Otključavanje Uliksa [Tema: Džojs]

Uliks! Prvi put sam ga čitao pre 35 godina, kao student književnosti, početkom osamdesetih (u Gorjanovom prevodu iz 1957). Ali iako je Džojs važio za oca moderne književnosti, a Uliks (ili Ulis)¹ za kapitalnu knjigu 20. veka („biblija modernističke proze!“, govorili su), ja sam je odložio na policu – kao neinteresantnu. Uzimao sam Uliks i kasnije, sa 30, pa sa 40, i 50 godina, čitao na preskok, po nekoliko stranica. I dalje je iskrsavala šuma pitanja – zašto, kako, čemu…? Uliks je jedno od retkih književnih dela koje mi je decenijama ostalo zagonetno, ako ne i jedino (verovatno me je zato i privlačilo). Mnoge knjige nisu lake za čitanje i razumevanje – nije o tome reč – ovo je bila jedina čiji značaj za istoriju književnosti nisam razumevao (ako je za utehu, Jung se sa Uliksom mučio tri godine, a Derida ga je proučavao godinama). Džojsove rečenice u Uliksu izgledale su trivijalne, činilo se da teme ne dobacuju daleko (meni bar nisu bile podsticajne), a s druge strane – gotovo sveopšta pohvala dobrih pisaca i kritičara (ne toliko i čitalaca). Smisao eksperimentisanja u narativnoj tehnici bio mi je nejasan, beskonačne digresije i rasprave teško su držale pažnju (da ne kažem da su bile dosadne), pa nisam uspevao da vidim u čemu je stvar, zašto je podignuta tolika prašina, i zašto se – i posle skoro sto godina – još nije potpuno slegla (Uliks je prvi put u celini objavljen 1922. u Parizu, u 1000 primeraka, a izdavač je bila Amerikanka Silvija Bič). Ma koliko dobar bio Gorjanov hrvatski prevod (skoro pola veka kasnije pojaviće se i Paunovićev srpski), izgleda da nisam uspevao da „čujem“ zvuk Uliksa, što je, smatra se, jedan od njegovih najvećih kvaliteta. A reč koja je meni, posle nekoliko decenija, otključala kapije Uliksa jeste „materijalizam“, u smislu život-sada-i-ovde, u jednom tekstu o Džojsu iz ovogodišnjeg² britanskog Times Literary Supplement-a, gde se, između ostalog, kaže da je on bio „aristotelijanski materijalista“ (materijalizam kao suprotnost idealizmu, platonizmu, spiritualizmu…).

Tema (ugrubo): jedan dan (16. jun 1904)³ u životu sredovečnog irskog polu-Jevrejina⁴ Leopolda Bluma (38) i dvadesetdvogodišnjeg „pravog“ Irca Stivena Dedalusa; u završnom delu knjige, kroz čuveni unutrašnji monolog koji se sastoji od jedne jedine rečenice i zauzima čitavo poglavlje (četrdesetak strana), čitalac upoznaje i Blumovu ženu Moli (34), dotad prikazanu uglavnom kroz Blumovu svest. Ako je Džojs mladog i sredovečnog sebe dao kroz likove Stivena, odnosno Bluma, onda u liku Moli – možda i najpoznatiji ženski lik u književnosti 20. veka – ima dosta od njegove supruge Nore⁵ (kada su Noru posle Džojsove smrti upitali da li je ona Moli Blum, odgovorila je: „Nisam, ona je bila mnogo deblja“).

Tri glavna lika prati dugačka povorka sporednih – isusovac Konmi iz Klongouza, velečasni Doulan, gospodin Disi, Bak Maligan, daktilografkinja gospođica Dan, Patrik Dignam, Linč, Kiti, Flosi, Martin Kaningam, Džoni Hajns, Mat Dilon, Flin, Molin ljubavnik Blejzis Bojlan, Ned Lambert, krčmar Dejvid Berni, mesar Dulgaš, mornar Marfi… – spisak je ogroman (neko je izbrojao, sveukupno oko 800 likova – i gotovo svi su, osim tri glavna, bili stvarne ličnosti ili verni prikazi stvarnih ličnosti!). I svi do guše bili upleteni u ovaj i ovakav svet. O mnogo čemu oni razmišljaju i govore, od politike do poezije i jezika, od Šekspira do Parnela, od jela i pića do pražnjenja i seksa i smrti, o bolestima preživara, o finansijama i Jevrejima, o bezgrešnom začeću i konjskim trkama… Čujmo i samog Džojsa šta kaže o čemu su Blum i Stiven razgovarali obilazeći Dablin, u epizodi napisanoj u (za roman) neuobičajenoj formi pitanja i odgovora: „O čemu je dijumvirat razgovarao tokom svog putovanja?“ „O muzici, književnosti, Dablinu, Parizu, prijateljstvu, ženama, prostituciji, ishrani, uticaju gasnih lampi ili fenjera i svetiljki na rast obližnjeg paraheliotropskog drveća, o kantama za smeće izloženim nasred ulice, o rimokatoličkoj crkvi, svešteničkom celibatu, irskoj naciji, jezuitskom vaspitanju, karijerama, studiranju medicine, o proteklom danu, o zlosrećnosti predsabatnog dana, o Stivenovoj nesvestici.“⁶ To su te banalne manifestacije svakodnevnog života, o tom „materijalizmu“ je ovde reč. Džojsovi likovi lutaju dablinskim ulicama: Stiven je čas u srednjoj školi, gde predaje istoriju starog veka, ili u biblioteci, gde raspravlja o Šekspiru; Blum zalazi u novinske redakcije pokušavajući da objavi neku reklamu; ide u mesaru da kupi kobasice; u parfimeriji naručuje losion za Moli; odlazi na pogreb poznanika Pedija Dignama; Stiven prolazi Sendimaunt šetalištem uz plažu, gde meditira, između ostalog, o „neizbežnom modalitetu vidljivog“, ili s prijateljem Linčom odlazi u javnu kuću. Tu su i njihovi poznanici, koji se po krčmama raspravljaju, šale, svađaju… Stiven i Blum, kada se sretnu (putevi će im se u tom jednom danu triput ukrstiti) vode političke i sholastičke diskusije, zalaze u hotelske salone i barove i završavaju u javnoj kući, između ostalog. Na kraju, Blum u sitne sate dovodi pripitog Stivena svojoj kući u Ulicu Eklz, i posle razgovora o brojnim temama Stiven napušta Blumov dom. Blum odlazi u krevet, gde njegova supruga Moli već spava. I u dva sata ujutru, evo je i Moli (koja se probudila), na krevetskim čaršavima, pored usnulog Bluma, i njen solilokvij od četrdesetak stranica kojim se Uliks završava⁷ (Jung je ovaj monolog smatrao otkrovenjem o ženskoj prirodi. Napisaće 1932. Džojsu u pismu: „Četrdeset stranica neprekidnog toka svesti na kraju zaista je psihološka poslastica. Pretpostavljam da sami đavo zna ovoliko o pravoj psihologiji žene, ja bar nisam znao.“ Džojs se ponosio ovom Jungovom pohvalom o pronicanju u žensku psihu, ali Nora je bila drugačijeg mišljenja: „Ma on /Džojs. Prim. aut./ uopšte ništa ne zna o ženama.“) Puritanski cenzori Džojsovog vremena najviše problema imali su sa ovim završnim monologom, a Molinu oslobođenu seksualnu fantaziju proglašavali su „uvredom javnog morala“.

Zašto je bilo potrebno toliko vremena da pronađem ključ za ovu knjigu? Sada mi izgleda da nije tako teško razumeti šta se između korica Uliksa događa i koji je smisao Džojsove umetničke misije. Treba imati na umu i da je, jednom prilikom, upitan o čemu je u Uliksu zapravo reč, Džojs odgovorio: „Kada bih to otkrio, istog trenutka bih izgubio besmrtnost. Ostavio sam toliko enigmi i zagonetki /u Uliksu/ da će se profesori vekovima raspravljati o tome šta sam hteo da kažem.“ (Borhesa će ova izjava isprovocirati da 1985. izjavi: „Delo nije napisano za čitanje, napisano je za nešto mnogo više, napisano je da bi autor postao slavan, da bude proučavan i da uđe u istoriju književnosti.“) Meni je očigledno bio neophodan neki ključ – i našao sam ga, sasvim slučajno, u reči „materijalizam“ – da bih shvatio Džojsovu sliku sveta, vidljivu na svakoj stranici ovog „romana“: sliku nepresušnog izvora pojavnog života (za razliku od staroinduske okrenutosti onostranosti, Platonovog sveta ideja, Kantovog sveta po sebi ili Šopenhauerovog sveta kao predstave, npr.) – sansare (nasuprot⁸ nirvani). Džojsov „materijalizam“ obuhvata gotove sve pojavne oblike stvarnosti (toliko je u njega uronio da je zahvatio i ono što mu naizgled ne pripada – svest, koja se pak pokazuje kao integralni deo materijalizma).⁹ S druge strane, mene su oduvek više privlačile slike i ideje o svetu po sebi (o tzv. dubljoj prirodi sveta) nego o svetu pojava. Metafizika me je zanimala više od fizike, bliže su mi bile „platonovske“ vizije sveta koje govore da osim pojavnosti postoji i nad-realnost, da sem ovozemaljskog vremena br. 1 postoji i onostrano vreme br. 2, ma koliko da čovek, zahvaljujući perceptivnoj i fizičkoj ograničenosti, do njega ne može dopreti (ili može vrlo retko i sasvim nakratko, putem snova, transa ili vizija mistika svih fela, ili uz korišćenje stimulativnih sredstava za „širenje“ svesti, a ponekad i orgazmom)¹⁰ – možda zato nisam mogao da se približim suviše pojavnoj slici sveta u Uliksu.

