IV
S večeri, uoči selidbe, grdna me muka snašla. Sutra je trebalo da se oprostim od plaže na kojoj sam proveo skoro petnaest godina. Srastao sam sa ovom mekodušnom vodom, kao što se živ čovek najposle srodi sa svakom nevoljom. Toliko se srodi, da je na kraju i ne primećuje. U dušu sam reku poznavao. Već prema tome šušti li, prede, romori, brunda ili huči, uvek sam mogao reči u kakvom je stanju. Bio mi je znan svaki vir, zavoj, vrbak, plićak, svaka struja i dubina na deset kilometara uzvodno i nizvodno od kabina. A o obalama da i ne govorim. Umeo sam da kažem za svaki kamen gde je. A sad smo se rastajali. Po svoj prilici, zauvek.
Posle večere krenem da je poslednji put obiđem. Napolju toplo, počinje juli. Mesečina, sva se presijava, cakli kao živa. Divota. Svuda osim u meni. Ne može se to stanje opisati. To je kao kad vam kažu da ste penzionisani i kad kupite stvari iz kancelarije a čistač diže prašinu, niste mu više ništa. Svako drvo opipavam, od svakog se opraštam. Pod prstima, u kori, osećam rezove od noža. Trebalo bi da se srdim na one koji su mi po drveću, čak i po duvarima kabina, urezivali imena i kojekakve sramotne poziture — sa njima sam se stalno preganjao.
Začudo, ne mislim kako sam mislio u uniformi. Mora da im se kraj vrbe nešto lepo dešavalo, kad im se prohtelo da zauvek ostanu, makar i kao zarezi na kori.
Ni sam ne znam zašto izvadih perorez i stadoh u kori dubiti i svoje ime.
Velikim ćiriličnim slovima. ANDRIJA A. GAVRILOVIĆ, SPASILAC DAVLJENIKA NA JUŽNOJ PLAŽI. To sam naumio da urežem. I još možda ZAKLETI, ali nisam bio siguran. Takođe, nisam bio načisto sa godinama.
Ono od — do. Jer ja još nisam umro. S druge strane, kao da jesam. Slobodno bih 1944. godinu mogao uzeti za godinu smrti. Otkako sam prestao da radim, ja sam mrtav.
Taman sam bio kod prezimenskog slova G, kad čujem dozivanje sa vode. Reči se ne razabiraju. Kao da se pune vodom pa klokoću. Stresem se kao da sam se za elektriku uhvatio. Davljenik, nema zbora. Samo davljenici onake jauke ispuštaju. Vodena ih šaka za gušu stegla. I mada nisam imao sreće da ga čujem dok sam službovao, pamtim ga iz detinjstva, a posle iz snova. Tako nekako moraju vapiti duše u paklu.
Ustrčim uz Krivu stenu i odmah vidim u čemu je stvar. Nasred reke matica zaošijala čamac i vrti ga ukrug kao čigru. Sa desetak metara davljenik se trudi da mu se primakne. Budući da se čamac nije prevrnuo, zaključim da je i taj od onih osobenjaka o kojima sam pričao da se kupaju goli. Izvezao se na reku po mraku, neće čovek sa vlastima da ratuje, mesečina ga prevarila, skočio, plivao, daljinu nije procenio, grč ga pod svoje uzeo i načinio ga kao kamen.
Navalim se svlačiti. Najedared će glas, kao da mi se sa strane prigovara, a ne ja da mislim:
Šta je Andrija? Šta se mlatiš kad više nisi u službi?
Čovek sam, ako i nisam u službi.
Nastavim da se svlačim, glas ne popušta, ometa:
Što ih, veli, ne pustiš da vide kako je to bez stručnjaka i kakvu su tarapanu napravili kad su te otpustili?
A čovek da se u međuvremenu udavi? Da čovek umre da bih ja službu povratio? Uostalom, na pola puta onom glasu prilazim, možda će me zbog ovog reaktivirati. Nije šala nekoga iz vode noću vaditi. I to još van službe. Najzad, bio je to moj prvi slučaj. Kako se god okrene, ono za čim sam celog života izgledao.
