U septembru dođe lično gospodin Gruber, to jeste Ruchter, da me prebaci na jezero Ammer. Imao sam da se staram o pokrivenom bazenu, da pazim kuću kad nikoga nema. I da ćutim, also. Za ovu kućicu niko ne zna. Ni moja žena, veli. On jeste porodičan čovek, ali poslovi zahtevaju, razumeš. Razumeo sam. S vremena na vreme. Malo društvance. Poslovni prijatelji i prijateljice. So. Jesam li razumeo? Jesam, kako nisam. Znam ja šta je kupleraj!
On se kao ljutnu: tobože, ja sam magarčina, jer to nije nikakav kupleraj, nego za odmor služi.
U redu, mislim, mada se to kod nas, pre rata, zvalo kupleraj. Ali neću da se natežem.
O tome kakvih sam se sve nepodobija i izokrenutosti na tom Ammerseeu nagledao, neću ništa da podnosim. Sve sam već ispričao drugu Ozrenu, nikad mu dosta nije bilo. I on se toga gadi, kaže, ali mu potrebno iz propagandnih razloga, da se vidi kako besni trula buržoazija i ratni zločinci dok se radna masa zlopati. Pričam mu, on crven u licu od gađenja. Još, kaže, majku im kapitalističku. A ako ikoga u zemlji to interesuje, zbog trulosti ovdašnje buržoazije, i njenih, kako ih drug Ozren zove, prirepaka, može od samog njega tražiti izvešće. On sve to zna napamet. A ima i adrese onih žena što su dolazile na relaksaciju. Iskao ih za dokumentaciju.
I tako je došao onaj dan, u kome me tuže da sam delo izvršio. Ujutru rano javio se g. Tajni da dolazi. Telefonski. Biće sam. Ima nešto važno da radi. Gut. Neka spremim bazen. Gut. Neće biti drekanja, bar ću moći mirno da zaspim poslednju noć jer sam naumio da otkažem. Potkožio sam se. Na banci marke. Dolazim, majko Srbijo.
Najpre očistim bazen. Nesrećom kolica zaboravim da uklonim, što mi posle bila otežavajuća okolnost. Da se gad ne bi razlivao, ja ih postavio najlonom, a oni vele to su kolica u koja bi turio g. Tajnog savetnika da si imao vremena. Najlon ne propušta krv, ne bi ostali tragovi. Dovezao se autom oko smiraja. Reče mi da naložim kamin i posle pola sata
da dođem kod bazena. Ima, kao, nešto za mene.
Imam i ja nešto za vas.
Dobro, dođi pa ćemo videti.
I videćemo, mislim. Lepo ću mu zahvaliti i reći da mi je vreme kući.
Aufiedersehn.
Baš sam kamin razgarao žaračem, kad čujem kako zove. Najednom opazim da je sve kao i nekad kada smo se upoznali. Sve je tu. Noć pala, mesečina, on zove. Jedino što nije kao obično vikao moje ime, Andreas, Andreas, nego ga iskrkljavao, kao da mu pluća pritisla velika težina. Bog i duša, pomislim zgranuto, taj se opet davi!
I potrčim, u ruci mi žarač, ko na njega da misli kad se ljudi dave. Voda je moje područje. Da je u neku drugu nevolju zapao, možda mu i ne bih pomogao, zna se šta je iz prve pomoći po mene ispalo, ali sam ga iz vode morao izvući, nisam profesiju hteo da kaljam.
G. Tajni je tonuo. Na vodu je sa tavanice padala čivitna svetlost, koju ovde zovu neonom, pa je izgledalo da tone kroz svetlost, a ne kroz vodu. I da namesto vazduha krvave mehure ispušta. Odmah mi bi jasno da se, još nepresvučen u gaćice, okliznuo, glavom o ivicu bazena udario i u vodu obeznanjen pao. U tom slučaju, on me nije mogao zvati. Ko me je onda zvao? To mi ni do danas nije jasno.
Već sam u vodi. Sakatost me ometa. A i kondiciju izgubio. Udebljao se. Godine snagu rastrošile. Uspem ipak nekako glavu na vazduh da mu izvadim. Umalo se i sam nisam udavio. Glava kao mrtva. Živa samo krv po njoj. Na jedvite ga jade do stepenica dovučem i tu ga uzaslonim. Do pojasa u vodi, a od pojasa na kamenim basamacima. Opipam bilo. Ne radi. Mrtav. Tot. Laka mu bila voda. Zatim klonem kraj njega, gotovo sam se pomračio od truda i straha. Kad opet dođem sebi, g. Tajni skliznuo, pliva na površini, trbuhom na dole. Ruke i noge raširio kao Hristos.
Kako sam u takvom stanju zatečen od strane g. M. Reinera, partnera mog dobrotvora, i kako su me iz tih stopa arestovali i optužili za ubistvo sa predomišljanjem, imate kod druga Ozrena iz konzulata FNRJ. Upropastilo me što mi žarač upao u krv te se navatao savetničkih dlaka, iz čega je g. Kulman zaključio da je to “tup predmet sa kojim je zadat smrtonosan udarac”, što on, der Geheimer Kommerzienrat Gruber, nije bio u kupaćem kostimu, već u civilu, a ja mokar takođe, kao da me on, boreći se, u agoniji, sa sobom u bazen povukao, a naročito što su ispred vrata kupatila nađena kolica za đubre postavljena najlonom, u koja sam ga, navodno, hteo da prenesem u šumu. Takođe kako sam sve priznao, i na sebe uzeo — premda kako vidite nisam kriv — i kako su me osudili kao u dispozitivu, o svemu tome imate takođe kod druga Ozrena iz konzulata, u njegovom izveštaju, ako ga je prosledio, kako je obećao.