U Uliksu nema mistike, nema metafizike, na delu je elementarna književna fizika (iscrtana rukom literarnog genija) – lasciate ogni speranza idealisti che entrate. Džojs je prevashodno geograf pojavnog sveta. Pored toga, on je književni eksperimentator, inovator, jezički znalac (pored engleskog, govorio je tečno italijanski, francuski i nemački, služio se latinskim i novogrčkim, proučavao galski, norveški, hebrejski, ruski, poljski, japanski, kineski, esperanto…), i mnoge je reči iz raznih jezika ubacivao u Uliks i Fineganovo bdenje,¹¹ s danteovskom težnjom za prevazilaženjem „pukog“ maternjeg jezika i za kreiranjem „univerzalnog“ („Ali ja, kome je svet domovina…“, Dante, O umjeću govorenja na pučkom jeziku).¹² Džojsov jezik u Uliksu krenuo je u iste burne avanture kao Odisej u Homerovom epu, iz poglavlja u poglavlje postajući sve opskurniji, da bi u Fineganu došao do kraja tog putovanja, zaplevši se u podsvest i snove – već je uočeno da bez ličnosti nema ni romana – i samo će se u melodičnosti reči i ritmu rečenica prepoznavati Džojsov genij (ne čudi što je upravo kompozitor Džon Kejdž izjavio da je Fineganovo bdenje najbolja knjiga 20. veka).

Iako će Džojsu neki – priznajući mu briljantnost, posebnost i, naravno, učenost – možda s pravom odricati moć literarne imaginacije, njegova lingvistička imaginacija gotovo je neuporediva – T. S. Eliot je smatrao da je Džojs najveći majstor reči u engleskoj književnosti posle Šekspira i Miltona (Džojs je i sam bio muzički obrazovan i nadaren za pevanje, poput svojih roditelja, čak je u jednom trenutku pomislio da pravi karijeru operskog pevača). Eksperiment koji je u Uliksu (kao i u Fineganu) Džojs poduzeo sa jezikom (i ne samo sa jezikom, setimo se homerovskog okvira Uliksa, raznih narativnih nivoa, muzičke strukture, književnih parodija, ili preplitanja kolektivne svesti i kolektivne podsvesti u Fineganu), u literaturi nije ponovljen niti prevaziđen. Što se tiče spisateljskog metoda, Džojs je bio previše svestan sebe kao pisca i to nije mogao da izbegne čak ni metodom „pisanja bez pisca“. Uzalud je (na kraju Portreta umetnika u mladosti) rekao: „Umetnik, kao i sam Stvoritelj, stoji u svom delu ili iza ili izvan ili iznad njega, nevidljiv, iščileo, i ravnodušan, čisti svoje nokte.“ Ta svest o sebi, to „prokleto egoistično ja“ (V. Vulf, Dnevnici, januar 1920), primećuje se i u Uliksu. Izdavačka kuća Vulfove, Hogarth Press, godine 1918. odbila je da štampa Uliksa; Vulfova, osam dana starija od Džojsa, smatrala je, između ostalog, da se Džojs u Uliksu bavi banalnim i svakodnevnim. Po sopstvenom priznanju u Dnevnicima, pročitala je samo prvih 200 stranica knjige, a njeno mišljenje o Džojsovom spisateljskom umeću i njegovom eksperimentalnom stilu tokom godina bilo je krajnje ambivalentno – hvalila ga je (ređe)¹³ i omalovažavala (češće). Za Uliks će jednom prilikom reći da je to „znamenita katastrofa – ogromna u hrabrosti, sjajna u propasti“, a Džojsa će drugom prilikom nazvati „samoukim nadrimajstorom“. U Dnevnicima je zapisala, pod datumom 6. septembar 1922: „Završila sam Uliksa & mislim da je to promašaj. Ima genijalnosti u tome; ali slabijeg ranga. Knjiga se rasplinjava. Odbojna je. Pretenciozna. Sirova. /…/ Čovek se nada da će on sve to prevazići; ali pošto Džojs ima četrdeset godina, to je malo verovatno.“ Kasnije će u Dnevnicima zabeležiti (15. januara 1941) kako je 1918. rukopis Uliksa odložila u vitrinu. Onda je dodala: „Jednoga dana došla je Ketrin Mensfild & ja sam ga izvadila. Ona je počela da čita, smejući se; onda je iznenada rekla: ‘Ali ima nečega u ovome.’“

Uliks je ugaona knjiga u istoriji književnosti, prekretnica, utoliko što je Džojs pokušao da okonča (klasični) roman¹⁴ kakav je dva-tri veka kao žanr postojao¹⁵ (mada je to protiv čega je svojom literaturom ustao – tradicionalni realistični roman i viktorijanska književnost – već bilo zabasalo u trnjak).¹⁶ On je u Uliksu pokušao da ukomponuje, na jednom mestu, sve poznate književne žanrove (pesma, poema, priča, roman, ep, drama, esej, farsa, reportaža, filozofski traktat…), da isprepliće stilove (od elegijskog do argoa, pastoralnog, religioznog, erotičnog, naučničkog…), da bi uz manipuliksanje jezikom (skovao je na stotine, na hiljade!, novih reči i izraza, usklika, onomatopeja, podmladio arhaizme, dao rečima nova značenja itd.), na kraju oformio nekakvu enciklopediju književnih stilova, žanrova i metoda.¹⁷ Uz to, već je rečeno, pokušao je da, koristeći reči iz raznih jezika, nadiđe puki „maternji“ jezik (kombinacija irskog i engleskog) i približi se imaginarnom univerzalnom jeziku.

Kada su ga upitali: „Zar u engleskom nema dovoljno reči za vas?“, odgovorio je: „Da, ima ih dovoljno, ali nisu one prave.“ Štefanu Cvajgu je rekao: „Želeo bih jezik koji stoji iznad svih jezika, jezik kome svi oni služe. Ne mogu da se izrazim na engleskom a da se ne zatvorim u jednu tradiciju“ (u tome je, takođe, bio inovator, a nešto slično – stvaranje neengleske verzije engleskog jezika u literaturi – kasnije će biti cilj i drugih pisaca engleskog govornog područja, između ostalih i Ruždija).¹⁸ Sve bi to bilo ne mnogo smisleno pokazivanje čisto tehničke virtuoznosti ako ne bi postojalo dublje, unutarnje pulsiranje života – ono što zapravo čini umetničko delo. Da li iz prividnog haosa Džojsovog spisateljskog postupka izranjaju živi likovi Leopolda Bluma, Stivena Dedalusa i Moli, da li čitalac vidi Dablin s njegovom jedinstvenom atmosferom s početka 20. veka, ostaje li sve to pred očima pošto se sklope korice knjige? Nije lako dati odgovor. Formu Uliksa kritikovao je i F. R. Livis primetivši da njemu nedostaje jedan „organski princip“ i da je paralelizam sa Odisejom veštački, mehanički, da zapravo nema vitalnog, unutrašnjeg činioca koji romanu daje neophodan oblik, smer i cilj. Umetnost, dodajmo, nije isto što i sirova priroda (tako ogoljeno prikazana u Uliksu), već upravo nešto suprotno: njena estetizovana i harmonizovana kvintesencija. Zamena za život, što bi rekao Danilo Kiš.

Uliks počinje u suvom realističkom maniru, kao da Džojs piše novu pripovetku za Dablince (prvobitno je i imao ideju da to bude završna priča u Dablincima). S druge strane, početak Uliksa može sasvim lepo da se nastavi i na one poznate reči Stivena Dedalusa kojima se završava Portret umetnika – „Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše…“ Ali onda stil, u drugom poglavlju, počinje da menja kurs, da bi u trećem (i nadalje) Džojsov literarni brod počeo da meandrira, uz sve češće unutrašnje monologe i digresije, komplikovane asocijacije i aluzije nalik arabeskama što se šire na sve strane, koje on često namerno ostavlja nerazumljivim i kojima se, bez komentara priređivača ili pasioniranih znalaca,¹⁹ ne može uhvatiti ni glava ni rep. Određene reči i rečenice ponekad će namerno ostavljati nejasnim, čak ih činiti i nejasnijim ako su suviše jasne: godine 1938, u razgovoru o jednom odeljku iz Finegana, Džojs kaže prijatelju Stjuartu Gilbertu da „još nije dovoljno nejasan“ (rešio je problem tako što je dodao gomilu reči iz jezika sibirskog naroda Samojeda). Poznata je i priča o tome kako se, dok je Džojs jednom prilikom diktirao mladom Beketu neke odeljke iz Dela u nastajanju, na vratima začulo kucanje poštara, koje Beket nije čuo. Džojs je na nemačkom rekao: „Herein“ („Napred“), a Beket to zapisao kao deo teksta. Kada su kasnije ponovo čitali tekst, i došli do toga „Herein“, Džojs je rekao: „Neka ostane.“