Strovalim se u reku, na pravilnost sasvim zaboravim. Ošamućenog, hladna me voda stisnu, mal presviso nisam. Usisa me, pa izbaci na talasu. Kao sa davljenicima što postupa. Dva puta im daje pošteno da udanu pre nego što ih namrtvo zadavi. Srećom, već se bejah povratio i ruke razvezao. Uzeh da plivam prema žrtvi. Sad već prema propisima. Da je ko gledao imao bi šta i da priča. No, nikog nije bilo. Takve sam ja sreće. Ni ovo što me posle toliko dreždanja zapalo, nije moglo da se desi na božjem danu i pred okupljenim narodom, nego noću. Tajom, bez svedoka. Kao da je sramota daviti se, a još veća davljeniku u pomoć priteći.
Slučaj, kukavac, glas izgubio. Iz guše mu slabašan krkljanac izlazi. Ni ne brani se. Mora da se već i otpisao. Drži se, evo mene! On potonu. Gde ćeš, majčicu ti, zar sad da mi izmakneš? Zatim izroni nešto niže. Rukama mlatara. I opet štuče. E, nećeš! Treći put ne dospe. Ščepam ga za kosu, moj si! Bio je, hvala bogu, sasvim obeznanjen, inače bih morao da ga udarim na Zembin način. A u meni snage ni ko u deteta. Eto kako smo se, gospodo drugovi, ja i voda najzad dohvatili. I ja nadjačao. Možete misliti koliko sam bio ponosan što sam dobio davljenika, i što sam od tada mogao reći zašta sam živeo. Znam da nije čovečanski ovako govoriti, ali ja pričam kako je bilo, a vi sudite.
Izvukoh ga najzad i na suvo. Od prirode težak, a i vodom još naliven, jedva nakraj izanoh. Smesta preduzmem što treba. Grdno se prepadoh da mi ne umre. Da ga izgubim kad ga na jedvite jade stekoh. Tek kad sam se uverio da diše, uprtim ga na leđa i sa njim pravo u hangar.
Šta ti je to? Koji ti je taj? — uprepasti se žena.
Ne pitaj! — Ne mogu do daha da dođem. — Po-mozi!
Ama, ko ti je to?
Ne znam. Slučaj. Uvati ga za noge.
Gde ćemo ga?
Na krevet, gde bi.
Ovako blatnjavog?
Vataj ga, sunce ti božje! — proderem se. Julijana vidi gusto, ovakvog me ne pamti, prihvati telo i poteže ga preko sobe.
Polako! — kukam ja. — Čovek je. Nije direk.
Položimo ga na krevet i umotamo u ćebe da se zagreje. Žena pristavi mleko. Ja pošaljem Andriju u grad po lekara, i dam se u masiranje.
Trljam mu grudi, gnječim udove, pirim u njega.
Znaš šta?
Šta?
Kako bi bilo da legneš pored njega.
Šta kažeš? — žena me gleda kao da sam poludeo.
Da ga ugreješ, inače može svašta da bude.
Ni odgovorila nije. Samo se prekrstila.
Najzad iziđem sa njim nakraj. Smirim ga. Diše skoro redovno. Koža mu vratila boju. Prvi put stignem da ga svojski pogledam. Krupan čovek, beo, ali porumeneo od trljanja. Kosa retka, svilenkasta, plava, brkovi idu u beličasto.
Ružan neki čovek — kaže Julijana.
Baš je lep — ne dam ja.
Mnogo ti znaš šta je lepo!
Znam šta je lep čovek!
Ovaj sigurno nije. Liči na Jošku kasapina.
Tvoj nos!
Uvređen sam kao mene lično sa Joškom da poredi. Ali sad, dok izjavu pišem, mislim, možda moj slučaj i nije bio neki lepotan, ja to, uostalom, i nisam kazao, ali je meni, dok sam nad njim bdeo i dahove mu brojao, on izgledao kao beli ugojeni anđeo koji je, mokrih krila, iz vode isplivao.
Lepšeg davljenika nisam video.
