Odlomci iz priče publikovane u „1999“, (str. 68-73). – Novi Sad, Solaris, 2006, © Borislav Pekić.
Novi Jerusalim (II deo)
Trenutno, bilo mu je svejedno gde se otok stvarno nalazi jer ga je zatekao tamo gde je on bio samo za njega. Čim se s odabranom kibernetskom pratnjom iskrcao iz heliokola sa zadovoljstvom je konstatovao da se mogućnosti ljudskog života na ostrvu ništa ne protivi.
Kao i svuda na planeti, priroda je temeljno, metodično uništena. Mikro-fauna, privremeno izmakla istrebljenju, povukla se u zemlju puštajući na površinu samo najneupadljivije i najotpornije rodove: kameleone, mage mimikrije i buve, pratioce večnosti. Retka se flora vratila mahovinastim prapočecima ili je podsećala na svoje hologramske snimske još samo ugljenisanim, lomljivim skeletonima.
Zemlja je imala sablasnu boju ugašenog kreča, a njeno se stenje u sitnež raspadalo i pod slabijim udarima vetra. U škrapama i vrtačama isparenih jezera gušile su se poslednje vode bez kiseonika, a suvim su koritima bivših reka besnele aveti modre prašine. Ništa čoveku nije ovde smetalo da se razvija, usavršava svoju dragocenu samoću i uživa u teško stečenoj nezavisnosti.
Ništa osim jednog još uvek vitalnog parčeta tla, otkrivenog u blizini bivaka, dan po iskrcavanju. Premda na ograničenom prostoru nečega što je u varvarska vremena moralo biti pašnjak ili neki isto tako nekoristan otpadak zemlje, ispružena do kržljave ivice polusasušenih brestova iza kojih su se guste, teške kao smola, vukle izdišuće struje prapotoka; priroda je ovde živela kao da čoveka nema ili da je se on ne tiče.
Da smesta u heliokola sedne i odleti, sprečila ga je očiglednost da je taj život jedva primetan, da, u stvari, i on nestaje. A uz to je bio, sveden na krtičnjacima izrovanu utrinu, nemoćan da veličanstveno mrtvilo prilagođenih zona ostrva zarazi životom koji mu je i sam nedostajao.
Roboti nisu delili njegovu bezbrižnost, niti su držali da je pašnjak baš tako bezopasan. Znali su da je regeraciona moć prirode tek nešto manja od njihove – premda je besmislena, jer ništa korisno ne proizvodi – i da je jedan jedini pupoljak na nekom slučajno zaostalom drvetu, ako mu se ostavi dovoljno vremena, sposoban da jedva zaustavljeni smrtonosni ciklus ponovo pokrene, opet obrazuje praroditeljski mulj, opet iz njega izvede jednoćelijske organizme, opet ih kolonizuje u poliorganske sastave, opet ih oblikuje u vodozemce i izvede na kopno, i opet, uspostavivši režim surove haotičnosti, čoveka vrati u ropstvo slučaja.
Smesta su hteli da pašnjak pacifikuju standardnom procedurom: kombinacijom mehaničkog gaženja (alternativno – eksplozivima) i injekcija letalne doze radioaktiviteta, ali on nije dozvolio.
(…)
U robotima je bila deponovana kodirana memorija Vrste, povest njenih mutacija, indukovanih kao i spontanih (premda, osim svog, drugi slučaj spontaniteta ne zna), poreklo načina života kojim su živeli, objašnjenje sloma Prvog čovečanstva, sumnjao je – znatno drukčije od nasleđenog ljudskim predanjem, pa možda i nešto što se bitno ticalo Novojerusalimske civilizacije čiju je nadhumanu toplinu morao sačuvati čak i led, i što je taj slom bar u onome kako je opisivan dovodilo u pitanje.
Za sva ta saznanja trebalo je imati pravi kjluč. A on ga nije imao. Niko od mutanata nije ga imao.
Kao da je taj ključ, pošto se memorija nahranila i zatvorila, bačen u prirodu da sa njom propadne, i sve dok ga ne nađe, duboko u sebi kao njenom preotetom delu, ili u njoj samoj, možda baš na ovom bednom pašnjaku čiji je inat krio neku svrhu, poruku, tajnu, neće moći da se liši ni sebe ni tog pašnjaka. A ni robota ma kako ih malo trpeo, jer ključ je mogao biti i u njima.
Kao i svi mutanti za prirodu nije mario. U tome je malo bilo ličnog, jer iskustva sa njom, osim u obliku nepostojanog leda, neke vrste očvrslog privida, jedva da je i imao.
Ali, bio je himera, protoljudskim jezikom – proceduralna greška u laboratorijskoj rekombinaciji roditeljskih gena, nepredviđena retrogradna mutacija u strogo kontrolisanom progresivnom mutiranju Vrste, neka mutna i neobjašnjiva reverzija u stalnom napredovanju Drugog čovečanstva prema savršenstvu pojedinačne samodovoljnosti.