U Uliksu je, kao što je već pomenuto, reč o jednom danu glavnih likova, Bluma i Stivena (i Moli), uz epizodna pojavljivanja mnogih njihovih sugrađana Dablinaca. Likovi su prikazani i kroz unutrašnje monologe ili tok svesti, često uz oslobođenu sintaksu i odstupanje od normativne gramatike (uz tradicionalni dijalog, svakako, i logično pripovedanje). Priče se prepliću sa digresijama, uvode se novi likovi i glasovi, nove reči i kovanice, igre rečima²⁰, metafore, simboli, dvoznačnosti itd. Ali da se takav literarni konglomerat, taj roman-inventar (kao neki magnetofon koji registruje celokupnu pojavnu stvarnost: misli i reči, naizgled bez ikakve cenzure i obrade)²¹ – da se ta umetnička konstrukcija ne bi rasplinula, Džojs svoj literarni „krpež“ povezuje homerovskim užetom, konstituišući Uliks poput moderne Odiseje. Za početak, razložio ga je na 22 odeljka (Odiseja ima 24 poglavlja), pa potom smanjio broj poglavlja na 18 (svako poglavlje pisano je različitim literarnim stilom i prati radnju koja traje otprilike jedan sat), u kome poglavlja predstavljaju moderni pandan avanturama Homerovog junaka Odiseja.²² S jedne strane, običan, svakodnevni čovek današnjice, antiheroj Blum, s druge, drevni mitski junak Odisej. Blum je – pojednostavljeno – savremeni Odisej-Uliks, Stiven je Telemah, Moli Penelopa (a i Kalipso) itd., a Homerov mit transponovan je u moderno doba, u Džojsov Dablin. Čak je poglavljima Uliksa, koja su pre objavljivanja knjige izlazila u nastavcima u časopisima, Džojs dao naslove u odnosu na poglavlja Odiseje (pa ih je pre štampanja izbacio, ne želeći da svoje delo previše vezuje za Homerovo). Da bi sve još više zakomplikovao, potrudio se da otvori i dodatne slojeve Uliksa: svakoj epizodi odgovara posebna naučna disciplina, posebna umetnost, posebna boja, posebna narativna tehnika, poseban simbol, pa organ ljudskog tela itd. (mada ima i onih koji smatraju da Džojs nije pravio tako stroge analogije kakve kritičari vole da vide i da sličnost sa Homerovom Odisejom ne treba uzimati bukvalno).

Uliks je pre svega zamašan literarni eksperiment jednog lingvističkog inovatora, pisca-naučnika (Džojs: „Ja sam jedan od najvećih inženjera, ako ne i najveći na svetu“), pokušaj da se forma i sadržina preklope, da se svi poznati književni žanrovi i sve poznate književne tehnike smešaju i uguraju među korice jedne jedine knjige²³, možda i da se literatura okonča nekakvom knjigom-kotlom koja bi u sebi sadržavala sve sastojke – i irski folklor i irsku istoriju i realne likove s njihovim mislima, fantazijama, stremljenjima i svakodnevne dablinske trivijalne teme i događaje, i te iste teme raslojene, ili obogaćene, beskrajnim digresijama, a likove razbijene, ili dopunjene, „unutrašnjim monolozima“ ili „tokom svesti“, novim pripovedačkim tehnikama koje Džojs razvija i koristi. U tome, naravno, ima prethodnike. Još u 18. veku Džojsov sunarodnik Lorens Stern eksperimentiše sa formom romana u Tristramu Šendiju (1759), delu koje će Italo Kalvino nazvati „nesumnjivim pretkom svih avangardnih romana našeg veka“. Džojs će se često pozivati i na simbolistu Eduara Dižardena, jednog od prvih pisaca koji su istraživali funkcionisanje ljudske svesti (Dižardenovu knjižicu Lovori su posečeni iz 1888. dvadesetogodišnji Džojs kupiće na staničnom kiosku). U Džojsovo vreme, ili nešto ranije, pišu i Henri Džejms (1898 – Okretaj zavrtnja),²⁴ Prust²⁵ (1913 – U potrazi za izgubljenim vremenom), Doroti Ričardson (niz od trinaest romana sa zbirnim nazivom Hodočašće, od kojih je najpoznatiji Šiljati krovovi – 1915), i svi oni će se služiti sličnim introspektivnim tehnikama.²⁶ Od Džojsovih savremenika, nadrealisti oko 1920. počinju da koriste tzv. automatsko pisanje, koje će posle Džojsa razvijati Virdžinija Vulf, Fokner i drugi. Na kliničkom nivou, s prodorom u nesvesno eksperimentiše krajem 19. veka Frojd, sa psihoanalizom.

Uliks je činjenična knjiga, knjiga-kaleidoskop kojom je pokušano nemoguće (pa tako i ćorsokak-knjiga) – da se u jednom delu, kroz priču koja traje 24 časa, objedini i prikaže čitav ljudski život, zapravo, Everymen, opšti čovek, „svako“,²⁷ kao i svet u svojoj punoći, i to ne samo iz ugla jednog lika, ili više njih, već kroz ceo jedan grad, Dablin (koji za Džojsa postaje mikrokosmos celog sveta). Kada znamo da je, nedugo posle objavljivanja Uliksa, Džojs rekao: „Ako uspem da doprem do srca Dablina, moći ću da doprem do srca svakog grada na svetu“, onda su i njegove literarne ambicije jasnije – on je hteo da napiše apsolutnu knjigu, knjigu koja će predstavljati savršeno ogledalo svog doba (i mnogocitirana rečenica kojom se okončava Portret umetnika u mladosti, Džojsov bildungsroman, govori o tome: „Ja idem da se po milioniti put sučelim sa stvarnošću iskustva i da u kovačnici svoje duše iskujem još nestvorenu svest svog naroda“).

U avgustu 1922, neposredno pošto je Uliks objavljen, na pitanje Herijet Šo Viver, engleske feministkinje i žene koja će mu 25 godina izdašno finansijski pomagati,²⁸ kakvi su mu planovi, Džojs je odgovorio: „Mislim da ću napisati istoriju sveta.“ To se ispostavlja kao glavna Džojsova književna opsesija, o literarnom kreiranju svesti naroda/opšteg čoveka, i to je nit koja započinje u jedinoj zbirci priča koju je Džojs napisao, Dablincima, da bi se nastavila Uliksom (pisanim 7 godina), i završila Fineganom (pisanim 17 godina). Finegan će biti još komplikovanija tvorevina od Uliksa utoliko što će imati jezik potpuno oslobođen uobičajenog smisla, jezik koji će Džojs za tu priliku alhemičarski skovati („kombinacija evropskih jezika na irsko-engleskoj osnovi“,²⁹ „sveevropski jezik snova“³⁰ itd.). Evo nekih reči samo s jedne stranice Finegana:

limpopo, sar, icis, seints, zezere, hamble, blackburry, dwyergray, meanam, meyne, draves, pharphar, uyar, za koje je Džojsov savremenik Arnold Benet s pravom rekao da im je potreban poseban Džojsov rečnik da bi bile razumljive (ni Uliks ni Fineganovo bdenje nije moguće razumeti bez dodatnih objašnjenja kritičara, priređivača ili prevodilaca). Za razliku od Uliksa, gde je reč o javi i svešću, Finegan će se baviti podsvešću i predstavljati spavanje i sanjanje. Rezultat je bila knjiga gotovo nečitljiva (Ili „beskrajno čitljiva“ – Dejvid Lodž) i potpuno neprevodiva, s kilometarskim rečima poput „bababadalgharaghtakamminarronnkonn-bronntonnerronntuonnthunntrovarrhounawnskawntoohoohoordenenthurnuk!“ ili „bladyughfoulmoecklenburgwhurawhorascortastrumpapornanennykocksapastippata-ppatupperstrippuckputtanach“ (prva je poigravanje sa reči „grom“, u vezi sa pričom iz Postanja o padu Adama i Eve, a druga sa reči „kurva“)³¹ i rečenicama koje se nižu jedna za drugom bez ikakvog vidljivog smisla: „Upri uzastranu i nadiri vardarskije i dopri do uzbrdskih štabova! Je l’ to bila vaterlo godina, posle Gratana ili Floda, ili kad su devojke bile u Arku ili kada trojica stadoše hostovati? Vera će pronaći gde Dvoumica izvire kao što Njemen iz Nirgendsa pronalazi Nihil. Što uzdišeš, Albern, O Anser? Brzo razdreši gospocke učkure, Viki Nuansi, da niko ne vidi! Ona ne može da stavi ruku na njega na trenutak. Daaavno je to bilo, pešačenje umorno! Dug je put do tipa rerija!“³² Identitet pripovedača (koji uzgred budi rečeno sanja), neophodan u literaturi, u Fineganu postaje nebitan – kao što je negde rečeno, ne znamo je li to Irviker, krčmar iz Čepelizoda, neko iz njegove porodice, sam Džojs, čitalac, Džojs i čitalac…? Kažu da je neko za Finegana rekao Džojsu: „Ja to ne razumem“, a da je Džojs odgovorio: „Ali razumećeš.“ Harijeti Viver, koja mu je to isto rekla, odgovorio je: „Razumeli biste kad biste čitali naglas, gđice Viver. I to s irskim akcentom.“ Finegan i do dan-danas, tri četvrti veka otkako je objavljen, ostaje nepročitan (možda tako treba i da ostane), na sredokraći između genijalnog, vanvremenskog dela i literarnog galimatijasa koji potpuno zapostavlja komunikativnu funkciju umetnosti. Hajner Miler dao je, u tom smislu, najkraću, ali i najjezgrovitiju opasku: „Džojs, glas izvan literature.“

Bilo je i onih koji su smatrali da je Uliks izraz najobičnije modernističke pretencioznosti, a protivnici Džojsa nisu štedeli. Irski pisac Džordž Mur piše 1922, u vreme objavljivanja Uliksa: „Džojs, Džojs, pa on je niko i ništa – sa dablinskih dokova, bez porodice, bez odgoja.“ Uliks je jedno vreme – viktorijanski moral još je bio u punoj snazi – u Engleskoj i Americi bio nepoželjan i zabranjivan zbog „opscenosti“, „raskalašnosti“ i „seksualne eksplicitnosti“ (ovakve epitete koristili su i puritanski izdavači još kada su pred Prvi svetski rat odbijali rukopis Dablinaca – „Knjigu je odbilo četrdeset izdavača“, rekao je Džojs, „tri puta sam je pisao i jedanput spalio“). Ceo tiraž Dablinaca, svih 1000 primeraka, kada je knjiga prvi put objavljena u Irskoj, Džojsovi sunarodnici su pokupovali i spalili (na jednu od rečenica iz Dablinaca koja je tada zvučala „skaredno“ današnji čitalac teško da bi se i namrštio: „Nastavila je dobacivati drske poglede, često menjajući položaj nogu, a kad je odlazila, okrznula se o njegovu stolicu“). Dela ovog „pornografa“ i „bogohulitelja“ u Irskoj nisu zabranjivana, ali nisu bila ni dostupna sve do 1936, kada je Uliks prvi put objavljen u Velikoj Britaniji. Danas svuda po Irskoj niču Džojsovi spomenici, svake godine Irci (a i Džojsovi fanovi širom sveta) slave 16. jun kao „Blumovdan“, Džojs je nacionalna veličina, a „džojsologija“ ne jenjava. Na listama najboljih knjiga 20. veka pisanih na engleskom Uliks je najčešće na prvom mestu (Portret je obično među prvih dvadesetak), a Dablinci, njegovo mladalačko delo,³³ danas je prevedeno na sve glavne jezike sveta.