Ali, ja sumnjam. Naljutio se bio na mene zbog nemačkih reperacija. (Pre nego što me sasvim ostavio, sa vrata me pitao, hoćeš li, stari, poslednji put ponavljam, sa nama da kolaboriraš. Šta da radim, druže Ozrene? Da kolaboriraš! To, majci, kažem, nećete od Andrije dočekati. Ni sa kim ja više ne kolaboriram. Jednom sam bio kolaborant, i evo šta je iz toga ispalo. Sa kolaboracijom je gotovo. Schlus!) A možda je i poslao. Možda se odljutio kad je čuo da pišem izjavu. Nadao se, valjda, da ću po njegovim uputstvima postupiti.
Neću, da znate. Ni po njegovim, ni po Kulmanovim, a ponajmanje po Hammovim.
A ono što je moj dobrotvor hteo da mi pokloni bila je značka. Za nju me i g. Kulman pitao. Nije znao čemu je namenjena. A ja nisam hteo da kažem. Bila je ista kao ona stara. Isti crni orao i iste reči. “Erinnerugsmedaille fur Rettung aus Gefahr.” Žutela se na mermernoj klupi kraj bazena. Nisam je uzeo. Više mi nije pripadala.
VII
To vam je puna istina o mome slučaju, i dok sam govorio, nisam vam ni krupno ni sitno zatajio. Tako je rekao Grk Sokrat svojim sudijama, tako ja kažem vama, mojim. I još, kao što je on rekao, mogu i ja reći: da se protivu mene diglo jako neprijateljstvo, i to kod mnogih, da je tako nešto već mnoge dobre ljude osudilo, pa će, mislim, tako biti i u budućnosti. A ako bi me ko pitao zar se ne stidiš, Andrija, što si se predao takvom zanimanju, to jeste spasavanju, s koga si sada u opasnosti, ja bih takvom čoveku odgovorio kao i Sokrat: ako misliš da jedan čovek, ako i malo koristi ima od njega, mora da računa sa opasnostima života i smrti, a da u svom radu i delovanju ne mora da gleda samo na to da li radi pravo ili nepravo, ili da li vrši posao dobra ili zla čoveka, onda mu je svaki trud uzaman. Da se o smrti sudi ne samo jedan dan nego mnogo dana, vi biste se uveriti.
A što se tiče toga da sam na dušu primio zločin koji nisam izvršio, mada sam ga, ruku na srce, ponekad priželjkivao, zato ću biti pitan kad umrem. Kad sam priznao da sam ubio, kriv sam kao i da sam ubio. Zašto sam, pak, priznao, vama mora biti jasno iz ranije navedenog. Drugog načina da se operem od izdaje nije bilo. Drukčije nego da se pravim da sam g. Tajnog savetnika Grubera ostavio tamo odakle sam ga kao Standartenfuhrera von Ruchtera izvadio. Samo tako sam mogao da skinem onaj karton KOLABORANT, koji mi je još za rata oko vrata obešen.
Sad, računam, kartona više nema. Sve je opet na svom mestu. Ko treba da je u vodi — u vodi je. Ko na suvu — na suvu. Mrtvi čekaju sud na onom, živi na ovom svetu. Sa mnom je, menutim, svršeno. Star sam, nema od mene ništa. Ne verujem da ću robiju izdurati. Dolazilo mi je i da je prekratim. Osobito kada sam čitao knjigu o mudracu Sokratu. Ne samu knjigu, nego predgovor. Tamo stoji da se na kraju Sokrat okupao, pa mu doveli najpre sinove i žene od roda, a onda otrov u čašu. Prijatelji ga zadržavali. Ima vremena, vele, znamo mnoge koji su otrov mnogo docnije od smiraja uzimali. A bilo je kao od vlade naređeno da ga Sokrat mora popiti jer je na smrt osuđen. Znate šta im je Sokrat odgovorio? Da time neće dobiti ništa nego sramotu, što žudno prianja uz život i što ga pošteđuje kad u njemu više ništa nema. Onda je ispio otrov u čaši istucan i legao, reko još nešto za nekog petla kojeg je nekom dugovao, pokrio se preko glave i umro.
Da pošteno priznam, mislio sam i ja tako da svršim. Već i mišomor u klozetu našao. Ali odustao. A nisam mu ni dejstvo znao. Mogu da ne umrem, već da se još više obogaljim. A i jači je razlog bio. Grehota je ubijati se kad je čoveku duša na mestu. To je kao da ti bog da, a ti po tome pljuneš. Jer, meni je duša bila na mestu. Opro sam se od domaće izdaje. Za mojim se Andrijom neće vući rep, kao za sinom jedne prodane duše. Stoga mislim da mi se može odobriti sarana na teritoriji FNRJ, što u priloženoj molbi i molim sve naslove.
Borslav Pekić
Kraj
