U dolascima i odlascima, prolaznim i osuđivanim ljubavima, ja sam u mladosti postao svestan ne samo prirodnih lepota zemlje, već i konflikata, patnji i pljački kojih je bilo i u poljima i u šumama. Činjenica je da su Španci osvojili staro meksičko kraljevstvo i Peru neverovatnom brzinom, kao grom iz vedra neba, i da su se oba indijanska, već propala, podeljena i parazitska carstva predala tim bradatim napadačima potpuno ravnodušno. Međutim, istorija Čilea bila je drugačija.
U našoj istoriji obostrani masakr trajao je tri veka. Napadnuti Indijanci i španski osvajači međusobno su se poubijali, ali su osvajački vojnici i njihove porodice, čiji je broj zbog nemilosrdnog rata bio znatno smanjen, ostavili za sobom sistem raspodele imanja koji će neobjašnjivo nastaviti da postoji i posle njih. Zapravo, tek je prva narodna vlada u Čileu, bolje reći, vlada predsednika Salvadora Aljendea, podelila te velike posede zemlje između 1971. i ovih meseci 1973, kada pišem ove memoare. Podrazumeva se da su memoari, generalno, lična sećanja, ali je moja zemlja, sa svim svojim problemima, mene nekako uvek pratila svuda po svetu. Iako bi možda nekome, ko se iz Evrope, Azije ili Sjedinjenih Američkih Država, interesovao za moju poeziju, Čile, ova dugačka i mala zemlja, izgledao kao neki planetoid, koji se sa neba nije ni video na zemlji, za mene je bio mnogo više. Mi, Čileanci, delimično potičemo od neke čudne sorte.
Mešanci iz drugih zemalja Južne Amerike potiču od Indijanki koje su pirinejski vojnici silovali. Mi, Čileanci, takođe potičemo od silovanja, ali od ratnika iz Araukanije koji su silovali španske žene. Tokom ovih vekova najdužeg građanskog rata, čileanski Indijanci, nemilosrdni poput Španaca, ubili su i poslednjeg Španca koga su zatekli po gradovima i tvrđavama koje su napadali i uništavali. Međutim, interesantno je da nikada nisu ubili nijednu ženu. Ne znam odakle im takav običaj u ratovanju, ali Araukanci, čiju sam krv takođe nasledio, i dalje su za mene misteriozni, daleki i otuđeni, kao i oni koji su se u 16. veku pojavili polugoli i naoružani primitivnim strelama i suprotstavili se nepobedivim osvajačima.
Zarobljene Španjolke rodile su decu svojim indijanskim silovateljima i to su Čileanci. Potičemo iz vrlo čudnih okolnosti. Kada je 1810. godine, pošto je španska monarhija zbačena s vlasti, Čile dobio nacionalnu vladu, moji sunarodnici, koji su upravo došli na vlast, osećali su se vrlo komotno u tom starom sistemu. Izmislili su titule, proglasili se plemićima i prvorođencima i nastavili da žive od tuđeg rada. Da bi proširili teritoriju, i oni su nastavili da ubijaju Indijance. Taj krvavi period nezavisnog Čilea buržoazija licemerno naziva „Uspostavljanje mira u Araukaniji“.
Ti mirotvorci poubijali su Araukance i zauzeli njihove posede. Nakon naseljavanja netaknute i divlje zemlje, naoružali su se zakonicima, sudijama, advokatima i policijom, pa su, mecima i tojagama u glavu, tu naselili kriole (potomke Evropljana). Bila je to zemlja natopljena krvlju po kojoj sam prolazio na konju. Vredni ljudi poput porodice Ernandes, kao prvi vojnici nove gerile, odlazili su u planine sa srpovima i kosama kako bi preživeli, a kasnije bi se pojavili novi vlasnici koji su ravnodušno oduzimali sve njihovo. Vladajuća manjina iz Santijaga de Čilea, koja je već uništila ogromne provincije vina, raširila se po celom jugu. Podelili su društvo na nekoliko veoma bogatih zemljoposednika i ogromnu većinu siromašnih seljaka, kako Čileanaca, tako i nekadašnjih novih vlasnika, ali sada neuhranjenih, bosih, u pocepanoj odeći i neukih. To je bila organizacija društva u kojoj je rasla moja generacija; istrošeni od ljubavi i melanholije, učili smo preplašeni skrivenu istoriju naše zemlje.
Tražio sam ljude koji bi mi pričali o prošlosti i sadašnjosti i neprestano sam tražio knjige iz kojih bih mogao da saznam istinu.
Čuo sam da je postojala mala knjiga koja je opisivala sve gadosti počinjene tih godina. Naziv knjige glasio je Tragedija Patagonije (La Patagonia tragica) i tek posle trideset i pet godina neprestanog traganja, uspeo sam da dođem do jednog primerka tog dokumenta.
U knjizi je bila zabeležena okrutna istorija i gola istina o tome kako je indijansko pleme Ona nestalo sa lica zemlje. Ti nomadski ljudi bili su jedini na svetu koji su sačuvali navike i običaje iz kamenog doba, ali te zasluge nikome nisu bile važne. Ta siromašna ribarska plemena preživljavala su na najneplodnijoj zemlji na celom svetu, ali nisu preživeli Menendese, ni Montese, koji su smatrali da su ti mršavi stanovnici Patagonije kao susedi opasni za odgoj njihovih ovaca i pobili ih sve redom, bez izuzetaka, i muškarce i žene i decu.
Pablo Neruda
14. septembra 1973. Pablo Neruda izdiktirao je Matildi Urutiji, svojoj ženi, poslednje poglavlje svojih nezavršenih memoara Priznajem da sam živeo. Posle 40 godina, Fondacija „Pablo Neruda“ uvrstila je mnoštvo neobjavljenih tekstova u tom koji objavljuje izdavačka kuća „Seix Barral“ u Španiji. Kultural (https://elcultural.com/revista/letras/Pablo-Neruda-inedito/40253) objavljuje četiri od tih neobjavljenih tekstova, zajedno sa člancima Luisa Marije Ansona i Horhea Edvardsa, bliskih prijatelja pesnika iz Čilea. Dario Oses, direktor biblioteke Fondacije i glavni i odgovorni urednik ovog izdanja, objašnjava da je dodato jedno stotinak neobjavljenih stranica koje „dopunjuje neku priču ili temu u knjizi ili su bile obeležene, što je upućivalo na to da su mnogi tekstovi mogli biti napisani da bi kasnije bili uključeni u memoare“. Čileanski pesnik nikada nije prestao da sakuplja sve ono što je osećao, živeo i za šta se borio, a to je činio, kako je sam napisao „da bi uspeo da napiše dugu cikličnu pesmu, koju još uvek nije završio, jer će je završiti njegova poslednja reč u poslednjem trenutku njegovog života“. (Prim. prev.)
(Sa španskog prevela Dragana J. Đorđević)
