Anarhistička revolucija i oslobođenje žena (4)
Piše: Marta A. Ekelsberg
2005.
Direktna akcija
Najbolje ćemo razumeti špansko anarhističko shvatanje jačanja i procesa izmene svesti proučavajući njihovu posvećenost decentralizmu i „direktnoj akciji“. Decentralizam se odnosi na stav da revolucija mora da bude, u svojoj srži, lokalni fenomen, koji izrasta iz konkretne realnosti svakodnevnog života ljudi. Revolucioarni pokret se razvija iz borbi ljudi da prevladaju svoju potčinjenost, i ona mora da se obraća specifičnostima njihove situacije. Stoga je, kao što ćemo videti, jedna od osnovnih institucija koju su španske/i anarhistkinje/i stvorile/i bio ateneo libertario (otvoreni kulturni centar), koji je služio kao škola, rekreativna grupa, i mesto okupljanja mladih ljudi radničke klase u godinama pred rat. Kao što je Enriketa Rovira (Enriqueta Rovira) objasnila, opisujući jednu takvu grupu:
„Bile smo u grupi koja se zvala Sol y Vida (Sunce i život) zajedno sa devojkama i momcima… Izvodile smo pozorišne komade, gimnastiku, išle smo na izlete u planinu, na more… Bila je to i kulturna i rekreativna grupa… Uvek je bilo i neke vrste (obrazovnih) razgovora. Na taj način su se ideje komešale, stvarajući osećaj da smo compañeros i compañeras. Istina, ljudi su išli na sindikalne sastanke i slično, ali su odnosi u našoj grupi bili intimniji, objašnjenja mnogo šira. Tu smo bile formirane, najdublje, ideološki.“
Direktna akcija znači da je cilj svih ovih aktivnosti bio da ponude ljudima načine da stupe u kontakt sa sopstvenim moćima i sposobnostima, da preuzmu moć određivanja sebe i svojih života. To je trebalo da se razlikuje od konvencionalnijih političkih aktivnosti čak i u demokratskom sistemu. Umesto da pokušavaju da menjaju stvari formiranjem interesnih grupa za pritisak na političare, anarhistkinje/i su smatrale/i da bi trebalo da učimo da samostalno mislimo i delujemo, putem udruživanja u organizacije u kojima bi nas naše iskustvo, naša shvatanja, i naša aktivnost vodila ka stvaranju promene.
Znanje ne prethodi iskustvu, već iz njega sledi: „Počinjemo odlukom da radimo, a kroz rad učimo… Naučićemo da živimo u slobodarskom komunizmu tako što ćemo živeti u njemu.“ Ljudi uče kako da budu slobodni jedino sprovodeći slobodu: „Nećemo se susretati… sa ljudima već spremnim za budućnost…Bez stalnog vežbanja svojih sposobnosti, neće biti slobodnih ljudi… Spoljašnja i unutrašnja revolucija pretpostavljaju jedna drugu, i one moraju biti istovremene da bi bile uspešne.“
Aktivnosti direktne akcije, koje izviru iz svakodnevnih potreba i iskustava, predstavljaju način na koji će ljudi preuzeti kontrolu nad svojim životima. Kao što su naučile/i feministkinje/i, bilo kroz grupe za podizanje svesti ili kroz lokalno organizovanje, učestvovanje u takvim aktivnostima ima i unutrašnje i spoljašnje efekte, omogućavajući ljudima da razviju osećaj kompetentosti i samopouzdanja dok rade na izmeni svoje situacije. Angažovanje ove vrste jača ljude i priprema ih za nove zajedničke akcije. Soledad je opisala efekat koji je njeno aktivno učestvovanje u pokretu imalo na njen život i prijatelje: „To je bio neverovatan život, život jedne militantkinje. Život posvećen borbi, znanju, ponovnom stvaranju društva. Bio je kao neka vrsta uzbuđenja…To je bila vrlo lepa mladost, drugarstva…Uvek sam bila uključena u štrajkove i akcije, svuda…Živele smo od oskudnog…Muškarci i mladići su zarađivali nešto više od nas – ali im stvarno nismo zamerale…Ponekad, izgledalo je kao da živimo samo od vazduha.“
Osećaj jačanja je takođe bio očigledan u Enriketinim sećanjima: „Za ljubav takvih compañeros-a, i s tako snažnom vizijom, borile bismo se i sa samom Devicom Marijom!“
Dalje, direktna akcija ne samo da je ojačala one koje/i su učestvovale/i u njoj, već je imala i uticaja na druge, putem onog što su anarhistkinje/i zvale/i „propaganda delom“. Najčešće, taj termin je označavao bacanje bombi, atentate i slično. Imao je, međutim, i drugo značenje, odnoseći se na vrstu akcije koja je privlačila snagom pozitivnog primera koji je činila. Savremeni primeri propagande delom uključuju zadruge za prehranu ili čuvanje dece, kolektivno vođena preduzeća, programe za jednaki kućni rad, kolektive za žensku samopomoć u zdravlju, urbane skvotove ili ženske mirovne kampove. Pored toga što takve aktivnosti jačaju one koje/i učestvuju u njima, one takođe demonstriraju drugima da nehijerarhijske forme organizovanja mogu da postoje, i da zapravo postoje – i da mogu da funkcionišu efikasno.
