U ediciji Nostra vita Službenog glasnika objavljen je “Dnevnik: 1953-1969” velikog poljskog pisca Vitolda Gombroviča. U odnosu na izdanje beogradske Prosvete iz 1985. u tri dela, Glasnikovo u jednom tomu preuzima prevod i predgovor Petra Vujičića, ali sadrži i nove beleške od sredine 1967. do 1969. godine koje je, uz pogovor Vojćeha Karpinjskog, prevela Biserka Rajčić. Kao što piše prevodilac ovog dela Petar Vujičić, “svoj Dnevnik (1953–1969) Gombrovič je u celini objavio na poljskom jeziku, u poljskom emigrantskom izdavačkom preduzeću u Parizu. Na druge jezike, Dnevnik su tek bili počeli da prevode, dok je u autorovoj zemlji, u Poljskoj, Dnevnik bio zabranjen”. U pogovoru ovog izdanja Vojćeh Karpinjski piše da je Gombrovičev “Dnevnik” najvažnije delo poljske proze u celoj njenoj istoriji. Iz ovg kapitalnog dela poljske i svetske proze prenosimo nekoliko odabranih delova
Petak
Gjedroic je hteo da odgovorim Sioranu (rumunskom piscu) na njegov članak „Povoljnosti i nepovoljnosti izgnanstva“. Uneo sam u taj odgovor svoj pogled na ulogu izgnane književnosti.
Sioranove reči odišu podrumskom hladnoćom i truleži groba, a previše su i sitničave. O kome je tu reč? Koga treba razumeti pod odredbom „pisac u izgnanstvu“? Adam Mickjevič je pisao knjige i piše ih gospodin X, i zaista, sasvim korektne, pa čak i čitane, obojica su „pisci“, i, uzgred rečeno, pisci u izgnanstvu… ali na tome se završava svaka sličnost između njih.
I još bih hteo Siorana da podsetim da ne samo emigrantska umetnost nego svaka uopšte umetnost ostaje u najčvršćoj vezi s raspadom, rađa se iz dekadencije, da je prerađivanje bolesti u zdravlje. I svaka uopšte umetnost češe se o smešnost, poraz, poniženje
Rembo? Norvid? Kafka? Slovacki?… (različita bivaju izgnanstva). Mislim da se nijedan od njih ne bi previše uplašio upravo te vrste pakla. Neprijatno je nemati čitalaca – vrlo je neprijatno ne moći objavljivati svoja dela – uopšte nije slatko biti nepoznat – veoma je neprijatno videti sebe lišenog pomoći onog mehanizma koji izgurava na vrh, pravi propagandu i organizuje slavu… ali umetnost je nabijena elementima samotnosti i samodovoljnosti, ona nalazi svoje zadovoljenje i svoj razlog postojanja u sebi samoj. Otadžbina? Pa svako je od istaknutih, prosto zbog svoje istaknutosti, bio stranac i u svojoj kući. Čitaoci? Pa oni nikad nisu pisali „za“ čitaoce, uvek „protiv“ čitalaca. Počasti, uspeh, odjek, slava – pa postali su slavni upravo zato što su više cenili sebe same nego svoj uspeh.
I ono što je u svakom književniku, čak i manjeg kalibra, od Kafke, ili od Konrada ili od Mickjeviča, ono što je pravi dar i pravo preimućstvo ili prava zrelost – nikakvom merom se neće smestiti u sioranovski podrum. I još bih hteo Siorana da podsetim da ne samo emigrantska umetnost nego svaka uopšte umetnost ostaje u najčvršćoj vezi s raspadom, rađa se iz dekadencije, da je prerađivanje bolesti u zdravlje. I svaka uopšte umetnost češe se o smešnost, poraz, poniženje. Zar postoji umetnik koji ne bi bio, kako kaže Sioran, „biće ambiciozno, agresivno u svom padu, ogorčenjak, skriveni osvajač“? Je li Sioran ikad video umetnika, pisca, koji nije bio, nije morao da bude, megaloman? I umetnost, kao što je nekad rekao Boj, jeste groblje: na hiljadu ljudi koji nisu uspeli da se ostvare, ostajući u sferi bolne nedovoljnosti, jedva jedan ili dvojica će uspeti odista „da se pojave“. I stoga, ta prljavština, ti otrovi nezadovoljenih ambicija, to rvanje u praznom, ta katastrofa, malo imaju zajedničkog sa emigracijom, a mnogo sa umetnošću – predstavljaju odliku svake književne kafane i zaista je dosta svejedno na kojem se mestu sveta muče pisci koji nisu dovoljno pisci, da bi bili odista pisci.
