Pećina

Ovo je svet pobednika i gubitnika. Pobednici ubijaju i uživaju, poraženi pate i teše se bajkama o poštenju i pravdi (Stanko Cerović)
U pe­ći­ni smo. U pe­ći­ni od ro­đe­nja. Ve­ći­ni je – Pla­to­no­va pe­ći­na, a ne­kim sreć­nim ne­sreć­ni­ci­ma-tam­ni vi­la­jet. Ve­ći­na gle­da i slu­ša si­jen­ke. Oko­va­ni vra­to­vi. Oko­van ra­zum. Oko­va­no sr­ce. Sreć­ni ne­sreć­ni­ci, tam­no­vi­la­jet­ni­ci, gra­be i u gra­be­ži tra­že smi­sao. Vi­še za­gra­biš, ma­nje imaš. Sta­ra do­bra man­tra ili psi­ho­lo­gi­ja na­ših ( i inih) vla­da­o­ca. Te­ško je bi­ti u Pla­to­no­voj pe­ći­ni. Stra­šno je raz­go­va­ra­ti sa sjen­ka­ma. Uža­sno je ni­ka­da ne vi­dje­ti iz­laz iz pe­ći­ne. Te­ško je bi­ti i u vi­la­je­tu. Stra­šno je bi­ti za pu­nom tr­pe­zom pre­pu­nje­ne mje­ši­ne, a glad­nih oči­ju. Pe­ći­na. Vi­la­jet. Pe­ći­na ili vi­la­jet. Od­lu­či­te sa­mi. Prav­da je ilu­zi­ja sla­bih. Pra­vo je iz­raz vo­lje vla­da­ju­ćih. To zna­ju. I oni u Pla­to­no­voj pe­ći­ni i oni u tam­nom vi­la­je­tu. I za­to su ta­ko po­sta­vi­li stva­ri. I za­to su od svi­je­ta na­pra­vi­li pa­kle­nu ma­ši­nu.
Po­ku­šaj­te da iza­đe­te iz pe­ći­ne. Ili po­ku­šaj­te da ne uđe­te u tam­ni vi­la­jet. Ako po­ku­ša­te da iza­đe­te, vi­dje­će­te svje­tlost. Pr­vi put. Pr­vi put u va­šem ži­vo­tu. Svje­tlost. Ne­do­ku­čiv, ne­sa­zna­tljiv ide­al. Svje­tlost će iz­la­zni­ku pre­pla­vi­ti bi­će. Su­ze ra­do­sti umi­će mu sr­ce. Shva­ti­će da je či­ta­vog ži­vo­ta bio u ta­mi i da mu je var­lji­vi le­lu­ja­vi od­sjaj pla­me­na bi­la je­di­na svje­tlost. Je­di­na zo­ra. Je­di­ni ra­svit. Shva­ti­će da ni­je ži­vio, jer je ci­je­lo­ga ži­vo­ta bio bi­će ta­me. Jer je ci­je­lo­ga ži­vo­ta gle­dao si­jen­ke. Jer je ci­je­lo­ga ži­vo­ta raz­go­va­rao sa si­jen­ka­ma…
Bi­će ro­đe­no za svje­tlost po­sta­lo je ne­bi­će stvo­re­no za ta­mu. Onaj ko­ji je iza­šao i vi­dio svje­tlost, vra­tio se na­zad. Vra­tio se u tam­nu pe­ći­nu. Vra­tio se u tar­tar- ma­te­ri­cu. Vra­tio se u mr­kli­nu ko­ja ga je za­do­ji­la. Vra­tio se da bi mrač­noj bra­ći pri­čao o svje­tlo­sti. Vra­tio se da bi si­no­vi ta­me u zje­ni­ca­ma nje­go­vim na­slu­ti­li spas ra­svje­tlje­nja. Vra­tio se jer je mo­rao, a znao je da ni­je mo­gao. Te­ško je si­no­vi­ma ta­me po­nu­di­ti spas u svje­tlo­sti. Po­nu­di­te im ta­mu-kli­ca­će va­še ime. Po­nu­di­te im svje­tlost-ka­me­no­va­će vas. Svje­tlost i ta­ma ne idu jed­no sa dru­gim. Ili je ta­ma ili je svje­tlost. Sve osta­lo je- ni­šta. Sve osta­lo je-tmu­ša. Sve osta­lo je var­ka. Sve osta­lo i ni­je ži­vot…