Nisi ni mogao kad ih nije bilo.
Prosto nisam kadar da ga se nagledam.
Kad si šašav!
Šta misliš koliko mu je?
Otkud ja znam?
Ja mu ne bih dao ni četrdeset. Jedva ako ima trideset pet. Je 1′ misliš da ima decu?
Ama, otkud znam, čoveče, i kakve to ima veze?
U takvoj snazi, čovek ih obično ima troje. Misliš da bi mogao imati troje?
Dvoje svakako. Dečaka i devojčicu.
Milana i Milenu.
Otkud znaš? Da ga ne poznaješ? — pitam. Toliko sam zabunjen da se na svaku reč zakačim kao na udicu.
Kad ti možeš napamet da kažeš da ima dečaka i devojčicu, što ja da ne pomislim da se zovu Milan i Milena?
Ne šali se, Julijana. Ovo je ozbiljna stvar. A za dečaka i devojčicu, nisam ja napamet. Takav je običaj kod gospode. Nema se ni para ni vremena za više.
A ti već znaš da je to neki gospodin?
Po rukama se vidi. I to veliki. Biće kakav kasacioni sudija.
Zašto baš kasacioni?
Onako. Bilo bi lepo.
Bolje da je trgovac — nalazi žena, uvek praktična. — Kakva vajda od sudije, kad ni oni nemaju šta da jedu.
Možda i jeste trgovac. Danas su samo trgovci ovako uranjeni. Svakako je trgovac. Trgovac — grosista.
Grosista — kolonijal, jamačno.
Ne hajem za ženino podsmevanje. Sanjarim:
Verovatno su mu stari još živi. I ne znaju da im se jedinac topio.
Otkud sad i jedinac?
Kad ih je dvanaestoro i ne primećuje se kad ko fali.
Ti si, Andrija, velika zamlata — kaže žena.
Neka sam, samo neka mi on diše.
Kao za inat čovek najedared zakrklja. Dah mu se preseče. Ropac. I ja se natroje presekoh. Navalim na njega iz sve snage. Nećeš ti to Andriji, ne smeš ti to Andriji, nije pravo, nije čovečanski!
I žena se ustumara: Umreće nam čovek! Šta da radimo?!
Moli se, boga ti tvoga, klekni i moli se!
Ona stvarno kleče. Bila se izbezumila. Ja pored nje. Nisam se ni molio koliko sam bio prestravljen. Samo su mi gadosti i kletve na um padale. Kako poče, onaj ropac i prestade. Guša mu se pročisti, kao da se kroz nju dunulo. Stane opet mirno disati, u obraze mu se rumen vrati.
Gotovo — velim.
Je l’ umro?
Umrla ti, dabogda! — riknem na ženu. Ne znam više ni šta govorim.
Ona se, naravski, uvredi. Kakav je to način? Da je smirim, poverim joj šta od ovog slučaja očekujem. Reka se najposle u pravoj boji pokazala. Zasad noću, doduše. Međutim … Godinama je mirovala kao začarana. Kao da je uškopljena. Sad se prenula, ćud promenila. I sa ljudima je tako. Najopasniji su oni smoljavi kad se pomute. A sa našom rekom ovo je samo početak. Kad se povrati i sabere, čuda će ona stvarati. A gde su nesreće česte, mora biti i spasioca da ih sprečavaju. Ali, gde je spasilac? Nema ga. Onda da se uzme. I sad, ko je najzaslužniji za ovu plažu, ko je najbolje poznaje, ko je vodi oteo prvog davljenika? Andrija A. Gavrilović. On ima i diplomu spasioca. Pa gde je taj Andrija A. Gavrilović sa diplomom spasioca? Nema ga, otpušten je. Otkazano mu kao nesposobnom za službu. Kako nesposoban kad je spasao? I to noću? Iz razbesnelih talasa?
Nije bilo talasa — kaže žena.
Znam — velim — to se tako kaže.
U tom napolju, na šljunku, zaškripaše točkovi auta. Čuše se glasovi, komande na švapskom. Strka.