Džojs ne ostaје dužan svojim protivnicima: „Ah, jednooki štampar! Zašto se svojom plavom olovkom, prepunom Svetog duha, okomio na ove stranice dopustivši svojim drugovima da slože vesti o slučajevima razvoda, slučajevima izgreda i slučajevima kriminala?“ Jedan gorljivi evanđelista, uz to i američki senator, neki Rid Smut, izjaviće tridesetih godina čak da je „Uliks napisao čovek bolesna uma i dušom tako crnom da bi potamnela čak i tamu samog pakla“. U časopisu Everyman jedan kritičar pisao je o Portretu: „G. Džojs je vešt romanopisac, ali čini nam se da bi mu mnogo više pristajala neka rasprava o kanalizaciji.“ I dan-danas mogu se čuti zlobne primedbe poput ove: „Džojs je pisac koji pokazuje kako uznapredovali sifilis utiče na mozak.“³⁴ Brane ga kolege pisci i pesnici, poput Ezre Paunda, koji mu je bio prijatelj: „Džojs je pisac, SLEPCI jedni. Džojs je pisac, čujete li. Gubite se!!!“. Paund nastavlja: „U jednom jedinom poglavlju, on odbacuje sve klišee engleske literature, i kao da ih je odnela bujica.“ Kada mu je Džojs poslao prvi deo rukopisa Uliksa na čitanje, Paund je, navodno, prokomentarisao: „Ništa od ovoga ne razumem, ali je odlično!“ Štefan Cvajg, koji je imao dobru moć zapažanja, piše o Džojsu: „Nikad ga nisam video nasmejana ili makar dobro raspoložena. Uvek je davao utisak jedne u sebe sklupčane mračne snage, i kada bih ga video na ulici, oštro stisnutih tankih usana i uvek užurbanog, kao da se ustremljuje na nešto određeno, osetio bih odbojnost i unutrašnju izolovanost njegovoga bića još snažnije nego u našim razgovorima. I nisam kasnije bio nimalo začuđen što je napisao baš delo najveće usamljenosti, najveće nepovezanosti sa svim drugim, to delo koje se na našu epohu oborilo poput meteora.“ Hemingvej je dvadesetih godina s Džojsom često obilazio pariske barove i kafane, i ovako ga opisao: „On je bio simpatičan tip, ali nezgodan, pogotovo ako bi neko počeo da govori o njegovom pisanju. Bio je ponosan, a znao je da bude i vrlo grub – pogotovo prema mamlazima.“

Kad je završio Fineganovo bdenje, svoje najambicioznije i najzagonetnije delo, u poslednjoj godini života Džojs je prestao da piše, gotovo potpuno oslepeo (tokom vremena, desetak puta podvrgao se, bez narkoze, operacijama očiju), i utehu nalazio u porodici, posebno u unuku Stivenu (detetu njegovog sina Đorđia), ali i alkoholu. „Brzo klizimo nizbrdo“, rekao je Beketu, drugom velikom Ircu,³⁵ koji je u to vreme (1939) takođe u Parizu (i u koga se Džojsova ćerka Lučija uzaludno zaljubila desetak godina ranije).³⁶ U vreme početka Drugog svetskog rata, iz francuske prestonice Džojs će pred nacistima s porodicom pobeći u Viši (od šizofrenije bolesna Lučija³⁷ ostaje u skupom sanatorijumu u okupiranoj Francuskoj), pa u Cirih, gde će se naći bez prebijene pare (novčanu pomoć slaće mu i prijatelji iz Amerike). Te godine, 1941 – Džojs ima 59 godina – pukao mu je čir, pa su ga operisali u bolnici Crvenog krsta u Cirihu. Iako se dobro osećao posle buđenja iz anestezije, sledećeg dana stanje mu se pogoršalo, pa je i pored nekoliko transfuzija krvi pao u komu. Osvestio se sutradan, zatražio da mu pozovu ženu i sina, pa ponovo izgubio svest. Umro je posle petnaest minuta. Navodno, poslednje što je rekao bilo je: „Zar baš niko ne shvata?“³⁸ Na njegovom sprovodu u Cirihu nije bilo nikog iz irske ambasade. S obzirom da je Džojs dva puta odbio da uzme državljanstvo Irske Slobodne Države, držeći se svog starog britanskog pasoša, bilo je to razumljivo.

Pored toga što je bio jedan od začetnika literature koja svoje izvorište ne traži u mašti i imaginaciji već u dokumentu, svakodnevnom životu ili sopstvenoj biografiji, Džojs je raskinuo i sa klasičnim romanom i s literarnom tradicijom da pisac treba da uzme olovku samo onda kad na umu ima temu koja je izuzetna (ili lik koji je takav), poput npr. oceubistva u Karamazovima, velikih pokreta narodâ i posledicâ takvih događaja po obične ljude u Ratu i miru, vivisekcije francuskog društva u Ljudskoj komediji, izuzetnih damara srca u Dikensovim Velikim očekivanjima ili – kada je reč o književnim likovima – poput nesvakidašnjeg Don Kihota. U Uliksu nema značajnih događaja, likovi i njihovi postupci su manje-više trivijalni, ali začudo, sve to uzeto zajedno – unutarnje vrenje likova u odnosu na okolinu koja ih okružuje – daje sliku jednog kompleksnog sveta koji uzima za pravo da se udari pesnicom u grudi i kaže: „Da, to sam ja! Da, to je svet u kome živite!“

Sam Džojs za Uliks je rekao: „Ako Uliks nije prikladan za čitanje, onda život nije prikladan za življenje.“ (Pa i nije prikladan, Džejmse.) Džojs je, naravno, bio svestan trivijalnosti svojih likova, ali je njihovo ovekovečenje smatrao beleškom za besmrtnost. Svom bratu Stanislausu jednom prilikom je rekao: „Vidiš li onoga čoveka koji je upravo odskočio u stranu da ga ne bi pregazio tramvaj? Zamisli, da ga je pregazio, koliko bi odjednom sve što je taj čovek učinio postalo značajno. Ne za policijskog inspektora, nego za svakoga ko ga je poznavao. A tek njegove misli, za svakog ko bi mogao da ih sazna. To je ta moja ideja o značaju trivijalnih stvari koju bih želeo da prenesem dvema ili trima ubogim dušama koje će na kraju možda i pročitati ono što napišem.“ Džojs nije bio pisac koji čitav život piše o istom i na isti način, umnožavajući kopije prethodnih dela. On ima nerv istraživača i sav je u razvoju, od prve svoje knjige do poslednje. Dablinci su naturalističke priče pisane klasičnim stilom; Portretom je zakoračio u modernizam; Uliks je sav u modernizmu i simbolizmu; Finegan je gargantuanski eksperiment opisan eksperimentalnim jezikom, u Fineganu se zaglibio Džojsov veliki talenat. Kod Džojsa zaista, kao što je to već primećeno, svega ima previše – forme, jezika, podsvesti, svesti… (Izgleda da je preobilje sudbina genija.³⁹)

Dve godine posle objavljivanja Uliksa, 1924, u pariskom književnom časopisu Transatlantik rivju, koji je uređivao Ford Medoks Ford, pojavljuje se jedan odeljak iz Finegana (nazvanog Delo u nastajanju jer će Džojs sve do objavljivanja knjige kriti naslov). Džojsov brat Stanislaus nije bio oduševljen tom epizodom, a njegove zamerke Džojsovom pisanju, navedene u pismu od 7. avgusta 1924, razni kritičari će na ovaj ili onaj način ubuduće ponavljati poput grčkog hora, i postaće obrazac za sve kasnije kritike Irčevog literarnog postupka:

„Dobio sam jedan segment tvoje još uvek neimenovane novele, objavljen u Transatlantik rivjuu. Ne znam da li je to budalasto trabunjanje o poluvisokom šeširu i modernim damskim toaletnim odajama (praktično jedino što sam razumeo u ovoj košmarnoj produkciji) napisano sa svesnom namerom da zavitlava čitaoca ili ne… Ili je to možda – tužnija pretpostavka – početak smekšavanja mozga. Taj prvi segment bledo podseća na Knjigu o četiri majstora i na neku vrstu Bidi u Zemlji čuda i satiru pretpostavljenog matrijarhalnog sistema. Poseduje izvesne karakteristike početka nečega, mutna je, haotična, ali sadrži određene elemente. Ja tu apsolutno ništa drugo ne vidim. Ali! Neopisivo je zamorna. Gormanova knjiga o tebi praktično proglašava tvoje delo poslednjom rečju savremene literature. Možda bi moglo da bude i poslednje i u drugom smislu, jedno bezumno tumaranje literature pre njenog konačnog izumiranja… Da te ne znam, ne bih pročitao više od tog odeljka.“