Očigledno, da bi takve akcije imale željeni efekat osnaživanja, moraju da budu samoinicijativno održavane, a ne stvarane i usmeravane odozgo. Odatle je poticala anarhistička privrženost strategiji „spontane organizacije“, neprisilnih federacija lokalnih grupa. Cilj je bio da se postigne red bez prisile, sredstvima koja možemo da nazovemo „federativnim umrežavanjem“, koje okuplja predstavnice/ke lokalnih grupa (sindikata, susedskih udruženja, potrošačkih zadruga, i sl.). Poenta je da ni pojedinačna grupa, ni veće koordinaciono telo, ne može da pretenduje na predstavljanje drugih ili delovanje u njihovo ime. U idealnom slučaju, to bi bili više forumi za diskusiju, nego organizacije za usmeravanje.
Spontane organizacije bi pokazale u praksi da su žrtve ugnjetavanja i dalje sposobne za racionalno mišljenje i delovanje, sposobne da zaključe šta su njihove potrebe, i da razviju načine da ih zadovolje.
Pripreme
Konačno, i najvažnije, direktna akcija može da se nalazi samo u kontekstu „priprema“. Po rečima Federike Montseni, „Una revolución no se improvisa“ (revolucija se ne improvizuje). Iako svi ljudi imaju u sebi osećaj jednakosti i pravde, zasnovan na sopstvenom učestvovanju u društvenim odnosima, ipak je taj skoro instinktivni osećaj nedovoljan za vođenje revolucionarne akcije. Pripreme su neophodne i da bi se ljudima skrenula pažnja na komunalnu prirodu i kontekst njihovog lošeg položaja, i da bi ih osposobile za uviđanje mogućnosti njihove kolektivne akcije. Bez takvih priprema, „revolucija“ bi vodila jedino ponovnom uspostavljanju autorieta, u novim oblicima. Zapravo, mnoge/i anarhistkinje/i su, pišući u godinama neposredno nakon završetka revolucije u Rusiji, ukazivale/i na SSSR kao negativan primer kako se hijerarhija lako ponovo uspostavlja kada nije bilo dovoljno priprema.
Ma kako paradoksalno da zvuči – ljudi moraju da se pripreme za sopstveno spontano delovanje.
Kao i Marks, i anarhistkinje/i su smatrale/i da je najbolja priprema, najbolja tehnika za ono što zovemo podizanje svesti – akcija. „Kapitalizam je smrtno ranjen, ali njegovo umiranje će trajati sve dok ne budemo sposobni da ga uspešno zamenimo. A to nećemo postići primamljivim frazama, već demonstriranjem svojih konstruktivnih i organizacionih mogućnosti.“ Ljudi će razviti kritičku, revolucionarnu svest, putem razmišljanja o konkretnoj realnosti svojih života – razmišljanja koje je najčešće potaknuto njihovim sopstvenim aktivnostima, ili aktivnostima drugih.