Crni Andrija — viče žena — šta si uradio?
Šta sam uradio? Čoveka spasao.
Nisi čoveka, Andrija, nego partizana.
Kakav partizan, sunce ti božje!
Nije moguće, mislim, nije pravedno. Prvog — pa iz šume. A ni razborno nije. Šta će partizan u vodi? Kome je do kupanja kad ga vijaju kao besnog psa. Pogledam u čoveka na krevetu. Nije više beo. Došao mi crn, crn kao đavo.
U hangar upadoše nemački vojnici pod šlemovima i sa isturenim puškama. Među njima naš doktor. Andriju drži za ruku. Pižama mu iz kaputa viri, na nogama papuče. Drhć’e, jedva ga čujem:
Gde je?
Pokažem. Priđem i sam (iako je partizan, moj je davljenik) ali me vojnici u ćošak skotkaše. Vorwarts! Vorwarts! Nije vredelo da se objašnjavam.
Ni jezik nisam znao, kao ovo sad. Tek sam natucao. Ali sam podosta razumevao.
Doktor se naže nad krevet i opipa davljeniku bilo.
Er ist ausser Gefahr, meine Herren — reče, što je značilo da je spasen. — Er ist eben wieder zu sich gekommen.
Nemci zagalamiše. Meni puče pred očima da taj nije nikakav partizan (milostivom bogu hvala), nego neki njihov čovek, vojnik ili podoficir. Biće podoficir, jer se za vojnika ne bi toliko zabunili. Tek kad uzeše ćebe da ga na njemu iznesu, ja se prenuh:
Gde ćete sa njim?
Doktor priđe i pogleda me iznad cvikera:
Znaš li ti ko je ovaj?
Ne — kažem. — Ko?
Kreiskommandant, Standartenfuhrer SS, Erich von Ruchter.
Lepo — kažem — nisam znao. Za mene je bio samo davljenik.
Obraćam vam pažnju na ovaj razgovor kojeg naš doktor, ako je živ, može da posvedoči, a iz kojeg se vidi da ja nisam znao koga iz vode vadim, ponajmanje da je to takva ala.
Ima davljenika i davljenika — kaže doktor tužno.
Jeste, ali voda ne bira. Voda ne pazi na kumstvo i prijateljstvo.
Tako sam rekao. Po savesti. Jer, i ja bih voleo da je to bio neki naš čovek, da se naš čovek davio, makar i kasacioni, ako već nije mogao da bude kolonijal, ali, kako rekoh, voda ne bira. A ne bira ni spasilac. Da nije tako, zar bi gos’n doktor Karamazovič, toliki rodoljub i svetosavac, lečio jednog Kreiskommandanta? Dobro, može da se prigovori da su našeg gos’n doktora u pižami iz kreveta dovukli, a da sam ja dobrovoljno okupatora iz vode izvukao. Stoji, međutim, da je naš gos’n doktor svetosavac mogao odbiti. Mogao je da kaže, nije bio mutav: ubijte, ali ja ne lečim okupatore. Gos’n doktor je, Julijana može posvedočiti, dojurio.
Zašto, pitam vas? reći će nepametni — strah ga tero. A ja kažem, nije strah, nego lekarska savest i etika. Etika ga u trk nateraju.
Vidim da se vojnici oko mog davljenika uzmuvali. Odneće mi ga, nema boga. Ko zna hoću li ga ikad videti. Vojnici su pokretni. Začas ih prekomanduju. Ili upucaju. A po šumama se, u okolini, već uveliko puškaralo. Nije se znalo ko koga bije.
Nećete majci, kažem da ću i ja sa njima.
Šta ćeš nam ti? — obrecnu se doktor. Bio je nekako naprasit ko da sam spasao aždaju, koju on sada mora da leči.
Da uzmem moje ćebe.
Poslaće ti se.
A i da se nađem.
Kome da se nađeš?
Kako kome? — kažem. — Mome slučaju.
A šta sam ja ovde? — planu doktor i čisto me odgurnu sa papučice auta, na koju sam se popeo, dok su mog davljenika utovarivali. Zatim se razdra na vozača:
Los! Fahren sie! Schnell! Schnell!