I Džojsova prijateljica Hatrijet Šo Viver smatrala je da Džojs traći svoj genij. Džojs je bio toliko skrhan ovakvim poklapanjem negativnih odjeka povodom Dela u nastajanju da je tada legao u krevet i nekoliko dana nije ustao, a kada se konačno pridigao, pitao je svog prijatelja Makalmona: „Gospođica Viver smatra da sam ja lud. Reci mi pošteno, Makalmone. Niko to ne može da kaže sam za sebe.“

Američki psihijatar i pisac Hervi Klekli opaučio je Finegana, rekavši da je to „učeno trabunjanje na 628 stranica, najvećem broju ljudi nerazlučivo od one poznate verbalne papazjanije koju stvaraju šizofreni pacijenti u zatvorenim odeljenjima svake državne bolnice“. Larkin će se Džojsu podsmevati: „Treba razlikovati stvari koje su nam se činile čudne kada su bile nove, ali su sada sasvim obične, kao što su Ibzen ili Vagner, i stvari koje su izgledale šašavo kada su bile nove, a izgledaju šašavo i sada, poput Finegana ili Pikasa.“ Nabokov, koji se s Džojsom nekoliko puta sreo u Parizu kasnih tridesetih, hvalio je Uliks („najveće prozno remek-delo 20. veka“), dok je Fineganovo bdenje smatrao nepodnošljivim („bezoblična i dosadna hrpa lažnog folklora“, „hladan puding od knjige“ i „najveći promašaj svih vremena“). Borhes se slagao sa ovakvim ocenama. Pozivajući se na Montenjevo mišljenje da je literatura jedna forma radosti, a ne muka, smatrao je da „Džojs nije uspeo, pre svega, jer njegovo delo zahteva napor“. Selin je u svom stilu 1947. izjavio: „Nikada nisam čitao Džojsa. Za mene je on prespor, preterano prca mušice.“ H. Dž. Vels, koji je Džojsa poštovao, napisaće mu u pismu: „Vaša dva poslednja dela su mnogo zabavnija i uzbudljivija onome ko ih je pisao nego onome ko treba da ih čita.“ T. S. Eliot objavio je 1923. u časopisu Dajal jednu od prvih pozitivnih kritika o Uliksu,⁴⁰ a za Finegana je rekao da je to možda i bolja knjiga od Uliksa (ipak je dodao da je on, nažalost, nije mogao da pročita do kraja). Jejts hvali Uliks kao genijalno delo, Jung priznaje da je „mnogo naučio“ iz Uliksa: „Kod Uliksa zapanjuje činjenica da iza hiljadu velova ništa ne leži skriveno; da on nije usmeren ni prema razumu ni prema svetu, nego, mirno kao što Mesec posmatra iz kosmičkih dubina, dozvoljava drami o razvoju, postojanju i propasti da se odvija svojim tokom.“ Mladi Beket o Uliksu će napisati: „Forma je ovde sadržina, sadržina je forma. Žalite se da ta stvar nije pisana razumljivim jezikom. Nije uopšte ni pisana. Ona i nije za čitanje – ili, pre će biti, nije samo za čitanje. To treba posmatrati i slušati. On ne piše o nečemu; to što piše jeste upravo to, samo po sebi.“ U jednom intervjuu iz 2001. Ruždi je rekao da je Džojs, pišući samo o jednom danu, 16. junu, „sazdao čitav univerzum iz zrnca peska“. Dodao je: „Džojs mi je uvek na umu, svugde ga nosim sa sobom.“ Martin Ejmis o Džojsu ima podvojena osećanja: „Džojs ima veliki genij i nikakav talent.“ Džojs Kerol Outs smatra Uliks najvećim romanom u engleskoj književnosti: „…delo nalik operi koje će se najviše ceniti ako se iznova i iznova iščitava, naglas po mogućnosti, sa svešću o ‘veseloj ozbiljnosti’ koja je osnova svakog pasusa. Šta Uliks znači? Fenomenalna smicalica. Lukavstvo. Roman za dovršavanje tradicije romana.“ Bob Dilan je bio u nedoumici: „Džejms Džojs je na mene ostavio utisak najzagonetnijeg čoveka svih vremena, sa širom otvorenim očima i izuzetnom elokventnošću, ali šta je on tu hteo da kaže, nije mi bilo jasno.“

Bilo kako bilo, i Uliks i Fineganovo bdenje u jezičkom smislu predstavljaju vedro vode (ali kakve!) iz koga će, da utole žeđ, zahvatati različiti ljudi od pera, među njima i Skot Ficdžerald, Beket, Entoni Bardžes (napisao tri dela o Džojsu: ReJoyce, A Shorter Finnegans Wake i Joysprick), Maršal Makluan,⁴¹ Džozef Kembel, Filip K. Dik (u njegovim romanima Džojs se redovno pominje), i mnogi drugi, vadеći odatle „bisere“ i ubacujući ih u svoja dela, ili će davati svojim junacima (i čemu god im padne na pamet) imena po rečima i sintagmama skovanim u Uliksu ili Fineganu.⁴² Ne čudi ni što je Uliks, s preobiljem naznaka iz popularne umetnosti i sveta zabave iz Džojsovog vremena, i bogat aluzijama na pesme iz varijetea, pornografske romane, devetnaestovekovne pozorišne melodrame, nemi film, ljubavne romane, irske narodne balade…, postao inspiracija brojnim pop umetnicima i zabavljačima 20. veka (po nekima, Džojs je više nego bilo koji drugi autor uticao na dvadesetovekovne pisce i umetnike). Neke reči iz Džojsovih knjiga naći će svoje mesto i u neliterarnim oblastima, pa će tako fizičar sa Kalteha Mari Gel-Men (Murray Gell-Mann) 1963. predložiti da reč „kvark“ iz jedne rečenice iz Finegana („Three quarks for Muster Mark!“) postane oznaka za subatomsku česticu, što je i prihvaćeno, kao što je i termin „monomit“, takođe iz Finegana, ušao u komparativnu mitologiju (Džozef Kembel, Heroj s hiljadu lica). Derida je dugo proučavao upotrebu jezika u Uliksu, Lakan Džojsove tekstove koristio da objasni svoj pojam „simptoma“. Sam Džojs je za Finegana u jednom pismu rekao: „Mogao sam lako ovu priču da napišem na tradicionalan način /…/ Svaki pisac zna taj recept /…/ Nije mnogo teško slediti jednostavnu, hronološku šemu koju će kritičari razumeti /…/ Ali, na kraju krajeva, ja pokušavam da priču o ovoj porodici iz Čepelizoda ispričam na nov način.“ Bardžes je Finegana hvalio kao „jednu od malobrojnih knjiga koja može da nas natera u glasan smeh skoro na svakoj stranici“, a jedan kanadski kritičar istaći će da „oni koji kažu da je knjiga nečitljiva nisu pokušali da je čitaju naglas“. I Džojsov savet u vezi sa čitanjem i Uliksa, a posebno Finegana, bio je: „Čitajte naglas.“ Ko ne želi da sam čita naglas, neka posluša Džojsovo četvorominutno čitanje jednog dela iz Uliksa iz 1924. i devetominutno čitanje poglavlja iz Finegana („Ana Livija Plurabela“) iz 1929. godine (zabeleženo zahvaljujući Silviji Bič, prvom izdavaču Uliksa i vlasnici pariske knjižare Šekspir & kompani, koju je Džojs koristio i kao kancelariju).⁴³ Tek kada se čuje Džojsov melodični tenor postaje jasno koliko zvuk i ritam čine važan deo njegovog stvaralaštva. Na kraju, nije zgoreg pomenuti i tezu Džojsovog prvo prijatelja, a onda i protivnika, kritičara Olivera Gogertija (on je Bak Maligan u Uliksu) – da je Finegan jedna velika „patka“, a da je njegov bivši sobni drug autor „gigantske prevare… možda i najveće zafrkancije u istoriji“.

Kad pomislim na ukupno 1500 stranica Uliksa (800 stranica u originalu, tj. oko 265.000 reči) i Finegana (628 stranica), znam – nisam taj Džojsov „idealni čitalac koji pati od idealne nesanice“, i sumnjam da ću ove knjige ikad pročitati u celosti. Džojs je polušaljivo rekao: „Jedini zahtev koji mogu uputiti svom čitaocu jeste da celi svoj život mora posvetiti čitanju mojih knjiga.“ Na ovo je H. Dž. Vels odgovorio: „Ko je dođavola taj Džojs koji od mene traži toliko mnogo budnih časova od nekoliko hiljada koliko mi je još ostalo da proživim, da bih shvatio njegove kalambure, fantazme i umetničke proplamsaje?“ Da li je Džojs imao na umu to što se Finegan, kao što je napisao Harijeti Šo Viver u jednom pismu, završava prekinutom rečenicom koja svoj nastavak ima u prvoj rečenici ovog dela: „Knjiga zapravo nema ni početak ni kraj, završava se usled rečenice i počinje usred te iste rečenice“ – pa bi se čitanje, u idealnom smislu, nastavljalo u krugu bez kraja? (Neki kritičari smatraju da je tu izostavljeno 150–200 stranica, tj. da prva rečenica Finegana ipak nije nastavak poslednje.) Iako je Uliks jedna od knjiga o kojoj je u svetskoj literaturi najviše govoreno i pisano, sviđa mi se pomisao da ju je malo ko pročitao od početka do kraja (a verovatno ju je razumeo jedino Džojs, ako uopšte i on). Za Fineganovo bdenje možemo biti gotovo sigurni da ga niko nije pročitao u celosti.