Skretanje pažnje na posebne potrebe i položaj žena, i na aktivnosti Mujeres Libres, pomoći će nam da pokažemo multidimenzionalnu prirodu ovog shvatanja procesa promene svesti, i da naglasimo njegovu važnost za mnoge savremene debate. Ranije sam napomenula da su španske/i anarhistkinje/ i smatrale/i da je jedan od važnih momenata u pripremama učestvovanje u organizacijama radničke klase, naročito u sindikatima. Međutim, nadovezujući se na Bakunjina i raskidajući sa Marksom, ujedno su insistirale/i na tome da gradsko industrijsko radništvo nije jedino sposobno da dostigne revolucionarnu svest. Seljaštvo i gradska sitna buržoazija, kao i industrijsko radništvo, mogu da razviju svest o sopstvenoj ugnjetenosti i da se pridruže revolucionarnom pokretu. Naročito su mnoge žene kritikovale stavljanje naglaska u pokretu na gradski muški industrijski proletarijat. Na primer, Ema Goldman – koja će biti prilično aktivna u podršci španskoj revoluciji i Mujeres Libres – još ranije je govorila da se „anarhistkinje/i slažu da je glavno zlo danas ekonomsko“, ali je takođe napomenula da „one/i drže da rešenje problema može da dođe jedino kroz uvažavanje svake faze života, kako individualnih, tako i kolektivnih; unutrašnjih, koliko i spoljašnjih faza.“
Bilo je naročito očigledno za žene, ali i za muškarce, da radno mesto nije jedini kontekst za odnose dominacije, niti da je stoga jedini potencijalni kontekst za izmenu svesti i jačanje. Potpuno artikulisan pokret bi morao da transformiše sve hijerarhijske institucije, uključujući državnu vlast, religijske institucije i – možda najdramatičnije za žene – seksualni i porodični život.
Pripreme bi, stoga, mogle i morale da se sprovode u raznim socijalnim kontekstima, pored ekonomskog. I Enriketa i Asusena (Azucena) su govorile da su dobile anarhističke ideje manje-više nesvesno, „s majčinim mlekom“:
„Majka nas je učila anarhizmu…skoro kao što religiozna osoba podučava svoju decu religiji – ali ne namećući nam ništa, kao što rade religiozni…bilo svojim ponašanjem, svojim načinom izražavanja, ili govoreći uvek da se nadaju, da žude za anarhizmom…Skoro kao da nas nije ni učila tim idejama, mi smo ih živele, rođene smo s njima. Naučile smo ih kao što naučimo da šijemo ili jedemo.“
Za one koje su kasnije postale deo pokreta, proces učenja je očigledno bio drugačiji. Pepita Karpena (Pepita Carpena) se upoznala sa idejama preko organizatora koji je često posećivao socijalne skupove mladih ljudi, nadajući se da će ih privući idealu. Soledad Estora, koja će biti aktivna i u CNT-u i u Mujeres Libres u Barseloni, najviše prvih informacija o „anarhističkim komunistkinjama/ima“ je dobila čitajući novine i časopise.
Anarhistkinje/i su odavno shvatile/i međuzavisnost obrazovne prakse, usko definisane, i učestvovanja u postojećim institucijama, u kojima su društveno odobravanje ili neodobravanje predstavljali trajni mehanizam društvene kontrole. Prudonovo shvatanje „imanentne pravde“– stava da mi razvijamo shvatanje pravde kroz odnose sa drugim ljudima – direktno je prihvatio veliki broj španskih anarhističkih spisateljica i pisaca. Melja je smatrala da je osećaj za pravdu jedini odgovarajući regulator društva, koji ljudi uče kroz učestvovanje u institucijama koje priznaju i poštuju njihovu vrednost, i jednaku vrednost drugih. Kolektivni osećaj koji se razvija iz takvog učestvovanja preneće se u osećaj za pravdu, jači i trajniji od bilo kakvog koji bi nametnule država ili crkva. „Sprovoditi pravdu“, tvrdio je Prudon, „znači slediti društveni instinkt.“ Upravo kroz tu mrežu interakcije sa drugima mi učimo i doživljavamo i ko smo mi i drugi, i šta je pravda. Najbolji i najefektivniji obrazovni sistem je, dakle – samo društvo.