I uzeše mi ga. Oteše. A da se nismo ni u oči pogledali, ni rukovali. Ni hvala da mi je rekao. Padoše mi na pamet Zembine reči. Čim do malo vazduha dođu, gledaju te kao da si ti lično izmislio vodu u kojoj su se davili, a ako ih sutra na ulici sretneš, okreću ti leda.
Je li to moguće? Može li, recimo, biti da o ovom rizikovanju i životnom izlaganju niko ne sazna, da sve prone kao pisanje po vodi?
Niko ti o tome, moj Andrija, i neće saznati — javlja mi se onaj glas što mi branio u reku da skačem, tobože nisam u službi, nisam ovlašćen, nisam pozvan.
A što, pitam, što da se ne zna?
Šta ti misliš, budalo, oni će priznati da im se jedan Kreiskommandant davio?
Zašto da ne priznaju? Nije to sramota. To je nesreća.
Za našeg kolonijala bila bi to nesreća. Za nemačkog oficira je sramota.
Pogotovu što ga je spasao Srbin.
Ja tamo na obali nisam bio Srbin, nego spasilac. I on nije bio Nemac, nego davljenik.
To je istina. Dok se davio bio je davljenik i ništa drugo. Ali pre toga i posle toga — Kreiskomman-dant i esesovac! Oni nam jebu mater, a mi ih spasavamo.
Znači li, mislim se, da oni mogu i da me ne vrate na plažu?
Mogu, Andrija, sve oni mogu. Mogu se i pobojati da ćeš lajati unaokolo kako si im oficira iz vode golog izvadio, pa da bi ti usta zapušili, mogu te pravo u logor. I tebe i ženu!
Nikome ništa neću reči, nikom živom.
Otkud oni to znaju.
Stvarno, mislim, oni to ne mogu znati.
A ti, ruku na srce, bi li pristao da se kome ne pohvališ?
Ne kažem, puko bih pre.
Eto. A šta je njima jedan više ili manje?
Jeste, šta je? — kažem, pa na ženu dreknem: Di-ži se!
Tek sam svela oči, jesi lud? — bunovno će ona.
Spremaj stvari, ništa ne pitaj.
Malopre si rekao da se raspakujem.
Sad ti kažem da se pakuješ!
Ali zašto, pobogu?
Na brzinu joj objasnim. Odmah je shvatila. Kad se o zlu radi ne treba mnogo reči da čoveku bude sve jasno.
Gde ćemo? — zavapi ona. — Gde ćemo noću?
Još ne znam. Znam samo da nekud moramo. Ujutru da nas na plaži ne bude.
Nikuda mi nećemo — reče ona najedared i grunu u plač. — Pogledaj!
Pogledam kroz prozor. Šljunkom prema hangaru ide auto. Isti u kome su mi odneli slučaj.
Eto ti tvoji davljenici — kuka Julijana — crkni dabogda!
I meni došlo da kukam. Jednom sam dobio davljenika i baš taj da mi glave dođe. Pa i ako mi nije naudio, kako sam onda mislio, opet je ispalo da bi za mene i familiju bilo bolje da sam one noći imao vosak u ušima. Jer, da sam se izmakao i da toga Ericha nisam spasao ne bi došlo ni do moje domaće izdaje, ni do bežanije, a ni do ubistva za koje robijam.
U hangar rupiše dvojica u uniformi i neki civil. Naš čovek, kolaborant i govno, što kazao drug Ozren.
Ja sam — veli — tumač Kreiskommandature. Spremi se.
Kuda ćete ga? — pita žena. Oni ništa, samo me žurkaju.
Videće — kaže tumač.
Toliko me rastrojili da se ni sa familijom nisam pozdravio, ni cipele ušnirao, samo sam, sećam se, neke uzice i drangulije iz džepa u džep premeštao i nešto bulaznio.
Julijana mi posle kaže da sam jednako pitao: Zašto, bre, ljudi, zašto?
Borislav Pekić
nastaviće se