I možda je čak zdravije što su lišeni pomoći odobravanja, onih sitnih nežnosti kakvima ih je u dobrim vremenima obdarivala država i društvo u ime „podupiranja domaćeg stvaralaštva“. I zar ona uobičajena igra veličine i istaknutosti – simpatični šum koji su nekad stvarali snishodljivo nasmešena štampa i nedokuvana kritika, lišena osećanja za skalu pojavâ – onaj proces veštačkog naduvavanja kandidata za „nacionalnog pisca“… zar sve to nije mirisalo na jeftinoću? Rezultat? Narodi koji su bili kadri da imaju, u najboljem slučaju, nekolicinu autentičnih umetnika, negovali su u tom rasadniku čitave gomile veličina, a u familijarnom toplašcu, koje je mešavina tetkinske dobrodušnosti i ciničnog omalovažavanja vrednosti, rastapala se svaka hijerarhija. Zar je onda čudo što rasadnički proizvodi, negovani u krilu naroda, venu van njega? Sioran priča kako propada pisac otrgnut od svoga društva. Ali takav pisac nikad istinski nije postojao: to je embrion pisca.
Meni se pre čini da – teorijski uzev i zaobilazeći materijalne teškoće – to pogružavanje u svet kakav je emigracija, treba da predstavlja nečuven podsticaj za književnost.
Evo, elita zemlje biva izbačena u inostranstvo. Može da misli, oseća, piše izvana. Dobija distancu. Stiče nečuvenu duhovnu slobodu. Pucaju sve veze. Može više da se bude svoj. U opštoj pometnji olabavljuju dotadašnje forme, moguće je na bezobzirniji način težiti prema budućnosti.
Narodi koji su bili kadri da imaju, u najboljem slučaju, nekolicinu autentičnih umetnika, negovali su u tom rasadniku čitave gomile veličina, a u familijarnom toplašcu, koje je mešavina tetkinske dobrodušnosti i ciničnog omalovažavanja vrednosti, rastapala se svaka hijerarhija
Izuzetna mogućnost! Trenutak o kakvom se sanjalo! Činilo bi se, dakle, da jače individualnosti, bogatije jedinke, treba da zadrhte kao lavovi. Pa zašto ne riču? Zašto je glas tih ljudi oslabio u inostranstvu?
Ne riču, jer… jer su, pre svega, previše slobodni. Umetnost traži stil, rad, disciplinu. Pravilno podvlači Sioran opasnost prevelike otrgnutosti, prekomerne slobode. Sve s čime su oni bili vezani i što ih je vezivalo – sve je nestalo u viru istorije, a na površini se pojavio mehur ispunjen ništavilom… i izbačeni iz svog svetića našli su se pred licem sveta, sveta neizmernog i koji je usled toga nemoguće savladati. Samo univerzalna kultura može izići na kraj sa svetom, a nikad lokalne kulture, nikad oni što žive samo fermentima egzistencije. Gubitak otadžbine neće gurnuti u anarhiju samo onoga ko ume da dosegne dublje, van otadžbine, za koga je otadžbina samo jedna od pojava večnog i univerzalnog života. Gubitak otadžbine neće narušiti unutrašnji red samo onih, čija je otadžbina svet. Savremena istorija pokazala se kao previše silovita i bezgranična za previše nacionalne i partikularne književnosti.