Još jedan faktor koji učestvuje u razvoju osećaja za pravdu je javno mnenje, koje Melja naziva „moralno obuzdavanje“ (coacción moral). Naš moralni osećaj se razvija iz „razmene uzajamnih uticaja“ koje, iako prvobitno mogu da nam dođu spolja, na kraju krajeva prihvatamo kao osećaj za pravdu, i koji postaju osnova naše samokontrole. Dobro uređeno egalitarno društvo, prepušteno samo sebi, razviće ljude sa odgovarajućim osećajem za pravdu; svako kome naizgled nedostaje takav osećaj, biće ograničen mišljenjem drugih. Tokom vremena, ta mišljenja će imati obrazovni efekat; javno mnenje će biti internalizovano kao savest.
Stoga je cilj anarhistkinja/a da ukinu takve institucije – na primer crkvu, državu, sudije i sudove –koje sprečavaju razvoj takvog moralnog osećaja preotimajući nam odgovornost za staranje o sebi i drugima. Kada takvi autoriteti napokon budu eliminisani, reciprocitet će postati princip delovanja; puki život u zajednici – učestvovanjem u njenim aktivnostima, u kontekstu otvorenog obrazovnog sistema, u komunalnom vlasništvu i raspodeli svojine – biće dovoljan da potpomogne i očuva razvoj individualnog osećaja za pravdu, neophodnog za održanje zajednice.
Složenost ovakve pozicije postaje jasna kada posebno obratimo pažnju na pokušaje bavljenja ženskom potčinjošću i osnaživanjem. I one/i koje/i su naglašavale/i sindikalnu strategiju, i one/i koje/i su insistirale/i na širini kulturalnih elemenata ženske potčinjenosti, shvatale/i su da su žene ponižene i oslabljene, kulturno i ekonomski. I jedne/i i druge/i su prihvatale/i stanovište o dubokoj povezanosti sredstava i ciljeva. Ako kako da se ti principi i perspektive ostvare u praksi? Kako da žene s početka dvadesetog veka u Španiji, koje su sebe smatrale (i koje su tako viđene od strane drugih) zavisnim od muškaraca, počnu da se ponašaju na način koji će im razviti svest o sopstvenim sposobnostima i mogućnostima?
Ova pitanja su, naravno, od suštinske važnosti za svaki potencijalni revolucionarni pokret, pošto je osećaj sopstvenih kapaciteta i moći upravo ono što ugnjetači teže da uguše kod ugnjetenih. Međutim, čak ni saglasnost oko važnosti ovakve perspektive ne garantuje jednodušnost u shvatanju njenih posledica za praksu. Zapravo, problem shvatanja i rešavanja potčinjenosti žena radničke klase u španskom društvu nikad nije efikasno rešen unutar anarho-sindikalističkog pokreta. Mujeres Libres su stvorene upravo zbog tog neslaganja između aktivistkinja/a pokreta po pitanju postizanja takvog osnaživanja.
Ova pitanja su pokretala pravu dramu tokom niza intervjua koje sam pravila tokom 1981. godine. Grupa bivših aktivistkinja/a se sastajala i prisećala učestvovanja u CNT-u i FIJL-u3. Nakon nekih diskusija o ulozi FIJL-a i ateneuma u otvaranju umova mladim ljudima za nove ideje tokom dvadesetih i tridesetih, razgovor je skrenuo na pitanje oslobođenja žena. Oblikovale su se dve različite, ali čvrsto držane pozicije. Jednu je artikulisao muškarac koji se identifikovao kao osoba koja snažno podržava žensku emancipaciju, i koji je bio prilično upoznat sa načinima na koji su čak i anarhisti obično prihvatali zdravo za gotovo podređenost njihovih compañeras njima. Tvrdio je da su, baš zbog ženske kulturalne podređenosti, upravo anarhisti odgovorni da preuzmu vođstvo u menjanju ovih odnosa.