Ta­ko je onaj ko­ji je iza­šao iz pe­ći­ne i ko­ji je ugle­dao svje­tlost pro­ka­zan i ka­me­no­van od bra­će ko­ja ni­je­su zna­la šta je iz­laz i ni­je­su zna­la šta je svje­tlost. Pot­pu­nim mra­kom se za­vr­šio nje­gov hra­bri po­ku­šaj pro­svje­tlje­nja. Mra­kom umi­ra­nja. Jed­nom je vi­dio svje­tlost. I bi­lo je to pr­vi i po­sljed­nji put. Jed­nom je shva­tio da je raz­go­va­rao sa sjen­ka­ma. I bi­lo je to pr­vi i po­sljed­nji put. Jed­nom je shva­tio da je ži­vio u la­ži. Bi­lo je to pr­vi i po­sljed­nji put…
No, ni­je se po­ka­jao. Bo­lji je tre­nu­tak svje­tlo­sti od vječ­no­sti ta­me. Bo­lje je i zrn­ce isti­ne od pla­ni­ne la­ži. Bo­lji je i iver prav­de od pra­šu­me ne­prav­de. I sve je to mo­rao da po­dje­li sa svo­jom bra­ćom. Sa si­no­vi­ma ta­me. I že­lio je da im ka­že i da im po­ka­že. Ali, ka­ko u de­be­lo uho za­bo­sti nje­žnu ri­ječ…ka­ko u san­tu sr­ca uni­je­ti va­tru lju­ba­vi? Ka­ko bez­du­šni­ci­ma re­ći da ipak ima du­še, a oni­ma bez sr­ca, da ipak po­sto­ji lju­bav. Ka­ko si­jen­ka­ma re­ći da su si­jen­ke, a čo­vje­ku, da mo­ra bi­ti čo­vjek…
Ali, ni­je se po­ka­jao. Jer šta je ra­dost svje­tlo­sti ako ne pro­svje­tli­mo bra­ću i šta je sna­ga isti­ne, ako bra­ću ne osna­ži­mo… šta je prav­da, ako je bra­ći ne po­nu­di­mo i šta je, na kon­cu, ži­vot, ako ga sa bra­ćom ne pro­ži­vi­mo…
Umje­sto da tra­že ži­vot za se­be, tra­ži­li su smrt za nje­ga. I to im je bi­lo je­di­no tra­že­nje.I u to­me su pro­na­šli je­di­ni smi­sao. To im je bio okov la­ži i ne­prav­de i taj ih je okov dr­žao na slo­bo­di. Mi­sli­li su da je slo­bo­da naj­go­re rop­stvo i da će ih po­ro­bi­ti onaj ko im je po­nu­dio slo­bo­du…
I za­to ni­je­su že­lje­li da ču­ju ono­ga ko­ji je je­di­ni pro­go­vo­rio čo­vje­či­jim je­zi­kom. Ko­ji je pro­go­vo­rio sr­cem. Ko­ji je pro­mu­cao slo­bo­dom. Ko­ji je, u jed­nom tre­nut­ku i ni­ka­da vi­še, vi­dio sve i ko­ji je bio spre­man da svo­je ni­šta pre­tvo­ri u nji­ho­vo sve.
I za­to ni­je­su okre­nu­li gla­ve. I za­to se ne­će oslo­bo­di­ti jar­ma. Jer ja­ram je nji­ho­va slo­bo­da. I za­to ne­će na­ći iz­laz. Jer rop­stvo je nji­hov iz­laz. I za­to ne­će spo­zna­ti svje­tlost, jer svje­tlost ni­je za nji­ho­ve oči. A stvo­re­ni su da bu­du lju­di. I ni­je­su stvo­re­ni da bu­du ši­šmi­ši…
Ta­ko je ple­me mo­gu­ćih lju­di iza­bra­lo da bu­de ja­to je­di­no mo­gu­ćih ši­šmi­ša. I ta­ko su ši­šmi­ši iz Pla­to­no­ve pe­ći­ne prog­na­li lju­de. Ni­je­su ih prog­na­li u svi­jet, jer svi­je­ta iz­van Pla­to­no­ve pe­ći­ne i ne­ma. Prog­na­li su ih u smrt, jer su mi­sli­li da je to put bez po­vrat­ka…
A tam­no­vi­la­jet­ni­ci kra­du Bo­gu da­ne. Na­vra­te po­ne­kad do pe­ći­ne, po­ku­pe ha­rač i vra­te se u tam­ni vi­la­jet. Vra­te se u svo­ju baj­ku. A baj­ka, kao baj­ka, ra­du­je se svi­ma, a naj­vi­še ču­do­vi­šti­ma i ni­ka­ko da se za­vr­ši. Opa­sno od­la­že svoj kraj. Pla­ši se svo­ga kra­ja. Že­li da bu­de bes­kraj­na. Jer na kra­ju ni­je po­če­tak. Na kra­ju po­bje­đu­ju naj­bo­lji…