I ta prekomernost slobode baš najviše sputava pisce. Ugroženi veličinom sveta i krajnošću njegovih problema, grčevito se hvataju za prošlost; hvataju se za same sebe; žele da ostanu onakvi kakvi su bili; plaše se ma i najmanje promene u sebi, iz bojazni da će se tada sve razleteti; i, na kraju, grčevito se hvataju za jedinu nadu kakva im je ostala, to jest nadu u ponovno dobijanje otadžbine. Ali ponovno dobijanje otadžbine ne može uslediti bez borbe, i borba traži snagu, a skupna snaga može nastati samo putem odricanja od vlastitoga ja. Da bi je stvorio, pisac mora da nametne sebi i sunarodnicima slepu veru i mnogo drugih slepoća, a luksuz nesebičnog i slobodnog mišljenja postaje najčešći od grehova. Te tako, ne ume da bude pisac bez otadžbine – ali da bi ponovo dobio otadžbinu, mora prestati da bude pisac, ozbiljan pisac. A možda ipak postoji još i drugi razlog te duhovne paralize, bar kad je reč ne o intelektualcima nego o ljudima umetnosti. Imam na umu samu koncepciju umetnosti i umetnika, onakvu kakva se rodila na zapadu Evrope. Ne čini mi se da se naša savremena verovanja u pogledu suštine umetnosti, umetnikove uloge, odnosa umetnika prema društvu, pokrivaju sa stvarnošću.
Umetnička filozofija Zapada nastala je u eliti, u iskristalizovanim društvima, gde ništa ne remeti uslovni jezik – ne može mnogo da koristi čoveku izbačenom van konvencije. A koncepcija umetnosti koja se kuje s one strane zavese, od strane proleterske birokratije, još je elitarnija i… naivnija. Ali umetnik u emigraciji, prisiljen da postoji ne samo van naroda nego i van elite, mnogo neposrednije se konfrontira sa sferom duhovno i intelektualno nižom, ništa ga ne izoluje od tog dodira, i mora lično da izdrži pritisak grubog i nezrelog života. On je kao bankrotirani grof koji uviđa da salonski maniri gube vrednost kad nema salona. To jedne gura u „demokratsku“ plitkost, u dobrodušnu banalnost ili u ordinarni „realizam“… a druge osuđuje na izolovanost. Moramo naći neki način za to da se opet osetimo aristokratijom (u dubljem značenju te reči).
Ako je, dakle, reč o raspadu i dekadenciji emigrantskih književnosti, onda bi me više ubedio takav pristup problemu… pošto se tu bar za trenutak oslobađamo od začaranog kruga sitnica i dodirujemo teškoće kadre da iscrpu autentične pisce. I uopšte ne negiram da njihovo prevladavanje zahteva veliku odlučnost i smelost duha. Nije lako biti pisac po meri emigracije, jer je to mera gotovo potpune samoće. I kakvo čudo onda što uplašeni od vlastite slabosti i veličine zadataka krijemo glavu u pesak, i, organizujući sebi parodiju prošlosti, bežimo od Sveta u svetić?
A ipak, ranije ili kasnije, naša misao mora sebi izraditi put za izlazak iz ćorsokaka. Naši problemi naći će svoje ljude. U datom trenutku ne mislim na samo stvaralaštvo, nego na ponovno sticanje mogućnosti za stvaranje. Moramo stvoriti onu porciju slobode, smelosti i bezobzirnosti, i čak, rekao bih – neodgovornosti, bez kojih stvaranje nije moguće. Treba naprosto da se naviknemo na novu skalu našeg postojanja. Moraćemo da se odnosimo hladnokrvno i bezobzirno prema nama najdražim osećanjima, kako bismo došli do novih vrednosti. Onog trenutka kad se prihvatimo formiranja sveta sa onog mesta na kome se nalazimo i onim sredstvima kojim raspolažemo, ogromnost će se smanjiti, neizmernost će dobiti oblike i počeće da opadaju uzburkane vode haosa.
Vitold Gombrovič