Nije dovoljno da žene dobiju plaćeni posao: „Ima suviše muškaraca čije su žene zaposlene, a koje i dalje rade sav kućni posao.“ Nakon toliko godina prilagođavanja, žene su previše spremno prihvatale tradicionalna pravila. Muškarci, koji razumeju i osećaju sopstvene sposobnosti, tvrdio je, moraju da preuzmu inicijativu i ohrabre svoje compañeras za punije samoodređivanje i autonomiju.
Drugu poziciju je artikulisala žena koja je bila aktivistkinja u Omladini (Juventudes) tokom tridesetih, i čiji je život bio fundamentalno promenjen njenim učestvovanjem u toj organizaciji. Ona je bila posvećena oslobođenju žena. Međutim, snažno se protivila shvatanju svog compañero-a da je na muškarcima da preuzmu inicijativu. Smatrala je da je njegovo usredsređivanje na ono što savremene feministkinje zovu „politikom kućnih poslova“ pogrešno postavljeno. Osnovno pitanje, tvrdila je, 3FIJL – Federación ibérica de juventudes libertarias – Iberijska federacija liberterske omladine – nije ko pere sudove ili čisti kuću, već da žena može da ide gde želi i da kaže šta želi. Koren ženske potčinjenosti je neznanje. Po njenim rečima: „toda mujer que se cultura un poco desarrolla armas“ (svaka žena koja stekne nešto kulture – koja se obrazuje – razvija oružje). „Ono što mi je važno je da žena postane sposobna da otvori usta. To nije pitanje pranja posuđa.“ Dok je njen sagovornik tvrdio da joj ženska odgovornost za sav kućni posao i porodicu predstavlja prepreku za puno učestvovanje u komunalnim aktivnostima, ova žena je insistirala na tome da „odlazak na sastanke nije problem. Odlazak na sastanke je neka vrsta sporta. Ono što je važno je rad i čitanje.“
Ubrzo je postalo jasno da osnovno pitanje za njih nije bilo ni primat posla, ni čitanje, ni kućni poslovi –već inicijativa. Dok je on smatrao da – ako imamo u vidu težinu kulturalne potčinjenosti koju žene moraju da trpe – inicijativa mora da pođe od muškaraca, ona je insistirala na tome da „compañero nikad ne bi trebalo da kaže ženi „oslobodi se, a ja ću ti pomoći u tome“. Žena mora sama da se oslobodi. U redu je da muškarci pomognu, ali inicijativa mora da dođe od same žene. To mora da bude njena stvar.“
Ne bi trebalo da čudi što ova rasprava zvuči tako savremeno. Ona se odvijala između osoba koje su, iako nisu odrasle uz savremeni feministički pokret, očigleno bile pod njegovim uticajem. U svakom slučaju, pitanja koje su pokretale i način na koji su ih raspravljale predstavljao je eho pisanih rasprava sa početka ovog veka. Hose Prat (José Prat) je 1903. pozvao žene da preuzmu odgovornost za sopstvenu emancipaciju. Nekoliko godina kasnije, Federika Montseni je tvrdila da je jedan od načina na koji žene mogu da rade na ukidanju seksualnog duplog standarda upravo da shvate sebe ozbiljno, da ustanu i kazne muškarce koji su ih zaveli i ostavili, umesto da se grče u sramoti. A Soledad Gustavo, ponavljajući shvatanja Eme Goldman o unutrašnjem oslobođenju, smatrala je da bi – ako je potreban novi odnos seksualne ravnopravnosti –žene trebalo da „pokažu svojim delima da misle, da su sposobne da stvaraju ideje, da shvataju principe, da teže ciljevima.“
Pitanje kojim su se sve one bavile bilo je upravo pitanje osnaživanja i prevladavanja potčinjenosti: kako da se to najbolje postigne, imajući u vidu i uticaj kutluralnog uslovljavanja i potencijal za autonomiju svake osobe. U svakom slučaju, pitanje značaja ženske potčinjenosti i mesta koje zauzima u anarhističkom projektu bilo je daleko od rešenog, kako u teorijskim radovima španskih anarhistkinja/ a, tako i – kao što ćemo videti – u aktivnostima pokreta. Rasprave su se unutar pokreta nastavljale kroz 1930-e, i konačno dovele do stvaranja Mujeres Libres.
