalje radim na plaži. On, stvarno, reče „So”, al’ se, namesto svega ostalog, naže preko stola, ni sa stolicom se nije rastavio, pa me opauči šakom preko usta, sav mi cigar zdrobi.
A to sa cigarama je kod mene uvek bilo nekako šantavo. Ne pamtim da sam ikada ijednu ko čovek dopušio. Uvek mi je iz usta izbiju, ili me tako govorom zapletu da i zaboravim da vučem. Na pola mi se ugasi. A ni dobijao ih nisam kao drugi ljudi, iz dobrote. Uvek su tražili da ih odradim. Kulman mi je cigaru davao i uzimao prema stanju Zapisnika. Drug Ozren mi je, neću dušu da grešim, nikad nije otimao. Jednom samo, mnogo sam ga bio naždrao što zemlji neću da pomognem do reparacije da dođe, iz ruke mi paklo istrže i svega ga nogama izgazi. I tebe bi da mogu, veli.
Kapetanova ćuška me toliko smuti da se okrenem tumaču i zapitam na nemačkom:
Was sagt er?
Kraj sve muke tumač se nasmeja.
Ako nisi ti, ko je Standartenfuhrera spasao?
Ja ne znam da se topio.
Znaš ti, znaš, nego se praviš. Samo se pitam zašto. Šta ti to treba?
Znam ja šta mi treba, mislim, a tumaču kažem: Ako se topio, mora da ga je neko drugi izvadio, pa toga tražite, a gospodinu kapetanu možeš reći da ja tako nešto neću priznati, pa u meni boga ubili.
I ubili su, gospodo drugovi, ubili.
Ono što su sa mnom radili posle smrti mog dobrotvora Geheimer Commerzienrata Herr Grubera, nije ništa. I ovde su me s početka malko ćuškali i gruvali, ali da niko ne vidi i na brzinu. Jedan mi je pristav nogu tako dušmanski nagazio da sam nedelju dana ćopao. Ali to je, rekoše, bilo privatno, a ne službeno. Entschuldigen Sie bitte. Dobićete procentualnu odštetu. Entschadigung. Sve to nije ni prineti Frostu i njegovom načinu. Ali ja sam izdržao. Ni reči o svom davljeniku nisam izustio. Jedino sam slabo vodu držo, a to mi je ostalo od kako sam se na krivoj steni strovalio vršeći dužnost u vezi sa samoubistvom na mojoj teritoriji. Nisam, Herr Hauptmann, pa nisam. Pomoglo mi što sam znao da me ne biju izistinski, to jest i ako su to bile batine, i to poteške, nisu me bili što me mrze, nego da se uvere. Čisto administrativna stvar. Zato sam stalno ponavljao, izdrži Andrija još malo, još samo dve-tri pesnice, pa će odustati i poslati te kući. A možda će ti i cigare dati, etschuldigen Sie bitte, i na plažu te vratiti. So.
Ni kad su doveli lekara da vidi jesam li pametan, ni onda nisam popustio.
Entschulding Sie bitte, ja ništa nemam pojma, niti sam koga spasao.
Kako počeše, tako i prestadoše. Umiše me i očešljaše. Ništa se na meni nije poznavalo. Stručnjaci, vidi se. Sad će, mislim, najpre cigare, pa entschuldigen Sie bitte, i onda u auto, pa kući.
Kad ništa, vrata se otvoriše i na njima, šta velite ko? Moj slučaj u paradnoj uniformi. Sija se kao da je sidolom isfiksan. Iz njega bije kolonjska. O revere obesio kolajne. Smeje se i ruku mi u ruku uvaljuje.
Šta ću, kud ću? Kako prvom slučaju ruku da uskratim? Prometnu mi se, doduše, kroz glavu da to oni mene kušaju, ali dockan. Već sam mu drmo ruku, smejo se, za zdravlje raspitivao. Tumač zadihano prevodi. Laknulo i njemu.
Kako je gospodin pukovnik? Je li mu voda mnogo naškodila? Da ga prilikom vanenja nisam povredio? Trudio sam se, znam posao, ali tu garancije nema. U onoj brzini, i još noću. A talasi kao bregovi. Jedva se izvukosmo. Neka bog poživi mesečinu. Da je bila gustina, zlo i naopako. Ako nešto nije bilo kako valja, entschuldigen Sie bitte. To je Zugabe uz posao. I sve tako. Da se zaustavim ne mogu. Meljem kao radio.
A on samo:
Gut, gut! Nur keine Aufregung! Es ist alles gut, es ist alles in bester Ordnung!
Dobro je, kažem sebi, kad je sve u ordnungu, pa sa mnom šta bude.
A bilo je što ni u snu nisam mogao da zamislim.
Čim pukovnik iziđe, navališe na mene. Najedared, sasvim drugi ljudi.
Opet nude cigare. Svaku uzimam i mećem na stranu. Nikad se ne zna kad će mi je iz zuba iščupati. Skakuću oko mene kao da sam sreski načelnik. A ponajviše se uzmuvao onaj skot Frost. Stalno se nešto izvinjava. Das Missverstandnis, veli, nesporazum. Entschuldigen Sie bitte.
U redu, more, mislim, samo mi se ne primiči sa tim šakama. Pamtiću ih dok sam živ. U međuvremenu me glatko obrijaše, u crno dvoredno odenuše, i cipele mi nove novcijate nazuše. Ne može se, vele, na Emfang dronjav. Ispadoh neki viši činovnik. Ni na venčanju nisam takav izgledao.
A onda, nećete mi verovati, staše da me puderišu i šminkaju. Šta to radite, ljudi, nisam peder da se mažem. Mora se, objasni tumač, doći će štampa, slikaće, pa moramo da ti uteramo malo krvi u obraze. Niste, kažem, morali ni da mi je isterujete. Kriv sam, smatra tumač, što sam se kao panj držao. Jednako zapitkuje što sam ćutao i dozvolio se, što im odmah istinu nisam rekao.
Šta ga ja znam, onako.
Ne može biti baš onako.
Nije mi do hvale bilo.
Ti to, znači, iz skromnodušja?
Iz toga.
Nisi ti čitav, majke mi.
Borislav Pekić
nastaviće se
