Palata nije beskonačna.
Nema manje zidova, nasipa, vrtova, lavirinta, terasa, parapeta, vratnica, balkona, kružnih ili pravougaonih dvorišta, kapela, trgova, cisterni, predvorja, ložnica, biblioteka, mansardi, tamnica, bezizlaznih ćelija i kripti nego zrnevlja peska što valja Gang, pa ipak je njihov broj konačan. Sa krovnih terasa, ka zapadu, ipak se mogu nazreti kovačnice, stolarije, konjušnice, brodogradilišta i pastirske izbe robova.
Nikome nije dato da upozna više od jednog neizmerno malog dela palate. Ima ih koji poznaju samo podrume. Razaznajemo neka lica, glasove, reči, ali to što možemo da razaznamo je ono najništavnije. Istovremeno najništavnije i najdragocenije. Jer datum koji dleto ukleše u kamenu ploču i koji beleže če, ni reč, nižudnja, ni sećanje – već smo mrtvi.
Ja znam da nisam mrtav.
Horhe Luis Borhes