Kada se shvati koncept ovih revolucionarnih knjiga – prvenstveno Uliksa, po nekima i najvažnijeg literarnog događaja 20. veka – nema ni potrebe čitati ih od korica do korica. Uliks je knjiga nezanimljiva za čitanje na uobičajen način (kao i Fineganovo bdenje) – od prvog do poslednjeg reda, uživljavajući se u priču, glavne likove itd. Obe ove knjige moguće je čitati na preskok, po nekoliko stranica (dovoljno je otvoriti ih bilo gde i listati),⁴⁴ ne obraćajući previše pažnje na fabulu i kontinuitet dešavanja, ali stalno imajući na umu piščev koncept. Treba razmišljati o kontekstu Uliksa i njegovom mestu u istoriji književnosti, a uživati, eventualno, u Džojsovoj muzikalnoj rečenici (on je jedan od najmuzikalnijih pisaca uopšte)⁴⁵ ili u njegovim kalamburima, igrama reči, kovanicama i sl. Drugo je pitanje, koje muči uglavnom pisce, kako pisati posle Uliksa, koju tehniku koristiti (koju Džojs već nije iskoristio)? Džojs je u Uliksu, kao što je ukomponovao žanrove, ukomponovao i sve savremene literarne tehnike pripovedanja: tu je i sveznajući pripovedač, i pripovedanje u prvom i trećem licu, i poigravanje sa pripovedačkim tehnikama, dok se u Fineganu, čak, identitet pripovedača gubi. Džojs postavlja i pitanje kontinuiteta pripovednog vremena, iz klasičnog hronološkog odvijanja radnje prešao je u nekakvo večito trajanje gde se prepliću prošlost, sadašnjost i budućnost. Pored toga, iznova je uveo mit u literaturu (Odiseja), i pokušao da ovaj trenutak, a time i živote svojih prozaičnih likova, „izgubljenih u savremenom nihilizmu“, kao što kaže jedan kritičar, stavi u istorijski kontinuitet i učvrsti ih nad tim temeljom.

Uskoro će biti obeležena stogodišnjica izlaska Uliksa iz štampe, a oni koji su otad i o Džojsu i o njegovom delu pisali, ili se na njega pozivali, ne mogu se izbrojati. Literatura, po svemu sudeći, ipak neće biti samoukinuta, pisci će i dalje drljati pero, poneki sa izuzetnim rezultatima (ali svi će, ipak, morati da se suočavaju sa Uliksom i standardima koje je Džojs u tom delu postavio). Posle Džojsa, ili još za njegovog vremena, pojavili su se Selin, Beket, Borhes, Nabokov, Bernhard, Kortasar, Singer, Makjuan, Kuci…, a razvijene su i nove, postmoderne narativne tehnike čije su glavne poluge (samo)ironija, (samo)kritika, rastakanje „ja“, stalne promene ugla pripovedanja, konstruisanje virtuelnih identiteta, dekonstrukcija teksta, sklonost autopoetiziranju, predstavljanje sveta kao simulakruma itd. Čini se da svet nije iscrpen, da literatura još ima šta da kaže o čoveku i da – ma kakav da će svet postati – uvek će postojati i njegov odraz, slika u ogledalu, koju će najpre umetnost uhvatiti/obuhvatiti. Džojsov uticaj na savremenu literaturu možda je najpronicljivije sažeo Danilo Kiš u jednom intervjuu: „Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela, nego iz džojsovskog košmara, iz džojsovskog veličanstvenog poraza!“

S druge strane, svedočimo li upravo odumiranja umetnosti kakvu poznajemo nekoliko hiljada godina? Tehnologija se razvija sve bržim tempom, njeni zupčanici bez milosti mrve umetnost i guraju je sa scene.⁴⁶ Dolazi li vreme kada će izuzetan tehnološki napredak započet u 20. veku, kao i onaj koji se očekuje u 21. veku, i nadalje, ukloniti tradicionalnu umetnost sa scene, ili je gurnuti na potpunu marginu. Možda će čovek budućnosti, lutajući vasionom u svemirskom brodu, na umetnost, kao i na samu planetu s koje je ponikao, gledati kao na neku drevnu staricu, u mladosti ljudskog roda lepu i blistavu ženu (ili, što da ne, lepu kurtizanu), koja je svoje odslužila. Džojsov Uliks u tom pogledu zaista bi mogao poneti epitet poslednje, završne knjige velikog razvoja započetog Gilgamešom pre više od 3000 godina, razvoja kojim je – posredstvom pisane reči – učinjen pokušaj da se uspostavi ono Šopenhauerovo tako željeno jedinstvo svesti čovečanstva.

Borivoj Gerzić

dec. 2015.

IZVORI CITATA; IZABRANA BIBLIOGRAFIJA

Budgen, Frank. „Conversations with Joyce“, u: James Joyce and the Making of ‘Ulysses’, London 1934

Burgess, Anthony. „Finnegans Wake: What It’ s All About“ (esej),

www.metaportal.com.br/jjoyce/burgess1.htm (pristupljeno decembra 2015); Joysprick. An Introduction to the language of James Joyce, Harcourt Brace Jovanovich, USA 1973

Clekley, Hervey. Mask of Sanity, C.V. Mosby Co., USA 1941

Ellmann, Richard. James Joyce, Oxford University Press, New York 1982

Gorman, Herbert. James Joyce. His First Forty Years, B. W. Huebsch Inc., New York 1924

Joyce, James. Finnegans Wake, Faber & Faber 2002

Joyce, James. Letters I, Oxfor Paperback, London 1966

Joyce, James. Ulysses, Vintage International 1990

Joyce, Stanislaus. My Brother’s Keeper, Faber and Faber, London 1958

Jung, Carl. Ulysses: A Monologue (prevod s nemačkog Jungovog Wirklichkeit der Seele, objavljen u

londonskom časopisu Nimbus, sv. 2, br. 1, jun–avgust 1953, preveo na engleski W. S. Dell)

Kahane, Jack. Memoirs of a Booklegger, Obolus Press, 2010 (prvo izdanje 1939)

Leavis, F. R. Great Tradition, Chatto and Windus, London 1948

Muller, Heiner. Terror is the First Appearance of the New, USA 1990

Nabokov, Vladimir. Strong opinions, McGrawHill Book Company, New York 1973

Norris, Margot. The Decentered Universe of Finnegans Wake, John Hopkins University Press, Baltimor

1976

Peake, C. H. James Joyce, The Citizen and the Artist, Edward Arnold (Publishers) Ltd, London 1977

The Diary of Virginia Woolf, 5 tomova., prir. Anne Olivier Bell i Andrew McNeillie (London: Hogarth

Press, 1977-1984)

The Letters of Virginia Woolf, 6 tomova, prir. Nigel Nicolson aind Joanne Trautman (New York: Harcourt

Brace Jovanovich, 1975-1980)

…

Bajar, Pjer. Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali? (prev. Snežana Kalinić). Službeni glasnik,

Beograd 2009.

Beket (zbornik). Službeni glasnik, Beograd 2010.

Beket, Samjuel. „Dante…Bruno.Viko..Džojs“ (1929), u: Beket, Gradac, Čačak 2002.

Cvajg, Štefan. Jučerašnji svet (prev. Aleksandar Tišma), Službeni glasnik, Beograd 2009.

Dante, Aligijeri. O umjeću govorenja na pučkom jeziku, Djela, knj. 1, Zagreb 1976.

Dilan, Bob. Hronike, Geopoetika, Beograd 2016.

Edel, Leon. Psihološki roman (prev. Emilija Kuzmanović). Kultura, Beograd 1962.

Farnjoli, Nikolas A. i Gilespi, Majkl P. Džejms Džojs od A do Ž (prev. Tamara Veljković). Agora,

Zrenjanin 2006.

Govori Selin (prir. M. Knežević i B. Kukić). Gradac, Čačak 2015.

Kiš, Danilo. Sabrana dela, Arhipelag, Beograd 2015.

Marković, dr Vida. Engleski roman, Naučna knjiga, Beograd 1963.

Nabokov, Vladimir. Esej o Džojsu (prev. Tanja Bulatović), NNK International, Beograd 2004.

Noris, Dejvid i Flint, Karl. Džojs za početnike (prev. Vesna Todorović). Hinaki, Beograd 2001.

Stortini, Karlos Roberto. Borhesov rečnik (prev. i prir. Đ. Matić i F. Matić), SKZ, Beograd 1996.

Usmeni Borhes (prev. Anđelija Stanojević i Predrag Marković). Rad, Beograd 1990.

…

Džojs, Džejms. Dablinci (prev. grupa autora), Haos – Orbis, Beograd 1992.

Džojs, Džejms. Finegana buđenje, knjiga I (prev. Siniša Stojaković), Pasus, Beograd 2014.

Džojs, Džejms. Pisma Nori (prev. Novica Petrović), Gradina, Niš 1988.

Džojs, Džejms. Portret umetnika u mladosti (prev. Petar Ćurčija), Prosveta, Beograd 1991.

Džojs, Džejms. Uliks (prev. Zlatko Gorjan), Otokar Keršovani, Rijeka 1957.

Džojs, Džejms. Uliks (prev. Zoran Paunović), Geopoetika, Beograd 2003.