Bio je prvi naučnik u toku eona odvikavanja ljudi od korisnih radova i razmišljanja – prepuštenih mašinama, programiranih da nikada više ne dopuste situaciju u kojoj bi ljudska ruka, um, volja, osobno učešće bilo kakvog humanog svojstva ponovo bilo potrebno – i od svih se drugih mutanata, međusobno sve udaljenijim u sve dubljem razlikovanju, i sam razlikovao, ali na dosada nečuven način: rođen beše sa smislom, nepoznatim savremenicima, da čak i u najvećim odstupanjima nalazi izvesne podudarnosti, sa žudnjom da ove ujedinjuje – i to u eri idealnog opšteg razjedinjavanja – sa drugim istovetnostima kako bi se od rasturenih parčića nekadašnje Celine ponovo uspostavio jedinstven Svet sposoban da pamti i spreman da se nastavlja, Svet koji neko Treće čovečanstvo neće dopustiti i u čijoj se urođenoj trajnosti ništa iz početkaneće započinjati.
Zaticanje prirode u dubljem odnosu sa pripadnicima Novojerusalimske ledene civilizacije – zajednice čoveka, pacova i krtice bila je njegov nepotpun ali približan model – navelo ga je na savladavanje genetske odvratnosti prema svemu što robotskom pseudorukom nije stvoreno, njihovim pseudoumom zamišljeno, što nije veštačko i što se ne drži principa da je „život kopija mašine koja rđavo radi, a čovek slika nesavršenog robota“ i uputilo na proučavanje prirode kad god je bilo u prilici da je sretne.
Dešavalo se to, doduše, vrlo retko, ali se dešavalo. Desilo se, eto, i kada je iznenada, umesto očekivanog sivila mrtvog pejzaža, ugledao živo polje po kome je drsko cvetao žuti maslačak. Blistalo je na suncu zlatnim sjajem, nesvesno svoje odbojne ružnoće. Kao dementni bogalj, veteran mnogih izgubljenih bitaka koji se ponosi patrljcima.
Sva je priroda, dok je postojala, bila takva. I najgnusnija, kakva je većinom, i ona što se prilagođena čovekovoj mašti bez straha i gađenja ravnodušno mogla gledati, posedovala je bezočnu, arogantnu gordost samostvorenog.
Sve što je pravo, dobro, veštačko zavisilo je od nečega izvan sebe, u najmanju ruku od tuđe ideje i stranog materijala, klasifikovalo se prema spoljnim kriterijumima koji su određivali vrednost tvorevine uvek u odnosu na druge iste vrste, ili prema svrsi ako uzorak nije postojao, ali nikad prema samom sebi.
I sve se to u svakom pogledu moglo upoređivati sa nečim. Priroda se nije mogla ni sa čim porediti. Potok se nije mogao porediti sa brdom ni vodopad sa šumskim čestarom. Od analogije između mora i jezera nije se dobijalo ništa osim zaključka da su oba ispunjena beživotnim vodonikom i kiseonikom u odnosu dva prema jedan.
Od dva kamena nije vredelo reći koji je bolji, čak i da se to moglo. Trava je bila potpuno, skoro sumanuto izlišna u svakom svom obliku, a prašume beskorisne na sasvim drugi način od svakog njihovog drveta pojedinačno. Zvezde su se besmisleno okretale praznim sferama, ravnodušne prema Zemlji koja sa svoje strane za njih nije ni znala sve dok im mudri roboti nisu našli smisao u stvaranju zemlje, metalne materice vlastite Vrste.
Priroda je zavisila samo od sebe ne poznajući za svoje proizvode nikakve standarde, uzore i pravila koja veštačkim tvorevinama obezbeđuju svrsishodnost, harmoniju i lepotu. U njoj su vladali Otac Hronos (Slučaj) i Majka Gea (Haos). U ljudskom svetu, Slučaj i Haos, uzrok i posledica očajanja pred apsurdom; u njenom, temelj okrutne ravnodušnosti događanja.
A šta je u toj ravnodušnosti za sebe mogao da nađe Novojerusalimski pra-čovek, šta ga je uz prirodu vezalo, toliko sa njom sjedinilo da je brisalo svaku razliku između čoveka i pacova – razliku koja je po pretpostavci činila osnovu njegove istorije – da je on, Arno, kosture te istorije vadio iz šupljina ugljenisanog drveća, iz podzemnjih prostorija koje su dok su funkcionisale bar do kolena morale biti potopljene vodom, ostalo je još jedinom zagonetkom u inače logički besprekornom tumačenju Novog Jerusalima, ali je nedavno i nju rešio.
Kraj drugog dijela