:::

Esej prvi put objavljen u Poljima, br. 505, maj-jun 2017.

http://polja.rs/wp-content/uploads/2017/07/Polja-505-Internet-160-178.pdf

1 Homerovog Odiseja (grč. Odysseus) Latini su davno preimenovali u Ulixes. Zapravo, oko 240 g. pre nove ere u Rimu, oslobođeni grčki rob Lucije Livije Andronik prvi put je jedno grčko delo – Odiseju – preveo na latinski (kao Ulixes). Bio je to prvi u istoriji poznati primer umetničkog prevođenja (sačuvano je samo 50 redova ovog prevoda). Zatim je „delimičnim približavanjem grčkom originalu, Ulixes prepravljeno u Ulysses, i takav oblik imena prihvaćen je u engleskom“ (I. Klajn). Iako je oblik „Ulis“ bliži originalnom naslovu Džojsovog dela („Uliks“ je pak zvučniji oblik), Hrvati i mi kao da sledimo filologe germanske škole, koji priznaju samo prvobitno latinsko Ulixes.

2 2015.

3 Dan kada je Džojs u Dablinu sreo svoju buduću ženu, Noru Barnakl (s kojom će se venčati tek posle 27 godina zajedničkog života i koja će s njim biti do kraja njegovog života; Džojsov otac je u pravom džojsovskom maniru, čuvši da mu je sin 1904. pobegao iz zemlje – da se više nikada ne vrati – sa devojkom koja se preziva Barnacle /engl. krpelj, čičak ili školjka što se nahvata na korito broda/, prorekao da će se ona „zauvek zakačiti za njega“). Za Noru je sam Džojs jednom prijatelju rekao da je od Uliksa pročitala samo nekoliko strana, „uključujući naslovnu“. Sama Nora je jednom prilikom, kada ju je neko upitao da li je čitala Uliks, odgovorila: „Čemu? Dovoljno mi je što on čitavo vreme o tome priča. Volela bih malo sopstvenog života.“ Kasnije je priznala da je pročitala poslednje stranice Uliksa, monolog Moli Blum: „Pretpostavljam“, rekla je, „da je čovek genije, ali ima baš prljav mozak!“ (citat iz: Robert McAlmon, Being Geniuses Together, 1970) Za Džojsova života, Finegana nikad nije uzela u ruke(on joj je povremeno čitao delove), i bila je uglavnom ravnodušna prema Džojsovom geniju, iako nije sumnjala u to da je „poseban“. „Znaš, Džime“, ironično mu je rekla 1939, „nisam pročitala nijednu od tvojih knjiga, ali ću to učiniti jer mora da su dobre s obzirom na to kako se prodaju.“ Takođe je smatrala da bi bolje bilo da je nastavio da se bavi pevanjem umesto što se odlučio za pisanje: „Uvek sam mu govorila da treba da batali pisanje i da se okrene pevanju.“

4 Džojs je za lik Bluma bio inspirisan i svojim prijateljem Italom Zvevom, italijanskim piscem. Entoni Berdžis smatra da je Džojs, izabravši za glavni lik irskog Jevrejina i autsajdera Leopolda Bluma, hteo da kaže da su Jevreji, a ne hrišćani ili pagani, glavni protagonisti moderne istorije.

5 Sam Džojs je Nori jednom prilikom rekao: „Sve što je plemenito, duboko, istinito i dirljivo u onome što pišem, mislim da potiče od tebe.“

6 Uliks, prevod Zoran Paunović, Geopoetika, Beograd, 2003, str. 653.

7 Kao što su neki pisali o tome da je Uliks svojevrsan nastavak Dablinaca ili Portreta umetnika, tako neki drugi smatraju da se upravo na Molin monolog kojim se Uliks završava nadovezuje sledeća Džojsova knjiga, Fineganovo bdenje.

8 Mada postoji i škola koja (uvodeći ideal bodisatve) propoveda duboku jednakost sansare i nirvane.

9 Još je u 17. veku Džon Lok uspostavio načelo po kom je moguće da misaoni element takođe bude materijalne prirode.

10 Kada se svet filozofski ogoli (i odbaci), kaže otprilike drevni Istok, pojavljuje se Ništa, u koje se pojedinac utapa, a stanje „blaženstva“ eventualno se postiže u čistoj misli, potpunim odbacivanjem svakodnevnih misli i osećanja. Kada se – nasuprot takvom racionalnom filozofskom uvidu – a putem mističnih vizija, transa ili stimulativnih sredstava, kao i putem snova ili orgazma (velika muzika i umetnost takođe mogu da posluže), svest proširi, dolazi do poznatog (orgazmičkog) osećaja svejedinstva.

11 Bdenje Finegana, Finegani bdiju, Finegana buđenje – varijante su prevoda višeznačnog Džojsovog originalnog naslova Finnegans Wake. Inače, naslov je dat po tradicionalnoj komičnoj irskoj baladi „Finnegan’s Wake“ (sa apostrofom!) iz 19. veka o nekom ljubitelju viskija i zidaru, Timu Fineganu, koji je pao sa skele i poginuo, pa su mu drugovi odneli telo kući, gde je onda održano tradicionalno bdenje, sve uz piće i pesmu, a kad se malo viskija prosulo i po licu pokojnika, ovaj je vaskrsnuo i uzviknuo: „Sun’te malo tog viskija, zar mislite da sam mrtav!“ Što se tiče varijanti prevoda naslova Finegani se bude i Finegani, probudite se! (kako ih je prvi kod nas dao dr Ivo Hergešić), postoji tumačenje da je to još jedna Džojsova igra rečima, gde apostrof koji nedostaje – sam Džojs je jednom prilikom tako objasnio prijateljima – služi kao upozorenje vladajućim klasama: u svakom istorijskom ciklusu potlačeni će se, na kraju, dići.

12 „Kao što je svima svojstven takav ogavni način mišljenja i kao što svi misle da je njihovo rodno mesto najlepše pod suncem, tako svi cene iznad svega govor svog puka, to jest svoj materinski jezik. Ali ja, kome je svet domovina…“, Djela, knj. 1, Zagreb 1976, str. 437–438.

13 Skoro da je to priznala samo jednom – kada je u svom dnevniku (neobjavljen citat) rekla da bi to što ona radi sa svojom prozom „verovatno bolje uradio g. Džojs“.

14 Portret umetnika u mladosti, autobiografski roman objavljen 1916, Džojs piše na tradicionalan način, mada se već vide iskoraci u vidu krajnjeg subjektivizma i eksperimentisanja s tokom svesti, koji će potom dovesti do Uliksa i Finegana.

15 Od pojavljivanja Don Kihota (početak 17. veka), Princeze de Klev (1678), ili od pojave Robinsona Krusa (poč. 18. veka) – već u zavisnosti od toga gde ko smešta nastanak klasičnog romana.

16 Kao što će Finegan njega odvesti u neku drugu slepu ulicu.

17 A radnja se dešava u „real time-u“, istovremeno dok o njoj čitamo.

18 Iz slične pobude – da ga engleska literarna tradicija ne bi ograničavala – Beket, Džojsov „učenik“, odbacio je početkom četrdesetih godina 20. veka engleski jezik i počeo da piše na francuskom. „Na francuskom se lakše piše bez stila“, izjavio je.

19 Kada je o Džojsovom jeziku reč, vidi npr.:Joysprick. An Introduction to the language of James Joyce, Anthony Burgess.

20 Shakespeare je tako “Shakehisbeard”, Dante Alighieri je “Denti Alligator“; “funferall” znači “funny funeral” ili “fun for all”, “bisexcycle” znači “bisexual” ili “bicycle for sex” itd.

21 Džojs samo stvara iluziju da u Uliksu nikakve selekcije i obrade nije bilo.

22 Odisej je bio Džojsov junak još od detinjstva. U jednom intervjuu iz 1934. objasniće zašto je Odiseja držao za potpunog čoveka: „Bezvremeni Faust nije čovek. Pomenuli ste Hamleta. Hamlet jeste ljudsko biće, ali on je samo sin. Odisej je Laertov sin, ali je on i otac Telemahov, muž Penelopin, ljubavnik Kalipsin, drug po oružju grčkih ratnika pred Trojom i kralj Itake. Doživeo je mnoga iskušenja, ali svojom mudrošću i hrabrošću sve ih je prevazišao. Ne zaboravite da je on bio i vojni zabušant koji je pokušao da se izvuče od vojske simulirajući ludilo. Možda nikad ne bi ni uzeo oružje u ruke i stigao do Troje da prilikom regrutacije nije bilo nekog grčkog vodnika koji je bio lukaviji od njega i koji je, dok je Odisej orao po pesku, pred plug izveo mladog Telemaha. Ali kada se našao u ratu, ovaj ‘prigovarač savesti’ postao je jusqu’auboutist (onaj koji ide do kraja – Prim. prev.). Dok su svi drugi želeli da prekinu sa opsadom Troje, on je jedini uporno tražio da se ostane dok ona ne padne.“

23 I sam Džojs, prisetiće se pred kraj života njegov „učenik“ Beket, rekao je da je Uliks možda „previše komplikovan“.

24 Njegov brat, američki filozof i psiholog Viljem Džejms, skovaće još 1890. termin „tok svesti“.

25 Izgleda da Prust nije čitao Uliksa, ili je bar tako rekao. Prilikom jedinog susreta Prusta i Džojsa, maja 1922. na zabavi u pariskom Hotelu Mažestik u čast Stravinskog i Đagiljeva, šest meseci pred Prustovu smrt, navodno su samo prokomentarisali vremenske prilike, pa se požalili na svoje boljke – Prust na loše varenje, Džojs na glavobolju i loš vid. Džojsovu verziju o susretu daje nam Elman u Džojsovoj biografiji: Prust je Džojsa pitao poznaje li tog-i-tog princa, tu-i-tu groficu…; Prusta su onda upitali da li je čitao Uliksa (objavljenog nekoliko meseci ranije), a Džojsa da li je čitao roman U Svanovom kraju. I jedan i drugi odgovorili su: „Ne“. „Situacija je bila nemoguća“, zaključio je Džojs.

26 U Francuskoj će sredinom 20. veka nastati „novi roman“, koji će iznova primeniti tehniku toka svesti. S vremenom, ovu tehniku povremeno će koristiti pisci poput Beketa, Ruždija, te, recimo, Silvije Plat (roman The Bell Jar). U novije vreme tok svesti koriste, između ostalih, Irvin Velš, Dejv Egers i Roberto Bolanjo.

27 To će biti i Blum u Uliksu i Irviker u Fineganu, dok će Stiven Dedalus u Portretu umetnika u mladosti i Uliksu predstavljati„tipičnog mladog intelektualca“, a neki će ga nazivati i „modernim Hamletom“.

28 Neko je izračunao da mu je od 1915, kada ga je upoznala, pa u narednih desetak godina, dala sumu ekvivalentnu današnjim milion dolara.

29 Rubi Kon, „Džojs i Beket, irske kosmopolite“, Beket, Službeni glasnik, Beograd 2010, str. 69.

30 Ritchie Robertson, „An Alpine Comedy“, TLS, 15. april 2016, str. 12.

31Blady: (rus.) kurve, izgovara se kao bljadi ili blijađi; ugh; foul; moecklenburg: Maklenburg, oblast u severoistočnoj Nemačkoj, deo pokrajine Maklenburg-Vorpomern; whura: (nem.) Hure – kurva; whora: (en.) whore – kurva; scorta; strumpa: (en.) strumpet – bludnica, drolja; porna; nenny; kocks: (en.) cock – kita; apastippatappatupper; strip; puck; puttanach: (it.) putana – kurva.

32 Pokušaj prevoda Siniše Stojakovića, Finegana buđenje, knjiga I.

33 Dablinci, napisani u klasičnoj tradiciji realizma, objavljeni su 1914. i važe za jednu od najboljih zbirki priča u svetskoj literaturi.

34 Izgleda da je Džojs još kao mladić u dablinskim bordelima zaradio sifilis. Njegovi stalni problemi sa stomakom i očima, kao i ukočenost udova i teturavi hod, govore u prilog tome.

35 Irci su u čast ova dva svoja literarna velikana čak promenili tradiciju davanja patrolnim brodovima imena žena iz irske mitologije, pa su 2010. jednom dali ime Samuel Beckett-class OPV, dok je drugi 2015. dobio ime po Džojsu (LÉ James Joyce, P62).

36 Džojs je 1929, podstaknut od Nore, koja je smatrala da Beket koristi Lučiju samo da bi bio u Džojsovom društvu, prekinuo prijateljstvo sa Beketom (koji mu se divio), rekavši: „Volim samo dve osobe na svetu, prva je moja žena, a druga moja ćerka.“ Beket mu je, zajedno sa drugim asistentima, tada u Parizu pomagao u sakupljanju građe za Finegana: „Nikada nisam bio Džojsov sekretar, ali sam mu, poput svih prijatelja, pomagao. Imao je velikih pro­ble­ma s vidom. Radio sam čudne poslove, poput ozna­čavanja stranica ili čitanja naglas, ali nikada nisam napisao niti jedno pismo za njega.“

37 Lečio ju je lično K. G. Jung (bio joj je dvadeseti lekar), koji je, pročitavši Uliks, zaključio da Džojs ima šizofreniju (Džojsov komentar bio je: „Izgleda da je pročitao Uliks od prve do poslednje stranice bez ijednog osmeha“). Jung i Džojs su nekoliko puta razgovarali, a Džojs je odbio da se podvrgne predloženoj analizi kod Junga. Jung je Uliks tumačio kao potvrdu za svoje teorije (Džojsova knjiga bila mu je prototip šizoidnog uma, a odnos Džojsa i njegove ćerke klasičan primer sopstvene teorije o animi), ali nije imao mnogo razumevanja za sam tekst. Džojs nikad nije hteo da prizna svoj dug prema Jungu i Frojdu u vezi sa psihologijom podsvesti, a jednom prilikom je za njih dvojicu rekao da su „bečki Tvidldi i švajcarski Tvidldam“ (uzgred, četvoricu jevanđelista, Mateja, Marka, Luku i Jovana – spojio je u jednog i nazvao ga „Mamalujo“). Jung je takođe izjavio da su Lučija i njen otac kao dvoje ljudi koji idu ka dnu reke, ali da se, za razliku od Džojsa, koji roni, Lučija davi. „Njegov ‘psihološki’ stil je definitivno šizofren…“, rekao je Jung, „…Džojs ga je razvio sa svim svojim kreativnim snagama što… objašnjava zašto on sam nije zastranio. Ali njegova ćerka jeste, jer nije bila genije poput oca… U bilo kom drugom dobu u prošlosti Džojsovo delo nikad ne bi došlo do štampara, ali u našem blagoslovenom 20. veku ono predstavlja poruku, mada još neshvaćenu.“

38 Kada su Lučiju, u to vreme već ozbiljno duševno obolelu, obavestili o očevoj smrti, nije poverovala: „Šta taj blesan radi pod zemljom? Kada će se vratiti kući? On nas sve vreme posmatra.“

39 Austrijski car Jozef II je, navodno, Mocartu uputio sledeću kritiku: „Vaša muzika je sjajna, maestro, ali ima previše nota.“

40 „Smatram da je ova knjiga najvažniji iskaz koje je ovo doba iznedrilo; to je knjiga kojoj smo svi dužnici, i od koje niko od nas ne može da utekne.“ Dial, novembar 1923.

41 „Čitao sam Fineganovo bdenje naglas“, rekao je Makluan u jednom TV intervjuu šezdesetih godina, „a oni koji su uzeli LSD su rekli: ‘Pa to baš liči na LSD.’ Pomislio sam da je LSD možda samo način lenjog čoveka da dođe do istog onog do čega je u Fineganovom bdenju Džojs došao uz pomoć imaginacije.“ Timoti Liri će u svojoj autobiografiji Flešbeks iz 1983. reći da ga je „Džojsova proza pripremila da uđe u psihodelični prostor“.

42 Ričard Linklejter aludira na Uliks u dva svoja filma, Slacker i Before Sunrise. Pank grupa Minuteman ima pesmu iz 1984. s nazivom „16. jun“. Pesma „Breathe“ grupe U2 iz 2009. govori o događajima koji se odigravaju nekog fiktivnog 16. juna. Dž. M. Kuci u knjizi Elizabet Kostelo pominje (fiktivni) roman svoje glavne junakinje, spisateljice Elizabet Kostelo, Kuća u Ulici Ekls, gde je glavni lik Moli Blum. Ime Beketovog Pocoa iz Godoa potiče iz Finegana (knj. 3, pogl. 2) U filmu Producers Mela Bruksa iz 1968, glavni lik zove se, u čast Džojsovog junaka, Leo Blum. Čak se i u popularnoj crtanoj seriji Simpsonovi mogu naći reference na ove Džojsove knjige.

43 Uliks: https://www.youtube.com/watch?v=ZhW0TrzWGmI;

Finegan: http://www.openculture.com/2012/02/james_joyce_reads_anna_livia_plurabelle_from_ifinnegans_wakei. html.

44 Kada sam napisao ovaj tekst, u ruke mi je došla knjiga Pjera Bajara Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali?, gde autor, između ostalog, govori o tome da je često važnije umeti određenu knjigu staviti u književno-istorijski kontekst nego pročitati je od korica do korica, pa, u skladu s tim, osećam obavezu da čitaocu predočim spisak pročitanih, prelistanih i nepročitanih knjiga koje pominjem u „Otključavanju Uliksa“: Uliks – čitao delove i dugo prelistavao; Fineganovo bdenje – čitao delove (na srpskom i engleskom) i prelistavao; Odiseja, Homer – davno čitao, gotovo u potpunosti zaboravio sve sem glavne teme (a zaboravio sam i da li sam je pročitao ili samo prelistavao); O umijeću govorenja na pučkom jeziku, Dante– prelistavao; Dnevnici, V. Vulf – prelistavao; Dablinci – čitao; Portret umetnika u mladosti – čitao (slabo se sećam); Tristram Šendi, L. Stern – prelistavao; Lovori su posečeni, E. Dižarden – prelistavao; Okretaj zavrtnja, H. Džejms – prelistavao; U potrazi za izgubljenim vremenom, M. Prust – prelistavao; Hodočašće, D. Ričardson – prelistavao delove serijala; Braća Karamazovi, Dostojevski – čitao davno i povremeno prelistavao (sećam se glavne teme i ponekih sporednih); Rat i mir, Tolstoj– čitao davno (i uglavnom zaboravio); Ljudska komedija, Balzak – čitao davno (i uglavnom zaboravio); Don Kihot, Servantes – čitao davno (maglovito se sećam svega osim glavne teme); Velika očekivanja, Dikens – čitao; Princeza de Klev,Gđa de Lafajet – listao, Robinson Kruso – čitao davno; ReJoyce; A Shorter Finnegans Wake; Joysprick, Entoni Bardžes – prelistavao samo Joysprick; Elizabet Kostelo,Dž. M. Kuci – čitao; Čekajući Godoa, S. Beket – čitao; Ep o Gilgamešu – čitao davno (i sve zaboravio osim glavne teme).

45 Pod uslovom da se čita u originalu.

46 Kada je reč o romanu, postoje teze da ga je pregazilo vreme, da je neaktuelan – ma koliko širom savremenog (zapadnog) sveta na delu bila izdavačka hiperprodukcija – tj. da je fikcija beskorisna jer ne pruža znanje koje je sada-i-ovde potrebno (a da je stvarnost, u vremenu kada pomoću kamera na svojim „pametnim“ telefonima svako može da je registruje i obnaroduje preko društvenih mreža, neuporedivo dinamičnija i sadržajnija).